Академци добили прву рунду против министарства, али још није готово

Недавно је, у задњи час (већ је био у дневном реду скупштинске седнице) повучен из законодавне процедуре Предлог закона о допуниЗакона о виоком образовању.

Реч је о само једном, али вредном, члану 52а који технички допуњава постојеће одредбечлана 52 Закона које се односе на дозволу за рад високошколских установа а, у ствари, суштински се мења (квари) читав концепт досадашње регистрације, односно оснивања високошколских установа.

Садашњи концепт заснива се на обавезној акредитацији пре стицања дозволе за рад и потом периодичној провери услова и квалитета рада (реакредитација) како би се наставило са наставом. Ада је предложени члан 52а изгласан инострана високошколска установа (универзитет, факултет) би могла да стекне дозволу за рад у Србији без акредитације чиме би досадашњи систем регистрације универзитета и факултета пао у воду.

Званичан мотив ове накане смотан је у флоскулу о здравој (бољој, већој) конкуренцији која би допринела да се и домаћи, пре свега државни, факултети боре да буду што бољи. Јер ваљда то сада не чине (довољно). А и да нам студенти не одлазе у туђину већ да их студирањем на страним факултетима код куће, задржимо. Није ли помало наивно?. Ипак, можда је стварни мотив нешто друго – земља је пропустила страни капитал у свим сферама привреде, сходно идеологији надирућег неоколонијализма, частећи га већ на почетку новчаним субвенцијама и другим (комуналним) поклонима, па не може да се одупре томе да високо образовањепостане откључано за исти тај капитал.

Отворимо тржиште високог образовања, што да не, то је баш корисно али за кога?Већина државних факултета кубури са све мањим бројем уписаних студената, и то не само због поражавајуће демографије, а овом несувислом идејом треба да се из таквог недовољног ресурса попуњавају страни неакредитовани факултети не би ли профитирали (sic!). Посебно питање је ко би, хипотетички, предавао на тим факултетима (да ли на страном језику?) – странци, не верујемо јер је то прескупо; овдашњи професори, тешко, нема их довољно беспослених, па би једино већ запослени могли...али и то кошта и, битније, кадровски угрожава државне универзитете.

Посебно питање је ко би, хипотетички, предавао на тим факултетима (да ли на страном језику?) – странци, не верујемо јер је то прескупо; овдашњи професори, тешко, нема их довољно беспослених, па би једино већ запослени могли...али и то кошта и, битније, кадровски угрожава државне универзитете

На западу је најквалитетније и најскупље образовање део тржишне утакмице – приватни универзитети се труде да, прво, попуне сва места и друго, да то буду што бољи студенти који ће после проносити славу тог универзитета (подизати му рејтинг) и посредно увећавати профит. Такви универзитети имају најскупље школарине, а тиме и највећу зараду (имају и друге изворе прихода). Ако у Србију и не би дошли најбољи и најбогатији страни универзитети, није тешко закључити да би наши факултети имали нелојалну конкуренцију и у онима средњег или нижег ранга, ако исти не би пролазили процес акредитације плус финансирали би се (школарине) из буџета.

Нека профит и буде основни мотив доласка страних факултета у нашу земљу, али онда правила која се тичу регистрације и рада морају бити иста за све. Овако, тврдило се, речима ресорног министра, да страни универзитети „неће улазити у државни систем образовања“ (шта год то значило), али да део школарине њихових студената може бити плаћен из буџета. Значи, стекли би диплому страног факултета коју онда овде морају нострификовати (признати), али је стичу (потенцијално, „може“) и уз помоћ државног, нашег новца. Напомињемо да неке дипломе по страним програмима није ни могуће нострификовати (право, на пример), што значи да такви дипломци не би ни тражили посао у Србији а камоли планирали да у њој живе. И здраворазумски и логично је запитати се: која то држава финансира стицање стране јавне исправе, овде је то универзитетска диплома. Вредно је размислити не би ли то био и корак ка „дискриминацији домаћих високошколских установа“ (и правна лица уживају уставна права) у односу на стране универзитете јер и државни и приватни универзитети пролазе поступак акредитације, а приватни би били и додатно дискриминисани због тога што се њихови студенти не могу финансирати из буџета.

И здраворазумски и логично је запитати се: која то држава финансира стицање стране јавне исправе, овде је то универзитетска диплома

Чим се мало прибрала од овог изненађења, академска и шира јавност је дигла свој глас против члана 52а (БУ и факултети, САНУ, КОНУС, МАСА, Синдикат образовања), док је предлог власти подржао Национални савет за високо образовање (кога бира владајућа парламентарна већина, а  најбројнији су чланови изабрани на предлог Министарства). Иако ресорни министар рече да неће бити одустајања, предлог члана 52а је, пред страхом од универзитетског штрајка,  повучен. А да ли је победа академске јавности коначна не може сеса уверењем знати јер недавно искуство казује да се предлог, у неким „припремљенијим“ условима, може поновити (свака алузија на литијумски закон је искључена).