Izbori traže društveni ugovor

Presek polugodišnje društvene krize: izbori se traže, izbori se ne daju. S jedne strane, studenti u blokadi konačno izlaze sa zahtevom za raspisivanje vanrednih parlamentarnih izbora, ali nadležni organ nikako da dobije za to (i za raspuštanje Narodne skupštine), po Ustavu obavezan predlog Vlade. Na vidiku izbora još uvek nema, a poslednje što je rečeno beše da će ih biti „po završetku priprema za EKSPO“ (valjda je to 1. decembar 2026. godine), mada se sa odlukama vlasti naprečac ovde nikad ne zna. Elem, studenti se pripremaju i prave izbornu listu kao da će izbori sutra, opozicija se polako razvrstava u različite grupacije (sa studentima, za izbore i protiv izbora), dok je vladajuća stranka u neprekinutoj izbornoj kampanji već godinama unazad.

„Lakmus papir“ za ranije ili potonje raspisivanja izbora o narodnim poslanicima pa čak i za predviđanje njihovih rezultata, mogli bi biti lokalni izbori u Zaječaru i Kosjeriću (8. juna). U slučaja lokalnog poraza vlasti, pritisak da se raspišu parlamentarni izbori bi narastao i možda izazvao izbore pa i ukazao na moguću pobedu u budućoj Narodnoj skupštini. Mada ova dva izborna ogleda već pokazuju stare boljke opozicije – dok je u Kosjeriću opozicija ujedinjena oko jedne liste, u Zaječaru ih ima nekoliko, ne računajući one koji su za bojkot („ne pristaju na izbornu krađu“). Vlast bi pak u slučaju pobede i dalje nastavila po starom, u nepredvidivom stilu improvizacije svega i, konkretno, mistike oko datuma narodnog izlaska na birališta.

Upravo bi nesaglasje opozicije međusobno a onda i sa studentskim pokretom moglo biti ključni uzrok eventualnog poraza na sledećim skupštinskim izborima

Upravo bi nesaglasje opozicije međusobno a onda i sa studentskim pokretom moglo biti ključni uzrok eventualnog poraza na sledećim skupštinskim izborima. Da bi se to predupredilo potrebno je napraviti dogovor, nekakav „društveni ugovor“ koji bi stvorio jedan izborni blok, nasuprot vladajućem. A da bi se dogovorilo, mora se pregovarati jer je možda sutra već prekasno.

Iako studenti po plenumima svoju izbornu listu već slažu, sa kandidatskim uslovima koje su sami unapred dali (poput nekog adhezionog ugovora), a pred opoziciju isporučili „uzmi ili ostavi (podrži)“, za dogovor kao „predizborni zavet“ i dalje ima prostora. Potrebno je složiti se oko polazišta da je svaka vlast smenjiva, pa i ova, i u nepovoljnim izbornim uslovima (ne bojkotuj!) i, drugo, da se posle izbora ne pregovara sa sada vladajućim strankama („crnogorski model 2020“). Ostaje da studenti u blokadi spuste loptu i počnu razgovore.

Opozicione stranke imaju mogućnost da podrže studentsku listu, a da ne kandiduju svoju, ili da sastave jednu ili dve izborne liste („levu“ i „desnu“), čak možda i treću („centar“), ali nipošto više od toga

Opozicija, ma koliko idejno i interesno suprotstavljena, prokužena i kritikovana od birača koji su i protiv vlasti, mora da preuzme svoj deo odgovornosti na budućim izborima. Čak i da je studenti u nekom volumenu „ne vole“, viši interes je u pitanju – demokratska smenjivost nelegitimne vlasti i normalna vladavina. A taj opšti interes pokriva međusobne animozitete političkih lidera, i lične i ideološke. Opozicione stranke imaju mogućnost da podrže studentsku listu, a da ne kandiduju svoju, ili da sastave jednu ili dve izborne liste („levu“ i „desnu“), čak možda i treću („centar“), ali nipošto više od toga. U D'Ontovom metodu to neće bitno uticati na zajednički rezultat i ukupan broj osvojenih mandata u poređenju sa slučajem da bude samo jedna antivladina lista. Bitno je da se pređe izborni prag (3%), a to znači da na opozicionom frontu ne bi uopšte smelo biti manjih izbornih listi (sa 1-2% glasova) koje ne dostižu cenzus i tako praktično trče za vladu, „bacajući“ opozicione (svoje) glasove (od 50.000 pa čak i do 100.000 po listi).

Vreme „prelazne vlade“ je prošlo, mada je vladajući nikada nisu ni uzimali ozbiljno; vreme poštenih izbornih uslova nije ni došlo, a teško i da će dok je ovakve vlade kontinuiteta; ne znam da li je još jedan 15. mart moguć; ostaju samo budući izbori po „kadijinim uslovima“ ne bi li pobunjena mladost i narod uz nju već jednom dosegli ustavnu vladavinu, i to sad. Nema vremena da živiš još jednom (Johan B. Štulić).