Kako su nam se dogodili „naprednjaci“

Dok u Srbiji traju protesti i neizvesnost kako će se aktuelna kriza rešiti, sve više se postavlja i pitanje kako nam se „dogodio Vučić“ odnosno koje su istorijske okolnosti, socijalni i društveni procesi doveli do toga da već 13 godina imamo ovakvu vlast

„Pobedili smo do sada najbolje organizovanu obojenu revoluciju na evropskom tlu. Mnogo je novca i dobre organizacije uloženo da se sruši Srbija. Mnogo svega su uložili u to da poraze jednu od retkih nezavisnih i suverenih zemalja jugoistočne Evrope. Nisu uspeli dragi prijatelji, samo zahvaljujući vama. Nemoj da vam pričam koliko ih je sada u Beogradu po raznim hotelima koji organizuju seminare za blokadere, koji ih obučavaju šta, kako i na koji način je potrebno da rade protiv svoje države, ali mogu da ih obučavaju koliko hoće. Prohujalo sa vihorom...“, rekao je, između ostalog Aleksandar Vučić okružen kamerama režimskih medija, državnim funkcionerima, predstavnicima sile i ostalim „čuvarima“ vlasti prilikom nedavnog obilaska radova na izgradnji novog mosta preko Dunava, kod Novog Sada.

Ponavljajući, po ko zna koji put da su  „pobedili obojenu revoluciju“ predsednik i njegovo okruženje, izgleda samo kupuju vreme stvarajući još veću krizu i podele u društvu

Tako je čovek koji bi po ustavu trebalo da bude predsednik svih građana, bez obzira na njihova politička, ideološka, verska, nacionalna ili bilo koja druga ubeđenja nastavio da sve ljude koji se ne slažu sa politikom aktuelne vlasti i to nezadovoljstvo već duže od osam meseci iskazuju na ulicama naziva: blokaderima, sprovodiocima „obojene revolucije“, neprijateljima države, a ponekad i „teroristima“. Ponavljajući, po ko zna koji put da su  „pobedili obojenu revoluciju“ predsednik i njegovo okruženje, izgleda samo kupuju vreme stvarajući još veću krizu i podele u društvu. Ako će aktuelna vlast po nečemu zaista ući u istoriju, što stalno ističe da joj je namera, onda je, po rečima mnogih analitičara  to bahatost i arogancija sa kojom se njeni predstavnici ophodne sa svima koji nisu na „pravoj strani“ kao i po odsustvu bilo kakvom osećanja za relanost i spremnosti da se posvete rešavanju suštinskih problema društva koji su toliki broj ljudi i izveli na ulicu.

I dok većina u takvim okolnostima razmišlja postoji li način da se ova kriza reši, hoće li doći do prevremenih izbora i hoće li aktuelni režim biti spreman da preda vlast, ukoliko uprkos svim pritiscima i „nameštanjima rezultata“ na tim izborima izgubi, malo ko se bavi jednim, podjednako važnim pitanjem – kako smo uopšte došloi u situaciju da imamo ovakvu vlast. Koje su to istorijske, društvene i socijalne okolnosti dovele do toga da u Srbiji, gotovo 150 godina od sticanja njene nezavisnosti bude uspostaljen autokratski skoro lični režim jednog čoveka. Jer, u odgovoru na to pitanje krije se ne samo suština i karakter aktuelne vlasti, već i odgovor na to šta posle promene ( kada i ako do njih dođe ) uraditi da se takav sistem ne ponovi.

Koje su to istorijske, društvene i socijalne okolnosti dovele do toga da u Srbiji, gotovo 150 godina od sticanja njene nezavisnosti bude uspostaljen autokratski skoro lični režim jednog čoveka

Mnogo je, smatra većina istoričara razloga koji su do toga doveli, ali se četiri glavna ipak izdvajaju. Prvi je činjenica da su Srbija i srpski narod, po prvi put od početka borbe za stvaranje moderne države, koju je započeo još Karađorđe 1804 godine iz jednog rata suštinski izašli kao gubitnici, kao što je to bio slučaj sa ratovima iz devedesetih godina 20 veka. Jer, pre toga naš narod je, uprkos izgbuljenim bitkama, razočarenjima i velikim žrtvama iz ratova, istorijskih procesa i promena izlazio kao pobednik. Ove pobede omogućile su da se u 19 veku obnovi, a potom i proširi srpska država, da se u 20 stvore „prva“, a potom i „druga“ Jugoslavija i da srpski narod, makar i uz ogromne žrtve kao pobednik izađe na istorijsku scenu. Nažalost ratovi iz devedesetih, po tom pitanju označili su prekretnicu. Jugoslavija, u čije stvaranje je srpski narod uneo mnogo energije, ideala i žrtava, raspala se u surovom građanskom ratu, a zajedno sa zemljom raspao se i sistem u kojem je, uz sve njegove mane većina ljudi živela solidno. U ovom ratovima, u kojima su, na svim stranama ( nažalost i na srpskoj ) počinjeni užasni zločini naš narod je izgubio državu sa kojom se idetifikovao. U akcijama „Bljesak“ i „Oluja“ nestao je najveći broj Srba sa prostora Hrvatske, koji su danas tamo svedeni na statističku grešku, gotovo bez iakvih prava i sa velikom šansom da vremenom sasvim nestanu, a posle NATO agresije iz 1999 Srbija je suštinski izgubila suverenitet nad Kosovom i Metohijom, na čijem prostoru je stvorena nova albanska država. Jedini „dobitak“ iz ovih ratova je Republika Srpska ali je i pred njom neizvesna budućnost. U tim okolnostima, kroz istoriju je uvek bivalo da se kod naroda koji, bilo svojom bilo tuđom krivicom iz određenih sukoba izađe kao „gubitnik“ uz osećaj nepravde javi i želja za – osvetom. Ona će doći kada se, u zemlji i svetu stvore drugačije istorijske okolnosti koje će nam pomoći da ostvarimo do tada nedostižnu „pravdu“. Zato su u svim zemljama i svim epohama posle izgubljenih ratova jačali „revizionistički“ pokreti, pa po tom pitanju ni današnja Srbija nije izuzetak. Naime, deo građana u aktuelnoj vlasti, posle decenije vladavine „izdajnika“ vidi nastavak politike iz devedesetih koja je bila zbačena ne zbog svojih grešaka i slabosti, već zbog interesa moćnih zapadnih sila. Iz tih razloga mnogi, na potpuno iracionalan način i u današnjoj Rusiji i njenom predsedniku Putinu vide „osvetnika“ za ono što se našem narodu dešavalo pre tri decenije. Takva društva umesto da iz prošlosti izvuku pouke, uče na greškama i nastoje da racionalno razumeju aktuelne istorijske procese postaju njini taoci. A sadašnja vlast, mada se ekonomski i vojno približava zapadu i suštinski sprovodi politiku koja odgovoara velikim silama, prilično vešto manipuliše osećanjima tog dela građana predstavljajući se kao čuvar i zašitnik nacionalnih interesa.

Ipak, za razliku od današnjeg bilo je to vreme kada se vlast dobijala i gubila na izborima, što je SNS-u i Aleksandru Vučiću omogućilo da mirno započnu izgradnju svoje neograničena vlasti

Drugi razlog jesu greške njihovih predhodnika, odnosno stranaka koje su bile na vlasti od oktobra 2000 do polovine 2012 godine. Mada se danas većina građana Srbije koji na ulicama traže promene, protestvuju protiv korupcije i nasilja i nada izborima, ovog perioda seća sa nostalgijom, kao predaha između dve diktature ne mogu se negirati nedostaci i greške koje su se u to vreme ispoljili.  Kupovina fabrika za jedan dinar, privatizacija koja je bez posla ostavila veliki broj ljudi, korupcija u svim segmentima društva, nedostatak jasne državotvorne i nacionalne politike ( kakva god ona bila ), sukobi među akterima na vlasti, pa i određeni elitizam vladajućih krugova.... obeležili su taj istorijski period. To se naročito ispoljilo u periodu od 2008 do 2012 godine, kada su se pojavili i „začeci“ nekih odnosa koji karakterišu i aktuelnu vlast, poput prakse da uz „jakog“ predsednika ( Borisa Tadića ) idu „slab“ premijer ( Mirko Cvetković ) i skupština bez realne vlasti. Zbog toga su mnogi na izborima 2012. glasali ne za „naprednjake“ i Tomislava Nikolića kao predsedničkog kandidata, već protiv tadašnje vlastzi. Ovo tim pre što se i SNS, tada predstavljao u drugačijem svetlu, kao partija „običnog naroda“ bez neke veze sa režimom iz devedesetih ( jer je to bio i jedini način da dobiju izbore ) i što je pre 13 godina malo ko mogao slutiti da će njihov dolazak na vlast dovesti do situacije koju danas imamo. Ipak, za razliku od današnjeg bilo je to vreme kada se vlast dobijala i gubila na izborima, što je SNS-u i Aleksandru Vučiću omogućilo da mirno započnu izgradnju svoje neograničena vlasti...

Treći razlog treba tražiti u „međunarodnom faktoru“, odnosno u proceni SAD i vodećih zemalja EU iz 2012 godine da im, umesto tada podeljenih i u „običnom“ narodu ne baš popularnih demokrata za kontrolu i ostvarivanje strateških ciljeva na ovim prostorima glavni oslonac mogu biti dojučerašnji protivnici – „umiveni“ radikali

Treći razlog treba tražiti u „međunarodnom faktoru“, odnosno u proceni SAD i vodećih zemalja EU iz 2012 godine da im, umesto tada podeljenih i u „običnom“ narodu ne baš popularnih demokrata za kontrolu i ostvarivanje strateških ciljeva na ovim prostorima glavni oslonac mogu biti dojučerašnji protivnici – „umiveni“ radikali, Ovo tim pre što ni Boris Tadić čijoj su politici do tada davali podršku nije bio spreman da popusti u svemu što se od njega tražilo, poput zahteva Angele Merkel da Srbija odustane od podrške tzv „paralelnim strukturama vlasti“ na severu Kosova. Možda u tom kontekstu treba posmatrati i „slučajnu“ čestitku Tomislavu Nikoliću na pobedu u drugom krugu predsedničkih izbora koja je iz Brisela stigla još pre zatvranja glasačkih mesta. Takva, na prvi pogled neprirodna podrška nije predstavljala ništa novo u delovanjima velikih sila. Jer, preko koga će neka moćna država lakše sprovesti svoje interese nego preko nekoga ko na prvi pogled predstavlja „branu“ tim interesima, ko se kod širih slojeva društva na rečima zalaže za patriotizam, jaku državu, narodne interese..., a ko je suštinski spreman da „sarađuje“. Zamislimo za trenutak šta bi se sve dogodilo i na kakvu bi reakciju u „konzervativnom“ delu javnosti i državnim strukturama naišlo da je bivša vlast ( tzv. „žuti“ ) sprovela sve što je za proteklih 13 godina uradila aktuelna – da je potpisala Briselski sporazum, ćutke prepustila sever Kosova Prištini, omogućila eksploataciju litijuma i drugog rudnog blaga stranim kompanijama, čitavu privredu prepustila domaćim „tajkunima“ i stranim preduzećima čije fabrike rade samo dok od države dobijaju subvenicje, potpisala silne aranžmane sa MMF-om, dovela ženu drugačije seksualne orjentacije za predsednicu vlade.... Ovako, kada to urade „naši“, uz predhodno zaklinjanje na patriotizam i očuvanje države, to može da prođe bez većih potresa i čestih promena vlasti koje bi, da je situacija bila drugačija neminovno usledili... U tome, kažu pojedini analitičari treba tražiti i neke od razloga zbog čega iz zemalja EU i SAD još ne dolazi jača podrška studentima i građanima koji protestvuju na ulicama, kao i opoziciji u celini. Jer, velikim silama je važna stabilnost, a ona se može postići samo ukoliko tsčno znaju sa kim, sa druge strane „imaju posla“  - kolika je nečija politička snaga, da li kontrolišu sve tokove  društva, koliki im je uticaj na službe bezbednosti, postoji li spremnost na saradnju i sprovođenje određenih ciljeva...

Zamislimo za trenutak šta bi se sve dogodilo i na kakvu bi reakciju u „konzervativnom“ delu javnosti i državnim strukturama naišlo da je bivša vlast ( tzv. „žuti“ ) sprovela sve što je za proteklih 13 godina uradila aktuelna – da je potpisala Briselski sporazum, ćutke prepustila sever Kosova Prištini, omogućila eksploataciju litijuma i drugog rudnog blaga stranim kompanijama...

Četvrti razlog treba tražiti u „globalnim“ tokovima, odnosno u činjenici da su svuda na ceni „čvrsta ruka“ i lideri koji se predstavljaju kao „čuvari i spasioci nacije“. Nije li u SAD, zemlji „prve demokratije“ koja je još krajem 18 veka stvorila moderan politički sistem na vlast po drugi put izabran čovek poput Donalda Trampa. Nije li se Vladimir Putin, koji bez sumnje ima velike zasluge za izlazak Rusije iz krize nastale raspadom SSSR-a   i njeno vraćanje u društvo svetskih sila, u međuvremenu pretvorio u diktatora koji hapsi svoje političke protivnike, a susedima radi sve one stvari zbog kojih je svojevremeno sa pravom kritikovao zapad. Nije li ovo vreme u kojem su u prvi plan izbili lideri poput Benjamina Netanjahua, Redžepa Taipa Erdogana, Viktora Orbana, Roberta Fica.... Nije li čak i u Rumuniji, za koju se može reći da je,  zahvaljujući pomoći SAD i EU od zaostale zemlje u kojoj se, za vreme Čaušeskua živelo u bedi postala uređena zemlja solidnog standarda i prilično stabilnog demokratskog uređenja u drugom krugu izbora zamalo pobedio „rumunski Tramp“, desničar i konzervativac Đorđe Simion. Nije li u Hrvatskoj za koju se može reći da je tokom ratova devedesetih ostvarila svoje ciljeve – konačno dobila nezavisnost, ali i ( što je uvek bio cilj dela njenih političara i katoličkog klera ) proterala većinu srpskog stanovništva nedavno održan koncert Marka Perkovića Tompsona koji je ( ako se stavi u stranu kvalitet njegove muzike koji je u rangu Baje malog Knindže ) bio promocija primitivnog nacionalizma, obučenog u „domoljublje“ i to uz prisustvo vipe stotina hiljada ljudi. Stručnjaci kažu da se svemu tome ne treba čuditi. Jer, u mnogim delovima sveta vlada ekonomska kriza, diktatura „krupnog kapitala“ u kojoj običan čovek oseća da sve manje može uticati na svoju sudbinu, svuda dolazi do raspada tradicionalnih vrednosti, porodice, do starenja stanovništva, odlaska mladih i školovanih ljudi u razvijenije zemlje. Drugim rečima, do promena koje je teško pratiti. Postoji, naročito u Evropi i SAD i razočarenje u „liberalne“ elite, birokratizovane, bez jasne ideologije, razjedinjene, koje često nisu umele da se približe „običnom čoveku“ i stvore istinski humanije društvo za koje se na rečima zalažu.. U takvim okolnostima mnogi „spas“ pronalaze u liderima koji se predstavljaju kao „spasioci nacije“, zagovaraju čvrstu ruku, „tradicionalne vrednosti“ red, rad i zakon...,  a suštinski stvaraju autokratsko i korumpirano društvo, koje se hrani ksenofobijom „lovom na veštice“ i borbom protiv, uglavnom izmišljenih. Pa zašto bi, kad je već to svetski trend, Srbija bila izuzetak?

To su, uz pojedine lične osobine predsednika države, po mišljenju mnogih analitičara glavni razlozi što Srbija ima ovakvu vlast, kao i glavne odlike aktuelnog režima po kojima će ostati zapamćen. Ostaje da se, u narednom periodu vidi hoće li ovaj režim, uprkos svih potresa ostati na vlasti, hoće li se dogoditi neka promena po principu „sjaši Kurta da uzjaši Murta“ ili će se dogoditi istinski, demokratski i nacionalni preobražaj našeg društva. To je i glavni cilj većine građana koji ovih meseci protestvuju, ali i jedina šansa da posle decenija propadanja Srbija konačno krene napred.