Девети мај код Срба – између русофилије, ината и аутоколонијализма

Централна прослава 80. годишњице победе над нацизмом у Москви, уместо да буде повод за шенлук и весеље, пролази у знаку убрзаних промена у глобалном геополитичком архипелагу, које се најлакше могу пратити по томе чије делегације (и чије оружане снаге) су стигле у престоницу Русије да увеличају обележавање једне од најимпресивнијих победа у једном од најстрашнијих ратова људске историје. Безусловна капитулација Трећег рајха и Застава победе на немачком Рајхстагу до те мере је темељно реконтекстуализована, да се не може поредити, не са комеморацијама од пре пола века, него чак ни са оним које су обележаване пре само две деценије под практично идентичном иконографијом. Свет се окренуо наглавачке – бивше земље-савезнице аплаудирају неонацистима, ослободиоци Аушвица нису позвани на комеморацију његовог ослобођења, ослобођење Европе од расиста славе афрички црнци и далекоистични Азијати, а поворка Бесмртног пука под совјетским заставама свечано маршира – кроз Техеран.

Треба ли онда икога да чуди што Срби као празник своје борбе против немачких, хрватских, бугарских, мађарских, италијанских (па и домаћих) фашиста узимају 9. мај – дан који се не може релативизовати, дан који је машину убијања закочио у централи, и дан на који се – о, ужаса! – црвена Застава победе завијорила над Берлином?

Глобални југ на Источном фронту

Док затварање Хитлеровог европског геноцидног предузећа обележавају армије Вијетнама, Кине и Буркине Фасо, европске жртве нацистичког пројекта – попут Француске, Пољске, Чешке или Белгије – удружиле су се са наследницама својих некадашњих џелата – Немачком, Аустријом, балтичким републикама и другом ситном боранијом да за рачун либералног трансатлантског хегеменона гунђају, негодују и пасивно-агресивно прете свима који се усуде да покажу макар елементарни пијетет према 27 милиона Руса, Белоруса, Украјинаца и других совјетских грађана који су своје животе положили да би Европа могла да буде слободна. Уз изузетак упадљиве „рупе на европском тепиху“ коју праве Србија, Мађарска, Словачка и Република Српска, осамдесетогодишњица Велике победе у Европи је послужила као повод да се збију редови и додатно помере границе провинцијалног неонацизма, који је руска СВО истерала на чистину и обнажила као управо оне „евроатлантске вредности“ којима су нам деценијама махале евробирократе као стакленим перлама.

Наспрам Старог континента који је одлучио да се врати идеалима „велике породице европских народа“ са јединством и једноумљем о коме је Фирер могао само да сања, Победа над нацизмом је и сама реконтекстуализована и добила потпуно нови смисао и ореол. За Русе, Белорусе (и милионе Украјинаца који су уточиште од ревизионистичке и неонацистичке клике потражили управо у Русији и Белорусији), у питању је празник поноса, патриотизма и културе сећања, празник суверености и самосвојности у дојуче глобализованом свету, празник који представља залог за будућност која је једнако светла као велики залети ове цивилизације у прошлости. За земље тзв. „глобалног Југа“, 9. мај је празник геополитичког ината и симболичког пркоса бившим колонијалним господарима. Јер шта је, уосталом, Немачка радила у Источној Европи, ако не исто оно што су Енглеска, Француска, Белгија и други радили претходних сто и кусур година у Африци, Индији и Индокини?

Дан победе, 9. мај 1945, Теразије, Београд

А Срби? Срби су данас, можда више него икад у новијој историји, у раскораку са властитим антифашистичким традицијама. Док српски народ са усхићењем прати деветомајске параде и учи напамет десигнације руских балистичких ракета, а рат у Донбасу страствено прати као сукоб који нас се егзистенцијално тиче још од 2014. године, српски Председник путује у Москву као да иде у Гулаг, све се заклињући у „европски пут Србије“ и настојећи да српску државу што дуже задржи везаном пупчаном врпцом за политичку и економску лешину Европске уније.

Између русофилије и аутоколонијализма

Нелагода коју Срби осећају према питању 9. маја, међутим, не може просто да се сведе на хорско нарицање прозападних медија и НВО сектора и пасивно-агресивне претње евробирократа. Победа над фашизмом је за Србе болна тема и представља део неразмрсивог историјског чвора. Штавише, могло би се рећи да у целој Европи нема народа са више разлога да слави победу над нацизмом и фашизмом, а да он то ради зловољније и неискреније. Срби су принципијелно, категорично и масовно устали против нацизма у време док је добар део континента био заузет – што вољним, што невољним – интеграцијама у „велику европску породицу“, Срби су организовали веома импресивне покрете отпора који су одржавали слободне територије у Европи практично током целог рата, Срби су били изложени недвосмисленом геноциду на скоро половини својих историјских територија и, најзад, Срби су положили више живота у борби са нацистима од већине земаља-савезница.

Нелагода коју Срби осећају према питању 9. маја, међутим, не може просто да се сведе на хорско нарицање прозападних медија и НВО сектора и пасивно-агресивне претње евробирократа. Победа над фашизмом је за Србе болна тема и представља део неразмрсивог историјског чвора

Али док већина Срба срдачно подржава Русе у њиховом бескомпромисном инсистирању да се жртве Великог отаџбинског рата никада не забораве, 9. мај за њих остаје празник русофилије, а не празник антифашизма. Своје властите антифашистичке јубилеје – 27. март, 13. мај, 7. јул, 20. октобар и сл. – Срби или не обележавају никако, или се свађају око њихове интерпретације, омаловажавајући жртве и каљајући образ бораца за слободу за рачун јефтиних дневнополитичких обрачуна и – не треба то никада заборавити – за рачун колонијалних господара Србије. Резултат је да се сећање на један од највећих подвига српског народа у његовој историји – ослобођење државе и народа у условима геноцида и грађанског рата – мења псеудоинтелектуалистичким цинизмом и кметовском културом нарицања, чија порука не одговара идеологијама ниједног од два југословенска антифашистичка покрета, али представља практично индиго копију онога што је за време окупације писала и говорила колаборационистичка штампа.

То значи да ће америчка амбасада да финансира снимање културно безвредне и кичасте „Операције Халијард“, чија главна порука није да се треба борити против страног окупатора, него да треба бити „добри домородац“ у америчкој глобалној Империји, али ће истовремено обилато да перпетуира лажи о „злочинима Црвене армије“ и „комунистичкој окупацији“, подгревајући и рециклирајући директну нацистичку пропаганду

„Наши евроатлантски партнери“, притом, перфидно и педантно муте воду када је у питању српска култура сећања – промовишући пажљиво само оне аспекте југословенске иконографије који се могу безопасно интегрисати у аутоколонијални наратив, а градећи истовремено лажни медијски консензус о свим клеветама које су деценијама распредане о српском народу. То значи да ће америчка амбасада да финансира снимање културно безвредне и кичасте „Операције Халијард“, чија главна порука није да се треба борити против страног окупатора, него да треба бити „добри домородац“ у америчкој глобалној Империји, али ће истовремено обилато да перпетуира лажи о „злочинима Црвене армије“ и „комунистичкој окупацији“, подгревајући и рециклирајући директну нацистичку пропаганду. Европска унија ће слично преко својих медија подржавати патолошку југоносталгију и титоизам као антиполитичку културу која је компатибилна са њиховом новом школом једноумља, али ће истовремено на све стране сејати наративе о „мегаломанији“ краља Александра, српских четника, али и српских комуниста, који су од Југославије хтели да направе моћну, развијену и самосталну државу за српски народ (и све који су били спремни да је деле са њима).

Аутоцензура и ревизионизам

Атмосфера са којом се ових дана Срби подсећају на округле годишњице Ослобођења стога више подсећају на комеморацију смрти него на празник живота. Србима се намеће дискурс по коме је ’44. и ’45. године са доласком руских тенкова земља „заменила једну окупацију за другу“, чиме се послератне репресалије и злочини комунистичких власти свесно и плански изједначавају – и квалитативно, и квантитативно, и морално – са Геноцидом којем је српски народ био подвргнут током четири године рата. Геноцидом, који је – баш као и у случају других делова Европе – престајао оног тренутка када би се појавили ти исти совјетски тенкови.

У једној слободној држави која, притом, воли да се бави својом историјом и да негује сећање на своје пале борце – без обзира да ли су то били хајдуци и ускоци, устаници и бунџије, четници, комите или партизани – питање историјских чињеница постаје бојно поље за огорчену борбу, на први поглед између непомирљивих идеолошких противника, али на крају дана увек између организоване и ситуиране компрадорске елите и често слуђеног и дезоријентисаног, али слободарског и родољубивог народа.

Механизам којим се то покоравање и сламање отпора спроводи није увек очигледан, будући да се маскира старим нетрпељивостима и незалеченим ранама из грађанског рата. Али неке закономерности ипак избијају на површину. Већина Срба има прилично трезвен поглед и на четнике, и на партизане, и нема никакве дилеме око тога ко нам је ’44. године био савезник, а ко непријатељ, ко херој, а ко издајник, али се по овим питањима аутоцензурише, избегавајући сукоб са гласном мањином која бескомпромисно брани своје екстремне позиције и која то ћутање користи да наметне сопствени наратив о Другом светском рату. Тај наратив се – случајно или не – у потпуности поклапа са недићевском и љотићевском пропагандом и– случајно или не – апсолутно одговара актуелним западним господарима.У питању је, разуме се, наратив о „малом народу“, о „наметом рату“, о „манипулацијама страних служби“, али и о „Русима и Енглезима који су за свој рачун Србе гурнули под воз“. Под (неутралним, незаустављивим и потпуно незаинтересованим)„возом“ се овде, наравно, мисли на немачке нацисте, „Немце-који-су-били-господа“, који су „платили сво вино које су попили“, који „нису бомбардовали Србе, него Симовића“, који „нису стрељали Србе, него комунисте“, и који су, је л' тако, „само хтели да прођу“ (и да „негде тамо“ на миру спроводе геноцид против Јевреја, Рома, Руса, Белоруса и других „дивљих народа“).

Не само русофилија и инат

На тај начин непринципијелна коалиција либералних, титоистичких и криптофашистичких аутоколонијалиста – НАТО-четника, НАТО-партизана и НАТО-љотићеваца – полако на наше очи успоставља јавни консензус да је Други светски рат нешто чега треба да се стидимо и што треба да заборавимо, као да смо тада ми окупирали Немачку и на њеној територији финансирали, наоружали и организовали хорду демона који су онда годинама људима вадили очи и бацали их живе у јаме и високе пећи. Аутоцензура већине нас тако води у историјски релативизам у коме нема будућности без Немаца, у коме нас је Британија увукла у рат (али треба да усвојимо њене демократске вредности), и у коме апсолутно и недвосмислено нема никаквог разлога са Срби у Москви славе 9. мај.

Ова шаролика компрадорска елита се, притом, веома лепо међусобно слаже и не прави никакве инциденте на коктелима у Америчкој амбасади, али су увек ту да сеју раздор и заваду када потомци оних борбених и слободарских Срба хоће да се уједине око заједничких националних интереса у модерној Србији. Ако нас неко подсети на српски аутохтони и бескомпромисни антифашизам 27. марта, одмах искачу они да циче о „британској агентури“, „лудом Симовићу“ и „Хитлеру који је дао реч да ће само да прође“. Ако неко помене 13. мај и покрет отпора који је покренула Југословенска војска у отаџбини, одмах се диже дрека о „српском фашизму“, „брадатим кољачима-гибаничарима“ и „заједничком бежању са усташама“. Ако се неко усуди да честита Дан устанка, ето њих да причају о „пробисветима и авантуристима који су нам навукли беду на врат“, о томе како је „Србин убио Србина“ и како „полиција и ватрогасци морају да раде свој посао“.

Треба ли онда икога да чуди што Срби као празник своје борбе против немачких, хрватских, бугарских, мађарских, италијанских (па и домаћих) фашиста узимају 9. мај – дан који се не може релативизовати, дан који је машину убијања закочио у централи, и дан на који се – о, ужаса! – црвена Застава победе завијорила над Берлином? Објашњавати српску еуфорију овим догађајем и усхићење са којим прате војну параду у Москви просто „солидарношћу са Русима“ које „исте гује једу“, али који „имају снаге да се бране“ представља најлакше објашњење, али оно је у великој мери површно. Не греши ни онај који указује на инат према колонијалним господарима из Вашингтона, Берлина и Брисела, у чему се српска фасцинација 9. мајем не разликује превише од фасцинације Вијетнамаца, Зимбавеанаца, или Венецуеланаца. Ипак, испод свега тога постоји један дубљи слој ове приче.

Историјско памћење и култура сећања

Колико год били пословично анархични, вечито посвађани и систематски слуђивани, Срби су ипак народ са „вишком историје“ који тај вишак вековима негује, чува и преноси са колена на колено, а наставио је да то чини све до нашег времена. Срби – упркос склоности према симплификацијама и митологизацијама повесних чињеница – воле историју и колективно нису склони да сужавају очи и изокрећу вратове да би црно испало бело, а бело црно, само зато што то од њих очекује неки – аустријски, немачки или амерички – Бенјамин Калај. Реконтекстуализација комунистичке пропаганде је једно, али историјски ревизионизам ипак нешто сасвим друго.

Притом, Срби су превише дуго гледали како се њихове жртве омаловажавају, ниподаштавају и гурају под тепих, да би могли тек тако да пристану на подмуклу игру у којој се то исто ради са руским и совјетским жртвама, тим пре што смо и те ’44. баш као и данас били свесни да би све наше жртве и напори да се изборимо са нацистичком хоботницом биле узалудне, да јој Црвена армија није одсекла главу. То превазилази обичну причу о култури сећања и пијетету према мртвима, мада би већ она – да заиста живимо у некаквој „европској цивилизацији“ –требало да је сасвим довољна. Постоји, међутим, један дубљи паралелизам у страдању православних Словена на југу и на истоку континента који ову историјску везу чини снажнијом од обичне солидарности, а који Србе упућује на 9. мај на дубљем, суштинском нивоу.

Маршали СССР Георгиј Жуков (на белом коњу) и Константин Рокосовски на паради победе у Москви, 24.6.1945.

Заборав антисловенског расизма

Нема ничег нарочито чудног у томе да један народ памти своје хероје, а заборавља туђе, нити да једна култура са временом препакује своју историју тако да њен народ и њена држава у великим догађајима добију значајнију улогу него што заслужују. Стога не можемо кривити Французе што свом покрету отпора приписују преувеличане заслуге у отпору нацистичкој окупацији континента, не можемо се љутити на Енглезе што су им Битка за Британију и Данкирк снажније распалили националну машту од Стаљинградске или Курске битке, нити можемо истински да замерамо Американцима што десанте на Сицилију и Нормандију сматрају централним догађајима европског ратног театра.

Када, међутим, Немци развију читаву културу засновану на патолошком и ритуалном посипању пепелом због колективног злочина геноцида над европским Јеврејима и Ромима (одскора се на тај списак додају и „хомосексуалци“), док се према жртвама потпуно идентичне нацистичке машинерије истребљења у окупираним Украјини, Русији, Белорусији, па и Србији односе са хладном равнодушношћу и чак безобразним цинизмом, онда је то свакако позив на забринутост. Поготово ако знамо да је антисловенски расизам на територији бившег Светог римског царства (тј. „Првог рајха“) дан-данас жив и здрав у мање-више неизмењеном облику.

Јевреји нам, наравно, нису криви што су искористили сва расположива средства да се појам „Холокауста“ запече у свести целог човечанства као „геноцид са именом и презименом“ и истински magnumcrimenдвадесетог века. Најзад, и југословенске и српске власти и академске заједнице су – упркос причи о пословичном српском јавашлуку – предузеле све неопходне кораке да геноцид над Србима буде препознат и документован quaгеноцид. Такође, имамо емпиријско искуство тога како се релативизовање и игнорисање теме геноцида над Србима лако претвара у модерне кампање сатанизације, прогона, а на крају и масовног убијања и етничког чишћења припадника нашег народа од стране наследника извршилаца тог истог, историјског геноцида. И није нам измакло пажњи да потпуно исту ствар потомци SS-легионара из Галиције, Естоније, Литваније, Летоније, али и Немачке, Француске, Холандије и др. на наше очи већ 11 година раде Русима и нелојалним Украјинцима у Донбасу, Новорусији и Украјини.

Срби по европској мери

На крају дана, култура сећања није празна форма нити апстрактни ритуал који је сам себи сврха. Култура сећања је ту да осигура да се неке историјске лекције никада не забораве. Диктирани заборав геноцида над Србима био је увод за њихов физички нестанак у данашњим Словенији, Хрватској и Северној Македонији, баш као што заборав геноцида над Србима данас служи као инструмент њиховог културног искорењивања и идентитетског брисања у Црној Гори, Босни и Херцеговини, а у извесном морбидном смислу чак и у самој Србији.

Срби памте и ко је разбацао своје кости по Србији протерујући из ње нацистичку неман. И Срби знају да у тој борби нису били немоћно робље коме је страна војска откључала капију логора у који су га затворили „европски партнери“, већ су у том рату били –можда и слабији, али равноправни савезници

Притом не треба заборавити да је колонијална клика која од Срба хоће да направи још један безопасни, историјски импотентни и геополитички кастрирани слој економске и демографске инсулације за „стару“, односно „праву Европу“ – као што је то учинила са Хрватима, Бугарима или Грцима – сасвим задовољна и претварањем српске културе сећања у паралишући култ беспомоћне жртве који једну од најборбенијих и најдрчнијих нација Европе хоће да сведе на јелена заслепљеног фаровима који укочен у месту разгорачених очију чека да га прегази точак историје.

У цмиздравој и кмезавој лилипутанској Европи, „мали, немоћни и бедни“ Срби-жртве су прихватљиви, и чак добродошли, у свеопштој какофонији понижених и увређених микронација и културних идентитета. Неприхватљиви су Срби победници. То су Срби који нису јаукали да их неко спасе ’41. године, него су као добровољци ишли да сами од фашиста спасавају Шпанију ’36. и Чехословачку ’38., Срби којима Хитлер није могао ни „само да прође“ – ако је требало да прође да негде убија српску браћу Грке и Русе. Најзад, то су Срби који савезничку војску нису чекали по мишјим рупама, него на слободним територијама које су сами ослободили и бранили од окупатора и њихових локалних кербера.

Дан победе, дан опстанка, дан пркоса

Нашим страним господарима данас заиста треба Србија „са европским вредностима“ – килава, кмезава, културно импотентна, војно осакаћена и неспособна да се стара о себи без надзора трансатлантског Великог брата. Једина дрчност и једина храброст које се признају – јесте отворени неонацизам и спремност да се узалудно погине у неком рову у Донбасу како би се поништиле тековине Велике победе ’45.

Нашим страним господарима данас заиста треба Србија „са европским вредностима“ – килава, кмезава, културно импотентна, војно осакаћена и неспособна да се стара о себи без надзора трансатлантског Великог брата. Једина дрчност и једина храброст које се признају – јесте отворени неонацизам

Ствар је у томе што су Срби већ на својим леђима осетили како изгледа када се поништавају тековине ’45., баш као што су на својим леђима осетили загрљај „породице европских народа“ и „европске цивилизације“. Срби су народ који памти много тога, па тако и ко га није убијао бомбама и душегупкама и стрељачким водовима, ко није градио усташке државе на његовим земљама, ко га није проглашавао за европске варваре и коров који треба искоренити, ко му није стрељао школске ђаке, спаљивао библиотеке и вешао људе по трговима.

Срби памте и ко је разбацао своје кости по Србији протерујући из ње нацистичку неман. И Срби знају да у тој борби нису били немоћно робље коме је страна војска откључала капију логора у који су га затворили „европски партнери“, већ су у том рату били –можда и слабији, али равноправни савезници. И као што нисмо седели по страни и чекали да нас неко ослободи, тако није у реду ни да седимо по страни и гледамо како Зимбабве, Буркина Фасо и Вијетнам славе наше ослобођење од нациста. Када Руси, Белоруси, Кинези и остали народи који памте ко је био где и ко је шта радио пре 80 година у Москви славе Победу, ми је славимо са њима. Јер 9. мај можда јесте руски, али – мало је и наш.