Напредњачки псеудопатриотизам – геноцид у Јасеновцу и наша култура сећања

Поводом осамдесете годишњице ослобођења злогласног јасеновачког логора пробојем заточеника и обележавања 27. јануара као Међународног дана сећања на жртве Холокауста, организована је пригодна изложба у холу Народне скупштине Србије – „Јасеновац – трајна опомена“. Музеј жртава геноцида је, уз подршку Министарства културе, био њен организатор и програмски је осмислио целокупну изложбену поставку. Потпредседник Народне скупштине Јован Јањић, посвећени познавалац ових историјских догађаја, отварајући ову изложбу изјавио је да „геноцид на простору НДХ није спонтано спроведен, већ је систематски чињен и организован од стране државе, створене у стању окупације под нацистичким и фашистичким окриљем. Ревизијом историје скрива се ружна прошлост, не да би се учинио отклон од ње, него да би се у њој и даље стајало. Многи у Хрватској би над тим требало да се замисле“.

Међутим, до које мере иде лицемерство, манипулација и хипокризија напредњачког режима и А. Вучића, могло се видети како и на који начин је најбескрупулозније злоупотребљена у њихове политикантске сврхе и ова изузетно значајна изложба о јасеновачком геноциду над Србима

Обилазећи касније изложбу са државним секретаром Министарства културе Лавом Пајкићем (правим оличењем напредњачког и радикалског поимања тзв. патриотизма), он је такође напоменуо „да су се усташки злочинци хвалили стотинама хиљада убијених Срба, о чему сведоче чак и нацисти, поред свих осталих извора. Земаљска комисија Хрватске за утврђивање злочина окупатора, у извештају после Другог светског рата, констатује да је у Јасеновцу страдало 500.000 до 600.000 људи, уз напомену да никада неће моћи да се утврди тачан број жртава“. Никола Милошевски, један од аутора ове изложбе, нагласио је: „Циљ изложбе је да објективно и целовито прикаже страдање невиних жртава у систему концентрационих логора смрти Јасеновац, симболу геноцида који су починиле власти НДХ-а у Другом светском рату. Фокус изложбе је на историјском контексту, организацији и динамици злочина почињених над припадницима српског, јеврејског и ромског народа у јасеновачком логорском систему, као и на кулминацији злочиначке политике која је на целокупној територији НДХ-а била свеприсутна током ратних година“.

Ова изложба би свакако требало да буде значајан допринос развоју наше културе сећања, у којој геноцид почињен над српским народом има посебно место и значај – и то не само у историјском, већ и у идентитетском смислу. Посебно имајући у виду да се у нашој јавности тек спорадично и често у политикантске сврхе говори о геноциду у Јасеновцу. И када се то чини, онда се од стране идеолога грађанистичке и проевропске Србије проглашава за стални и упорни покушај самовиктимизације српског народа. Наглашава се искључива намера и тежња да говоримо само о нашем страдању, што је по њима стални фактор нарушавања „складних“ међусуседских односа. Посебно са хрватском државом, насталом након разбијања СФРЈ, у којој се све више шири неоусташка идеологија и рехабилитује злочиначки и геноцидни усташки покрет – и то под окриљем коалиционе владе ХДЗ-а и екстремног проусташког Домовинског покрета.

Мора се рећи да у савременој Хрватској постоје и делују политичке организације и покрети који се отворено супротстављају овом растућем таласу отворене рехабилитације усташтва и бруталној ревизији непорецивих историјских чињеница о геноциду почињеном над српским народом у Јасеновачком логору и широм Независне Државе Хрватске.

Међутим, до које мере иде лицемерство, манипулација и хипокризија напредњачког режима и А. Вучића, могло се видети како и на који начин је најбескрупулозније злоупотребљена у њихове политикантске сврхе и ова изузетно значајна изложба о јасеновачком геноциду над Србима. Коришћена је најприземнија политикантска дисквалификација и денунцирање присталица опозиције и студената у блокади; они су брутално стигматизовани тако што се тврдило – чак и у расправи у Народној скупштини – да су они ову изложбу осудили као провокацију усмерену против посланика Европског парламента. Нису изостале ни оптужбе, ни њихово жигосање да „подржавају усташе и да су у служби хрватских тајних служби“, што је најнижи ниво дифамације од којег напредњаци нису никада одустали у обрачуну са својим политичким противницима. Одавно је познато да њима ништа није свето и да су спремни да због одбране своје власти и клептократског режима користе сва могућа средства. Постоји ли већа увреда за сваког Србина од тога да буде проглашаван да подржава усташе и усташки злочиначки режим из времена НДХ-а?

Посебно је злоупотребљавана тврдња да посланици Европског парламента по сваку цену желе да избегну обилазак ове изложбе, а када су они то учинили, није престала даља манипулација у медијима који су под контролом напредњачког режима

Посебно је злоупотребљавана тврдња да посланици Европског парламента по сваку цену желе да избегну обилазак ове изложбе, а када су они то учинили, није престала даља манипулација у медијима који су под контролом напредњачког режима. Управо су представници опозиционих проевропских и национално опредељених странака у неколико наврата веома аргументовано указивали на неприхватљиве ставове и понашање Т. Пицуле као изасланика ЕУ за Србију. Интересантно је да је члан ове парламентарне делегације Д. Штир – иначе високи функционер ХДЗ-а, као представник народњачке страначке формације у ЕУ – био поштеђен напада од стране дежурних напредњачких великих патриота. А. Вучић и његови напредњачки припузи су иначе познати по својој доследности и придржавању елементарних принципа истине и морала.

Често коришћени опробани метод напредњачке власти и А. Вучића садржан је у томе да себе представљају као једине бранитеље и неприкосновене заступнике српских националних и државних интереса (видели смо како су то урадили на Косову и Метохији) и чуваре сећања на српске жртве у Јасеновцу. А ради се, као и много пута до сада, о ординарној политикантској манипулацији намењеној (као и увек) пре свега њиховом бирачком телу, изложеном непрестаној медијској пропаганди без могућности да чују било какво другачије и критички интонирано мишљење. Јер треба по сваку цену задржати монопол на вођење националне политике у Србији, без обзира што је А. Вучић толико пута жртвовао и издао основне српске државне и националне интересе – само и искључиво ради његовог одржања на власти, без обзира на цену коју плаћа српски народ, пре свега на Косову и Метохији.

При томе, највиши званичници Србије, а посебно А. Вучић, непрестано понављају да је њихово основно стратешко политичко опредељење везано за улазак у Европску унију – без обзира што је основни захтев и услов европских интеграција садржан у захтеву ЕУ и САД да Србија призна тзв. независност лажне косовске државе и потпише обавезујући споразум са овом парадржавном творевином, која има апсолутну подршку тзв. међународне заједнице. Ради се о отвореном акту велеиздаје српских државних и националних интереса српског народа на Косову и Метохији, и то не може да поништи никаква испразна реторика посланика владајуће коалиције о Косову и Метохији у сусрету са посланицима Европског парламента.

При томе, највиши званичници Србије, а посебно А. Вучић, непрестано понављају да је њихово основно стратешко политичко опредељење везано за улазак у Европску унију – без обзира што је основни захтев и услов европских интеграција садржан у захтеву ЕУ и САД да Србија призна тзв. независност лажне косовске државе. Ради се о отвореном акту велеиздаје

Када се ради о нашој култури сећања и геноциду почињеном над српским народом у Јасеновцу, он је постао већ део нашег идентитета. Само да подсетимо ове велике напредњачке родољупце и бранитеље српских светиња на неколико очитих и лако проверљивих чињеница. На заседању Народне скупштине 27. јануара 2022. године на дневном реду је било изјашњавање о предлогу Резолуције о усташком геноциду над Србима, Јеврејима и Ромима 1941–1945. године, коју је предложила посланица СПС-а Смиља Тишма, која је као дете била логораш у Јасеновцу. Само 30 посланика је гласало за ову резолуцију, а 113 је било против; нису је подржали ни посланици СПС-а, странке којој она припада, а изостала је подршка и опозиционих странака грађанистичке и проевропске оријентације, који се иначе толико здушно и истрајно залажу за европске вредности и спровођење транзиционе правде и суочавање са прошлошћу. Када су жртве српског народа у питању, онда не вреди поштовање европских вредности, јер се не уклапају у постојећу црну легенду о Србима као главном реметилачком фактору у овом региону – и то посебно када се говори о жртвама српског народа, не само у Јасеновцу. Тада је такође тражено да 28. април буде проглашен за дан геноцида над Србима у 20. веку, и тај предлог је одбијен.

И овога пута, ово срамно неизгласавање ове резолуције и Дана геноцида над српским народом само је показало да је пресудио калкулантски примењен државни разлог, али и опредељење А. Вучића за улазак у ЕУ, које је било важније од исказивања елементарног поштовања за страдање српског народа у јасеновачком геноциду

И овога пута, ово срамно неизгласавање ове резолуције и Дана геноцида над српским народом само је показало да је пресудио калкулантски примењен државни разлог, али и опредељење А. Вучића за улазак у ЕУ, које је било важније од исказивања елементарног поштовања за страдање српског народа у јасеновачком геноциду. Посланичка група „Ми – Глас из народа“ поднела је захтев 30. јула 2025. године да се на дневни ред заседања Народне скупштине Србије уврсти тачка дневног реда о доношењу Резолуције о геноциду НДХ-а над Србима, Јеврејима и Ромима. Овога пута, предлог ове резолуције није ни доспео на дневни ред, јер је овај предлог подржало само 13 посланика, а није гласало за усвајање 133 посланика.

И сада посланици СНС-а, који нису ни после ове две иницијативе за доношење скупштинске резолуције о геноциду у Јасеновцу које нису већински подржали, без икаквог обзира и стида (што је за њих одавно непозната морална и људска категорија) држе испразне патриотске тираде о поштовању српских жртава и српских националних интереса. А само морају да коначно одговоре на веома једноставно и јасно питање: Зашто нису никада гласали за доношење резолуције о геноциду над Србима, Јеврејима и Ромима у Јасеновцу? Одговор на питање се крије, између осталог, и у овом на изглед узгредном детаљу. А. Вучић је у гостовању у емисији на ТВ ФАЦЕ, коју води Сенад Хаџифејзовић (иначе веома „објективни“ новинар који никада не жели да изговори име Републике Српске, коју сматра геноцидном творевином), на његово инсистирање поновљено три пута да одговори на питање да ли је у Јасеновцу био геноцид, председник Републике Србије није смогао снаге да пружи потврдан одговор.

Било би занимљиво видети податке колико је наших ученика посетило у протеклим годинама стратишта у Јасеновцу и Доњој Градини, јер и то је део политике културе сећања коју би требало да воде наша министарства просвете и културе. Подаци о посети би сигурно били веома поражавајући. На представљању три тома капиталне књиге о А. Степинцу др Предрага Илића, он је изнео податак да је у Хрватској штампано 130 књига њему посвећених, док је у Србији изашло десетак књига о овом католичком прелату који је пресудно учествовао у успостављању и одржавању усташког режима. И то само захваљујући самопрегорном раду неколико наших истакнутих историчара и издавача – и то без озбиљно засноване и осмишљене институционалне и државне подршке. Толико о бризи ове „патриотски и национално“ опредељене власти за успостављање озбиљно засноване и осмишљене националне политике и културе сећања, која има изузетан значај за развој и одржање српске националне и историјске свести и идентитета.

И сада посланици СНС-а, који нису ни после ове две иницијативе за доношење скупштинске резолуције о геноциду у Јасеновцу које нису већински подржали, без икаквог обзира и стида држе испразне патриотске тираде о поштовању српских жртава. А само морају да коначно одговоре на веома једноставно: Зашто нису никада гласали за доношење резолуције о геноциду над Србима, Јеврејима и Ромима у Јасеновцу?

Овом приликом вреди навести реаговање академика Василија Крестића, које је пре неколико дана објављено у „Политици“ а насловљено је „О меморијалном центру за српске жртве геноцида“. „У ‘Политици’ објављеној уочи Нове године могли смо да прочитамо текст из којег смо сазнали да је патријарх Порфирије посетио меморијални центар за жртве Холокауста, који се налази на месту Старог Сајмишта, на ушћу Саве у Дунав, и да се у њему поклонио недужним страдалницима. Тај чин нашег патријарха заслужује свако поштовање. Међутим, намеће се питање где је и шта је с меморијалним центром у којем би се патријарх поклонио српским жртвама геноцида. Колико знам, Јевреји имају у више европских земаља меморијалне центре, што је за похвалу. Ми у Србији немамо ниједан и то нам не служи на част. Више пута са самог политичког врха чули смо обећања да ће ускоро бити изграђен меморијални центар за српске жртве геноцида. То обећање до данас није испуњено. Штавише, ми још нисмо добили ни дан страдања и сећања нашег народа о геноциду, иако је о томе у Народној скупштини обављено пет гласања.“

Познавајући опортунистичку, лажљиву, обмањивачку и политикантску природу владавине А. Вучића, не можемо се надати да ћемо добити праве и поуздане одговоре на постављена питања везана за нашу културу сећања и стварање услова за изградњу институција и политике која ће обезбедити развој наше националне и историјске свести, засноване на рационалним и објективним научним анализама и увидима. Али једно је извесно: да ће се наставити његово мегаломанско настојање да по сваку цену себе представља као политичара и „државника“ који је већ обезбедио посебно место у нашој историји – без обзира што је његова национална и државна политика, посебно на нашем Косову и Метохији, доживела апсолутни пораз и крах.