Ispeci pa reci

Jedna velika istočnjačka mudrost kaže: „O Svevišnji, pomozi mi da ćutim dok ne budem znao šta da kažem“. Kada bi je se neki naši političari pridržavali, bili bi cenjeniji u javnosti, a državu poštedeli neprijatnosti. Uostalom, kakav je to intelektualni kapacitet političara da iz dana u dan, i to ponekad više puta, istupa u javnosti sa izjavama iz raznih oblasti života. Veliki državnici vode računa šta će i kada nešto reći.

Javnost razume i različito shvata poruke naših političara u predizbornim aktivnostima, uzima ih sa rezervama i spremna je da im oprosti. Ali kada se neke neodmerene izjave daju u periodu vršenja vlasti, posledice su nekada kobne po društvo koje predstavljaju. „Slobodni strelci“, istupajući često demagoški i populistički da bi se tog momenta svideli „demosu“, nisu ni svesni koliko mogu da nanesu štete interesima države. Kasnije korekcije, demanti ili opravdanja da je pogrešno citiran ili protumačen, isto kao i naknadna pamet, malo ili nimalo koriste, a nekada nanesu i veću štetu.

Eto nedavno, briselska birokratija u svom zvaničnom dokumentu, ućutka našeg premijera. Na njegovu izjavu, više puta ponovljenu u poslednjih godinu dana a neusaglašenu u vladi, da se zalaže za podelu KiM, stiže ultimativni zahtev EK da Srbija prizna „teritorijalni integritet Kosova“. Bolje poznavaoce razvoja „priče“ oko „države Kosova“ i koliko je ko, na unutrašnjem i spoljnom planu, doprineo da nam se donose pojedinačni i kolektivni „ultimatumi“, ovakvo reagovanje mnogo i ne iznenađuje. Brine više to što Srbija nema već godinama usaglašenu nacionalnu platformu šta ćemo uraditi i kako ćemo nastupati u odbrani nacionalnih i državnih interesa.

Brine takođe i činjenica da ni nadležne institucije države ne reaguju adekvatno ili nikako na izjave „slobodnih strelaca“ koji to po svojoj funkciji ne bi smeli da budu. Ko to još reagova, a još manje uze na odgovornost, „onoga“ ko hoće da deli KiM, i to „O, Svevišnji“ čak sa Albanijom. Ako ne može „Velika Srbija“ – živela „Velika Albanija“.

Ivica Dačić i Viktor Orban

Prilikom nedavne posete Mađarskoj na pitanja novinara o položaju mađarske nacionalne manjine u Srbiji, najbolji student generacije, ako je dobro preneo Tanjug, odgovara: „Mi želimo da nastavimo sa politikom koja garantuje autonomiju Vojvodine i nivo dostignutih prava u skladu sa Ustavom R. Srbije i Statutom Vojvodine“. Malo čudno, zar ne, da premijer govori o autonomiji a ne o mađarskoj nacionalnoj manjini kada se znaju aspiracije nekih krugova u Mađarskoj o reviziji Trijanonskog sporazuma i politici ujedinjenja svih Mađara. Pa autonomni status Vojodine nije ustanovljen niti se održava samo zbog mađarske nacionalne manjine. Tamo valjda žive i Srbi i druge brojne nacionalne manjine. Zašto onda garantovanje i unapređenje prava nacionalnih manjina, pa makar oni bili i naši sugrađani i dobre komšije Mađari, vezivati za status autonomije. Njihova prava se valjda garantuju bez obzira na to u kom delu države Srbije živeli.

Autonomnost Vojvodine određuju drugi, mnogo bitniji elementi nego ko tamo živi. Uostalom, šta se to pak tiče Mađarske status Vojvodine, da bi im se premijer „ispovedao“. Civilizacijski njoj se ne uskraćuje pravo da brine o svojim sunarodnicima ma gde oni živeli, a stvar automije je unutrašnjepolitičko, ekonomsko, istorijsko, kulturno i ustavno pitanje svake pojedine države, pa i Srbije. Slovačka i Rumunija, iako imaju veliku mađarsku zajednicu, ne razmišljaju o autonomiji tog dela svoje teritorije, niti to neko traži od njih.

Kako će biti shvaćena i protumačena još jedna izjava premijera o EU data u Mađarskoj (zašto baš tamo?) i hoće li imati negativne posledice po Srbiju, ostaje da se vidi. Naime, mediji navode da je on „izrazio nadu da će EU opstati do trenutka kada Srbija bude spremna da uđe u nju“. Za eu-skeptike ova pomalo zlurada pa i cinična izjava je dobrodošla, ali ne i za Brisel i Berlin, glavne protagoniste očuvanja i jačanja političke, ekonomske i bezbednosne tvorevine najvećeg broja evropskih država. No, uslediće, uveren sam, nove izjave „udvaranja“ istoj toj EU ponajviše zbog toga da se ne bi izostalo u odnosu na drugog koalicionog partnera.

Dačić u selu Draginci

Evropa i posebno zemlje članice EU, na koje bi se mogla odnositi poslednja izjava premijera data 14. o.m. u selu Draginci, bez obzira na to da li ona prvobitno preneta (Tanjug i B92), ili pak ona korigovana posle intervencije premijera, i te kako će dobro prostudirati, evidentirati i odrediti se u nekim narednim postupanjima. EK je ekspresno reagovala diplomatskim rečnikom: “Primili smo na znanje“, a i manje upućenom šta bi to moglo da znači ne miriše na dobro. Šteta je napravljena, a kada će ona i kako doći na naplatu ostaje da se vidi. Cela priča oko te izjave, uveren sam, uvećala je broj onih koji su protiv učlanjenja u EU. Da li je šteta ispravljena odlaskom na poklonjenje nemačkom ambasadoru. Nije, bez obzira na smešak njegove ekselencije. Umesto prezentacije održanog govora, ako ovako nastavimo, tražićemo da nam ambasadori pišu govore ili, u malo blažoj varijanti, urade njihovu recenziju.

Na kraju, što je i bila glavna poenta ovog teksta, ostaje pitanje: Da li se ona istočnjačka mudrost sa početka ove priče može oploditi u Srbiji?