„Мора ли та скупштинска расправа?“

После првоновембарске катастрофе на новосадској железничкој станици протести опозиције на отвореном, који постепено прелазе у отворени сукоб обичних грађана и студената са влашћу (полицијом и „тајновитим групама за разбијање демонстрација“) пренети су и у институције. И док је утврђивање одговорности за смрт петнаесторо људи под надстрешницом већма кривичноправна тема, сукоб унутар народних домова има уставноправну проблематику. Десило се да су у кратком размаку у два парламента, Народном и војвођанском, усвајани закони и други акти без расправе, у физички и правно немогућим условима.

Под утиском новосадске трагедије, огорчена чињеницом да расправа о неповерењу Влади, иако снадбевена довољним бројем потписа (знатно више од минималних 60), није стављена на дневни ред седнице Скупштине од 25. новембра, опозиција је физички покушала да онемогући пленумску расправу о чак 68 тачака дневног реда. У насилним условима насртања и ударања посланика, стварања буке галамом и пиштаљкама, председник Скупштине је једноставно издекламовала све претресне тачке и констатујући да ни о једној нема пријављених за дискусију, непостојећу расправу је закључила. Незаинтересовани за рад у таквим околностима, опозициони посланици су покушали да смету председавајућу, али канда безуспешно. У дану за гласање, све закључено а нерасправљено је усвојено.

Слично се дешавало 6. децембра у покрајинској Скупштини, када су уз буку и бес опозиције и нешто мање кошкања прочитане све тачке дневног реда те констатовано да нема интересената за расправу па је ова и закључена. Сви су акти потом усвојени оставши нерасправљеним. И овде је опозиција хтела да дебатује, али прво о смени потпредседника Скупштине због његовог снимљеног говора о (наводном) организовању „разбијача демонстрација“.

Овакво доношење одлука у народним представништвима је пораз демократије, о чему би се грађани требали сложити, као и власт и опозиција, без обзира на то што се о узроцима већином никако не слажу. А шта о томе има да каже право?

Ако пођемо од Устава, владавина права је његово водеће начело, сама „претпоставка Устава“ (члан 3) која обухвата и поделу власти у којој је Народна скупштина са својим „слободно изабраним представницима“ (члан 2), „највише народно представништво“ (члан 98). Владавина права подразумева да се у том високом дому одлучује демократски: већином и после слободне расправе у којој се сучељавају ставови власти и опозиције. Како слободе говора у описаним случајевима није било, неспорно је повређена владавина права.

О још конкретнијим кршењима права због усвајања аката у немогућим условима и без претреса, закључујемо читањем скупштинског пословника. У предлог дневног реда седнице председник Скупштине увршћује (императив) оне предлоге који су поднети у складу са прописима (члан 85 Пословника) – опозиција је имала довољан број потписа за тачку о неповерењу Влади; тачно је да ако нема пријављених за учешће у расправи, председник Скупштине закључује претрес (члан 98/4), али то важи само за „мирне“ услове рада; окончана је расправа а да је погажено низ пословничких правила: „нико не сме да приђеговорници док му председник Народне скупштине то не одобри“ (члан 105/4) – сви су били испред и око говорнице, укључујући и скупштинско обезбеђење; морале су да се изричу опомене – оном који је пришао говорници без дозволе, говорио пре него што је затражио и добио реч, прекидао другог говорника, добацивао му и ометао га, употребљавао псовке и увредљиве изразе и др. (члан 109); морале су да се донесу мере удаљења са седнице посланицима који ометају или спречавају рад на седници (члан 111) – није учињено; на крају, без снаге да успостави и одржи ред на седници председник је морала да одреди паузу док се ред не успостави (члан 112), и ако се успостави.

Све ово је багателисано не би ли се у буци „јужне трибине“ пошло по право најгорим путем – циљаној ефикасности по сваку цену, само нека се све заврши и благовремено усвоји. Не штедећи сукобљене стране а бринући за будућност демократије, Уставни суд има сасвим довољан правни основ да покрене поступак и оцени неуставним опште акте донете недемократски: изван граница владавине права и без слободе говора.

(Српски правнички клуб)