Ići mudro i polako ili izvesnost čeonog sudara sa diktatorskim režimom

Nakon godinu dana od početka studentskih protesta i nastanka studentskog pokreta zbog stradanja 17 ljudi uzrokovanog padom nadstrešnice na železničkoj stanici u Novom Sadu – nastalog pre svega radi endemske korupcije vladajućeg režima i nestručnosti firmi koje su izvodile radove na njenoj rekonstrukciji – došlo je do široke i duboke pobune društva koja ne gubi na svom zamahu, menjajući svoje oblike borbe pre svega za odgovornost, slobodu i pravdu.

Međutim, ocene dometa i rezultata ovog istrajnog zajedničkog protestnog delovanja studenata i samoosvešćenih i samoorganizovanih građana kreću se između dve krajnosti. S jedne strane, A. Vučić je već nekoliko puta slavodobitno proglasio konačnu pobedu nad tzv. obojenom revolucijom (preuzimajući retoriku BIA-e i ostalih njemu odanih službi, što je uvek i bio deo njegovog političkog delovanja), najavljujući konsolidaciju njegovog dobrano uzdrmanog diktatorskog režima. Pri tome, on u tom svom tzv. pohodu konsolidacije i normalizacije stanja u našem društvu sve veće i brutalnije policijsko nasilje, ogoljenu odmazdu prema svakom ko je podržao pravedne studentske zahteve, ali i delovanje njegovih lojalističkih batinaških falangi – oni su i poslednja linija njegove odbrane.

S druge strane, mogu se čuti ocene (ovakav narativ se posebno forsira na tzv. nezavisnim proevropskim medijima – TV N1, NOVA S, Danas, Nova, Radar, Nedeljnik, Vreme) da studentski pokret i pobunjeni samoorganizovani građani nisu uspeli da ostvare vidljivije rezultate jer je izostao završni odlučni udarac koji bi doveo do konačnog i odlučnog slamanja duboko kriminalizovanog, kleptokratskog i diktatorskog naprednjačkog režima. Posebno se neprestano ponavlja mantra o propuštenom momentumu 15. marta (kada je održan najveći protestni skup u Beogradu) i nespremnosti studentskog pokreta da ima jasnu političku artikulaciju i ostvari koordinaciju sa parlamentarnim opozicionim strankama koje inače više vode računa o svom golom opstanku na političkoj sceni nego što razumeju i prihvataju istorijski i presudni značaj društvenih i političkih promena koje su pokrenuli studenti i građani.

A. Vučić je tada organizovao napad zvučnim topom na okupljene građane, što je bio jasan nagoveštaj njegove očigledne namere da po svaku cenu brani svoju vlast, u šta se možemo uveriti svakodnevno u aktima odmazde koji se vrše nad pobunjenim Univerzitetom, prosvetnim radnicima, tužiocima, poljoprivrednicima, istaknutim javnim radnicima, lekarima, aktivistima i nevladinim sektorom, ljudima zaposlenim u javnom sektoru, ali i nad svima koji su otvoreno stali uz studentski pokret.

O propuštenom momentumu i jedinstvenoj prilici da se ako treba i nasiljem sruši ovaj diktatorski režim govore tzv. dobronamerni prijatelji studenata, mnogobrojni objektivni i neutralni posmatrači zaklonjeni u svojim konformističkim zabranima, nespremni za bilo kakvu (ma i najmanju) žrtvu (uvek očekujući da to učini neko drugi). Ali zato uvek spremni da daju „korisne“ savete, koristeći svoje tako dragoceno, ali kako se pokazalo jalovo i nedelotvorno političko iskustvo. Iz te neutralne, oportunističke i kunktatorske pozicije oni su spremni da se preporuče novoj vlasti nakon što dođe do oslobađanja našeg društva od ovog zloćudnog i kriminalizovanog režima.

A. Vučić je tada organizovao napad zvučnim topom na okupljene građane, što je bio jasan nagoveštaj njegove očigledne namere da po svaku cenu brani svoju vlast, u šta se možemo uveriti svakodnevno u aktima odmazde koji se vrše nad pobunjenim Univerzitetom, prosvetnim radnicima, tužiocima, poljoprivrednicima, istaknutim javnim radnicima, lekarima, aktivistima i nevladinim sektorom

Zaboravlja se da su zahtevi pobunjenog društva i odlučno sprovođenje lustracije i oduzimanje nelegalno stečene imovine, što nažalost nije urađeno nakon 5. oktobra 2000. godine. Ovu vrstu ocene o izostanku odlučujuće studentske akcije najjasnije je izrazio Milan St. Protić: „Sve te narodne pobune i masovne demonstracije jesu veličanstvene i neodoljive, samo što NIKAKVOG ILI GOTOVO NIKAKVOG ploda ne daju. Batrgaju se pojedinci, grupe, ali većina naroda ostaje pasivna. Ravnodušna prema svom propadanju. Sleganje ramenima umesto dela. Napora. Pokušaja. Bez istinske volje.“

Za njim ne zaostaje ni Kokan Mladenović: „Mi nismo slobodarski narod. Zašto većina našeg naroda izabere da uvek, poput magaraca, stoji ukopana u mestu, da saginje glavu, nosi tovar i zadovoljava se naramkom sena kao kompenzacijom za sva poniženja u svakodnevnom životu. Šta je to što nas čini tako beskrajno neuspešnim i poniznim?“ Ovi citati iz lista Danas su očiti primer neprihvatljive i neutemeljene generalizacije i u velikoj meri se uklapaju u perfidnu propagandističku matricu koju upotrebljava A. Vučić i njegovi režimski mediji, koristi samo njemu dodatno u obesmišljavanju studentskih protesta.

O tome govore samo nekoliko tabloidnih naslova: Direktni politički angažman pokazuje da je energija studenata potrošena. Jedinstvo, od početka bilo neodrživo, raspada se samo po sebi. Pri tome se navodi da studentski protesti nisu značajnije pokrenuli druge slojeve i profesije u našem društvu, jer oni nisu prihvatili pozive za pokretanje generalnog štrajka, koji inače nema ozbiljniju tradiciju u našoj političkoj istoriji, što je posledica nedostatka dobro organizovanih i borbenih sindikata, ali i promene strukture zaposlene radne snage u našoj privredi i državnim javnim preduzećima koji su pod neposrednim i stalnim pritiskom i ucenama vladajuće stranke.

Ovakve ocene ne odgovaraju ni pravom stanju stvari, jer su izuzetno važni društveni slojevi, strukovna udruženja i profesionalne organizacije (prosvetni radnici, Univerzitet, poljoprivrednici, lokalne inicijative građana, nevladine organizacije, asocijacije arhitekata, glumačka i umetnička udruženja, zborovi građana, Advokatska komora i mnogobrojni istaknuti stvaraoci i intelektualci) davali uz studente u blokadi jedan od glavnih doprinosa u razvoju društvene pobune. To je rezultiralo veličanstvenim skupovima građana, što je dovelo do najveće političke krize koju naprednjački režim ne uspeva i ne može da suzbije i eliminiše (ma koliko upotrebljavajući nasilje i brutalnu odmazdu).

Pokazala se na taj način snaga profesionalnih i strukovnih udruženja u davanju snažnog i delotvornog otpora rušilačkim namerama ovog anticivilizacijskog režima, koji je zbog svojih ekonomskih i pljačkaških namera spreman da uništava i najznačajnije istorijske građevine i topose naše istorije i naroda. Solidarnost i zajedničko delovanje ovih udruženja je pokazalo snagu udruživanja i uzajamnosti, ali i profesionalnog odnosa prema najvažnijim društvenim pitanjima i procesima. Ovaj pogubni režim na ovakvu vrstu delovanja nema pravi odgovor, tim je njegova kriza dublja i razornija.

Međutim, mnoga značajna i uticajna strukovna i profesionalna udruženja pokazala su svoje podaništvo, slugeranjstvo i oportunizam, kao što su Lekarska komora, Inžinjerska komora, Udruženje ekonomista, Udruženje književnika Srbije, Srpsko književno društvo (setimo se samo šta je značila Francuska 7 u vreme kada je obnavljan politički pluralizam u Srbiji i u borbi protiv autoritarnog režima S. Miloševića).

Nažalost, mora se reći da Srpska pravoslavna crkva (uz nekoliko izuzetno časnih izuzetaka) – iznad i pre svega Patrijarh Porfirije i crkvena vodeća hijerarhija – nije bila i nije ni sada, nakon godinu dana studentskih i društvenih protesta, bila na visini svog istorijskog zadatka i uloge

Posebno je pitanje uloge Srpske pravoslavne crkve u ovim istorijskim i prelomnim događajima za naš narod i celokupno društvo. Istorijski Jeremija D. Mitrović je govorio o snagama koje omogućavaju održavanje srpske narodne svesti, ukazujući na značaj seoba, srpskih narodnih pesama i Srpske pravoslavne crkve, govoreći da „nikada nijedan široki buntovnički pokret nije preduzimao srpski narod a da njegova crkva nije bila sa njim“. Nažalost, mora se reći da Srpska pravoslavna crkva (uz nekoliko izuzetno časnih izuzetaka) – iznad i pre svega Patrijarh Porfirije i crkvena vodeća hijerarhija – nije bila i nije ni sada, nakon godinu dana studentskih i društvenih protesta, bila na visini svog istorijskog zadatka i uloge. Naprotiv, dala je i dalje daje otvorenu podršku A. Vučiću i njegovim neuspešnim nastojanjima da uguši ovu veliku društvenu pobunu i borbu za pravdu i slobodu, koristeći otvoreno i brutalno nasilje.

Prošlo je vreme koje je na svoj izuzetno lucidan način pokazao u svojim aforizmima A. Baljak: „Mi ništa nismo videli, jer smo gledali samo svoja posla. Oni se stide jedni drugih. U tome je snaga čopora. Opozicija traži izbore, jer želi da bez izbora dođe na vlast.“

U ovako jednostranim, neobjektivnim i simplifikovanim ocenama se uporno previđa da su se studentski pokret i pobunjeni samoorganizovani građani od početka ovih veličanstvenih protesta opredelili za isključivo nenasilni oblik političke i društvene borbe, insistirajući istrajno i dosledno na njihovim osnovnim zahtevima

U ovako jednostranim, neobjektivnim i simplifikovanim ocenama se uporno previđa da su se studentski pokret i pobunjeni samoorganizovani građani od početka ovih veličanstvenih protesta opredelili za isključivo nenasilni oblik političke i društvene borbe, insistirajući istrajno i dosledno (što će svakako biti i glavna srž njihovog izbornog programa i njihove izborne liste) na njihovim osnovnim zahtevima. Sadržanim u težnji za ostvarivanje društva u kome će biti dosledno sankcionisana korupcija, obezbeđena sloboda i pravda, omogućeno sprovođenje podele vlasti i vladavine zakona, slobodni izbori i funkcionalni i slobodni mediji, funkcionisanje državnih ustanova mimo partijskih i političkih pritisaka i ucena. Ali i postizanje vladavine zakona koji će biti primenjivani jednako za sve građane, što pretpostavlja ukidanje pretpostavki za uspostavljanje kulta ličnosti i diktatorskog načina vladavine, primenom pre svega poštovanja Ustava, pravne države i funkcionisanja državnih institucija.

Negirati velike i dragocene promene koje su nastale u našem društvu nakon jednogodišnje borbe nenasilnim putem osvešćenog pobunjenog društva – koje se ogledaju u definitivnom gubljenju legitimiteta ovog diktatorskog režima, političko i društveno aktiviranje građana putem zborova i njihovih inicijativa i akcija, uspostavljanje jasne vododelnice u odnosu na opredeljivanje prema A. Vučiću i njegovom naprednjačkom režimu, odlučno suprotstavljanje iracionalnim i korupcionaškim odlukama ovog pogubnog i razarajućeg, negiranja svakog nastojanja (ma koliko bio farsičan) za uspostavljanje kulta ličnosti – samo ide na propagandističku i političku vodenicu A. Vučića.

Zato on sada sve čini da opet demonstrira (to je primer tzv. konsolidacije i višestruke pobede nad „obojenom“ revolucijom) svoju apsolutnu moć još brutalnijim kršenjem Ustava i zakona i elementarnih demokratskih i civilizacijskih načela, ne bi li vratio točak istorije koji je krenuo drugim putem, koji on neće nikada moći da razume, jer je ostao zarobljen u svom zabranu diktatorskog i anahronog sistema lične i apsolutne vlasti

I upravo je studentski pokret skinuo tu olovnu koprenu sa našeg društva, ukazujući da Predsednik republike krši svakodnevno Ustav i da nije nadležan za rešavanje političke krize nastale pogibijom 17 nedužnih ljudi, što je u potpunosti ogolilo korupcionašku i zločinačku prirodu ovog diktatorskog režima. A. Vučić se služi poznatom tehnikom manipulacije o kojoj je pisao Lazar Đamić: „Ovaj molekul psiholoških ‘večnih hemikalija’ je poznat kao DDA (Deny, Deflect, Attack) – Negiraj, Skreni, Napadni.“ Na taj način on stvara posebnu vrstu pervertirane inverzne pseudo „demokratije“ u kojoj je drastično izbrisana granica između laži i istine, a laž i nasilje postaju glavno obeležje i suština ovog otvoreno diktatorskog, kleptokratskog, korupcionaškog i duboko kriminalizovanog i amoralnog režima.

Zato on sada sve čini da opet demonstrira (to je primer tzv. konsolidacije i višestruke pobede nad „obojenom“ revolucijom) svoju apsolutnu moć još brutalnijim kršenjem Ustava i zakona i elementarnih demokratskih i civilizacijskih načela, ne bi li vratio točak istorije koji je krenuo drugim putem, koji on neće nikada moći da razume, jer je ostao zarobljen u svom zabranu diktatorskog i anahronog sistema lične i apsolutne vlasti, koji se urušava upravo pred istrajnošću i nenasilnim načinom zajedničkog delovanja studenata i građana koji istrajavaju u ovako izabranom načinu političkog i društvenog delovanja.

Istorijsko i političko iskustvo govori da je veoma teško i izazovno pokrenuti građane izložene dugotrajnoj diktaturi, ali i medijskoj propagandističkoj obradi i psihološkom zombiranju ljudi i apsolutističkoj vlasti koja ne bira sredstva u odbrani svoje vlasti i pre svega opljačkane imovine, koristeći sve državne resurse, oslanjajući se na sve izraženiju policijsku i batinašku represiju. Još je Euripid govorio: „Strašne su mase ako ih vode loše vođe.“ A Danilo Kiš je s puno prava naglašavao „kako ljudi više vole izvesnost neslobode nego neizvesni ishod promena“. A upravo je naše pobunjeno društvo zajedno sa studentima prihvatilo izazov neizvesnog ishoda promena, tražeći pre svega odgovornost, slobodu, pravdu, podelu i kontrolu vlasti kao nultu tačku za stvaranje uslova za formiranje održivog sistema demokratske vladavine utemeljene na vladavini zakona i poštovanju Ustava.

Veliko je pitanje dokle će ljudi koji sasvim opravdano traže vanredne izbore i promenu ovog režima biti spremni da budu izloženi bestijalnom nasilju na koji se sve više oslanja A. Vučić i njegov diktatorski režim

Jedno od izuzetno važnih pitanja koje se neprestano postavlja je odnos studentskog pokreta, pobunjenog društva i etablirane parlamentarne opozicije. Rezultati proteklih lokalnih izbora u nekoliko gradova jasno su pokazali da su procene studentskog pokreta da se ne vezuju politički za opozicione stranke bile u potpunosti opravdane, jer su samo objedinjene liste u kojima su učestvovali i predvodili studenti postigle veoma dobre izborne rezultate, i to u onim sredinama gde opozicionog delovanja nikada nije ni bilo.

Ali to nije promenilo stav opozicionih stranaka koje nagoveštavaju izlazak u više tzv. programskih kolona; najbolji primer je stranka Slobode i pravde, ona je izašla samostalno na izbore u Mionici i doživela potpuni debakl, a da pri tome niko iz te stranke nije podneo političku odgovornost za ovakvu neodgovornu i nesuvislu odluku, rušeći jedinstveni nastup celokupne opozicije. Nekoliko opozicionih stranaka doduše kao u nekoj iznudici i dosta nevoljno i neuverljivo ponavljaju da su spremni za akcionu i izbornu koordinaciju sa pobunjenim društvom i studentskim pokretom kako bi se formirala jedinstvena izborna lista, a u isto vreme govore o potrebi da afirmišu svoju ideološku agendu i zagovaraju samostalni izlazak na izbore.

Kako praviti najširi društveni pokret i ostvarivati koordinaciju u delovanju ako opozicione parlamentarne stranke izlaze već sa svojim političkim stavovima i ideološkim pozicioniranjem, zatvarajući na taj način mogućnost ostvarivanja univerzalnih demokratskih zahteva studenata i građana koji upravo stvaraju prostor za formiranje jedinstvene izborne liste? U našim političkim okolnostima političke stranke su izgubile elementarnu organizacionu i akcionu sposobnost, ali i neophodni politički integritet koji bi im omogućio da ostvaruju svoju ulogu koju političke stranke i dalje imaju u svakom iole demokratski uređenom sistemu.

Da nevolja bude veća, one nisu spremne da menjaju svoj anahroni i često ne-demokratski način delovanja, što ih je sasvim opravdano dovelo na marginu našeg političkog života. Profesor Branimir Jovančićević, dosadašnji potpredsednik DS, je veoma jasno ukazao upravo na tu nesposobnost i nespremnost opozicionih stranaka da se menjaju i reformišu: „Već tokom prvih dana studentskog protesta, studenti su izneli kao glavni nedostatak opozicije liderski princip u vođenju stranaka i međusobno nejedinstvo. Sve to vide opozicioni lideri. Međutim, njihova upornost u zadržavanju gubitničkog sistema organizacije rada u svojim strankama dobija razmere neverovatnog i neobjašnjivog. Zar i posle svega ne mogu da sednu za isti sto? Dok tako rade, ostaće samo dekor na političkoj sceni Srbije, a građanima će studentska lista ostati kao jedino svetlo u tami srpske društvene stvarnosti.“

Očigledno je da njihova rukovodstva nisu ništa naučila iz protesta studenata i građana (sprovođenje principa neposredne demokratije koja nije sama sebi cilj, ali menja način političkog odlučivanja i našu jednostranu i monističku političku kulturu) koji se neposredno i svakodnevno odvijaju. Da moraju da prevaziđu svoje usko stranačke, lične, liderske interese i ambicije i njihovo oligarhijsko ustrojstvo kako bi bile u stanju da slede i artikulišu potpuno izmenjeni politički i socijalni senzibilitet mladih generacija, ali i obezbede što širu i značajniju ulogu stranačkog članstva u kreiranju i vođenju politike u duboko izmenjenim savremenim uslovima. Naprotiv, one se drže uporno prevaziđenih formi stranačkog funkcionisanja koje omogućavaju još samo opstanak partijskih rukovodstava koja žive u samoproizvedenom prividu da su oni i dalje odlučujući nezaobilazni akteri društvenih i političkih zbivanja, zajedno u nekoj vrsti simbiotičkog odnosa sa vladajućom strankom.

Sama činjenica da parlamentarne opozicione stranke nisu prihvatile učestale pozive da u potpunosti napuste svoja poslanička mesta u Narodnoj skupštini Srbije dovoljno govori koliko su spremne da podrže studente i građane koji su svojom istrajnom borbom delegitimisali diktatorski režim A. Vučića

Sama činjenica da parlamentarne opozicione stranke nisu prihvatile učestale pozive da u potpunosti napuste svoja poslanička mesta u Narodnoj skupštini Srbije dovoljno govori koliko su spremne da podrže studente i građane koji su svojom istrajnom borbom delegitimisali diktatorski režim A. Vučića. Neprihvatljiva je situacija u kojoj, pored svih nepočinstava, ogoljenog nasilja, postojanja Ćacilenda ispred zgrade parlamenta, kršenja ustavnosti i zakonitosti, ogoljenog razaranja parlamentarizma, opozicione stranke još uvek tavore u Skupštini Srbije i na taj način daju priliku A. Vučiću da se i dalje poziva na legitimitet koji mu upravo one daju, a on je njemu sad i više nego ikada očajnički potreban.

Dobar primer ovakvog delovanja u kome se upravo daje legitimitet naprednjačkom režimu je učešće parlamentarnih opozicionih stranaka i delova nevladinog sektora u donošenju zakona o biračkom spisku i učešće u izbornom procesu u konstituisanju novog REM-a. Naravno da je bilo za očekivati da ovaj diktatorski režim neće dozvoliti da se ostvari izvršna kontrola i provera biračkog spiska niti će pristati da u REM uđu zaista nezavisni članovi koji bi na objektivan i profesionalni način uredili i našu medijsku scenu. A. Vučić će i dalje ostvarivati apsolutnu kontrolu režimskih medija, jer to je njegova glavna poluga vlasti uz kontrolu aparata prinude, javnih preduzeća i finansijskih tokova. Ali A. Vučić je postigao svoj cilj, pokazao je „dobru“ volju da primeni preporuke iz EU, a svi ostali koji su učestvovali u ovoj fingiranoj predstavi samo su dodatno davali legitimitet ovom režimu koji razara sve demokratske i civilizacijske principe.

Neprihvatljiva je situacija u kojoj, pored svih nepočinstava, ogoljenog nasilja, postojanja Ćacilenda ispred zgrade parlamenta, kršenja ustavnosti i zakonitosti, ogoljenog razaranja parlamentarizma, opozicione stranke još uvek tavore u Skupštini Srbije i na taj način daju priliku A. Vučiću da se i dalje poziva na legitimitet

Očigledno je da se sada ubrzano stvara politički blok građanističkih i proevropskih političkih stranaka i organizacija (uz svesrdnu podršku tzv. nezavisnih medija N1, Nova S, Radar, Vreme, Nedeljnik i listova Nova i Danas) čije formiranje ima blagonaklon odnos određenih političkih snaga u EU koje smatraju da upravo Pokret slobodnih građana, Zeleno levi front – bez obzira što imaju zanemarljiv odjek u našem biračkom telu – mogu biti ona toliko tražena održiva alternativa u razrešenju ove najdublje političke krize u Srbiji.

Njima su se pridružili i Stranka slobode i pravde, Srce i Narodni pokret Srbije sa osnovnim ciljem da unaprede već ostvarene značajne rezultate u plasiranju istinitih informacija o događajima u Srbiji na nivou EU, jer su već postigli „velike“ uspehe na međunarodnom planu i da su uspeli da kroz dve rezolucije Evropskog parlamenta promene odnos EU prema režimu. Međutim, u nastupima predstavnika EU možemo čuti da Evropska komisija i dalje podržava tzv. stabilokratiju A. Vučića, jer nema ozbiljnog sagovornika koji bi postavljao pravu alternativu. Zato se ove stranke sada javljaju u ovoj političkoj situaciji kao glavna okosnica vođenja proevropske politike u Srbiji (ne bi li oni postali ta kredibilna i održiva alternativa i partner EU), bez obzira što je poverenje u EU u Srbiji iz mnogo opravdanih istorijskih i političkih razloga na apsolutnom minimumu.

Treba samo videti izjavu šefa delegacije EU u Srbiji Andreasa fon Bekarata nakon što A. Vučić nije otišao na godišnji skup o Zapadnom Balkanu u Briselu: „Važno je što je predsednik Srbije A. Vučić jasno poručio da će Srbija nastaviti evropski put. Pažljivo sam primio k znanju komentare predsednika Vučića i, naravno, voleli bismo da smo videli predsednika Vučića na sastanku u Briselu. Ali mislim da je kao ključna poruka iz njegovih komentara ostalo jasno naglašavanje činjenice da će, dok god je on predsednik, Srbija nastaviti put ka Evropskoj uniji.“ Toliko o velikim uspesima naše proevropske i građanističke opozicije na osvešćivanju dominantnih struktura unutar EU.

Potpisujući nedavno memorandum o saradnji ZLF i PSG (kao derivat nekadašnjeg Građanskog saveza), jasno su iskazali svoje opredeljenje da se na izbore mora izaći u jasno određenim programskim i ideološkim kolonama i time su (ne samo oni) pokazali da od jedinstvene liste koja bi podržala zahteve studenata nema ništa i da je to još jedna propuštena šansa za stvaranje objedinjene opozicije. To nije prvi put da su građanističke i proevropski orijentisane stranke i organizacije razbile jedinstvo opozicije. To su učinili na nedavnim lokalnim izborima u Beogradu i sada trpimo posledice njihove odluke da izađu na neslobodne izbore, bez obzira što su na taj način isprovocirale bojkot stranaka koje su činile koaliciju Srbija protiv nasilja.

Sada su se oglasila i stranka Novi DSS kao jedina „autentična“ desnica, iako ona snosi veliku i odlučujuću odgovornost što nije došlo do objedinjavanja nacionalno opredeljenih stranaka i organizacija na prethodnim izborima u Beogradu, da će samostalno izaći na predstojeće vanredne parlamentarne i po svemu sudeći predsedničke izbore. Time je zatvorena mogućnost za formiranje jedinstvene izborne liste, ali studentski pokret i pobunjeno društvo su već i mimo njih stvorili referendumsku atmosferu koja je od posebnog značaja u nastojanju da se obezbede uslovi za radikalnu promenu ove katastrofalne i pogubne vlasti.

Proevropske i građanističke stranke i organizacije i dalje ne mogu da prihvate toliko puta potvrđenu činjenicu da se u Srbiji ne može voditi politika bez jasno određenih stavova vezanih za zastupanje naših najvitalnijih i životno važnih nacionalnih i državnih interesa. One ni sada ne osećaju potrebu da pokažu isti stepen jedinstva i saglasnosti kao što je to u slučaju odnosa prema EU kada je u pitanju zaštita i odbrana ljudskih i nacionalnih prava srpskog naroda na Kosovu i Metohiji. A upravo se radi o zastupanju i odbrani osnovnih evropskih vrednosti na koje se oni tako istrajno i bez ikakve rezerve pozivaju.

Dobar primer ovakvog odnosa prema pitanju zastupanja elementarnih principa vođenja državne nacionalne politike je održavanje Vidovdanskog sabora u organizaciji studentskog pokreta. Samo pominjanje o održavanju ovog skupa na izuzetno važan dan srpske istorije izazvao je veliku harangu upravo političkih krugova i organizacija koje zastupaju građanističke i proevropske stavove

Dobar primer ovakvog odnosa prema pitanju zastupanja elementarnih principa vođenja državne nacionalne politike je održavanje Vidovdanskog sabora u organizaciji studentskog pokreta. Samo pominjanje o održavanju ovog skupa na izuzetno važan dan srpske istorije izazvao je veliku harangu upravo političkih krugova i organizacija koje zastupaju građanističke i proevropske stavove. Studenti su optuživani da su dozvolili da srpski nacionalisti preuzmu protest, da je govor profesora Mila Lompara i njegovo zalaganje za srpski integralizam izraz ekstremnog srpskog nacionalizma i ksenofobije.

On je bio izložen višemesečnoj harangi jer se usudio da govori baš na Vidovdanskom saboru o srpskom nacionalnom interesu, o srpskoj tradiciji i srpskom identitetu, ukazujući na najvažnije primere srpskog prosvetiteljstva i građanskih tradicija. Govorilo se o vidovdanskom lelekanju i lomparanju i neprihvatljivom uticaju srpskih nacionalista na studentski pokret. „Ne bi bilo politički odgovorno svoditi čitav studentski pokret na njihov nacionalistički i uznemiravajući Vidovdanski skup. Takvi momenti postoje, ali ne odražavaju duh celokupnog pokreta koji nije lišen nacionalizma. Ako se iskreno zalažu za to da Srbija bude republika i zemlja vladavine prava, imaju veliku odgovornost da otvore mračne stranice srpske istorije za koju su odgovorni generacije njihovih roditelja i stariji“, kaže Izabela Kisić, a u istom tonu je i stav dežurne borkinje protiv srpskog nacionalizma Snežane Čongradin: „Borićemo se i pobediti kada većinskoj pobunjenoj Srbiji bude bilo jasno da je Srbija pod njihovom vlašću počinila genocid i najgore ratne zločine na evropskom tlu posle Hitlera. Stvari moraju da se nazivaju pravim imenom. Kokarda i hidžab nikako ne idu zajedno. Tako se podsmevamo sopstvenom narodu, kulturi i nacionalnom ponosu. Baci kokardu, zgazi je.“

Ovakvi iskazi koji dolaze iz redova predstavnika građanističke i Druge Srbije samo govore sa kojom vrstom ideološke i politikantske isključivosti se suočavaju studenti, a upravo su oni uspeli da vrate dignitet patriotskom osećanju i dali pravu dimenziju nacionalnom osećanju i pokazali svu svoju tolerantnost i spremnost da prihvate i usvoje razlike kao svoj način i shvatanje života. Zato je na delu i svojevrsni paradoks da su ljudi koji su izloženi najbrutalnijim osudama i napadima da su ekstremni srpski nacionalisti spremniji da pređu preko svih ideoloških i političkih razlika, a sve u cilju formiranja jedinstvene studentske liste koja bi upravo bila i negacija monopola u zastupanju srpskog nacionalnog i državnog interesa koji A. Vučić neprestano koristi u svom održavanju na vlasti.

Milo Lompar se s puno prava zalaže za stav da će se najviše postići ako se uravnoteže nacionalna i građanska dimenzija studentske liste: „Kao režim simulakruma, on se na kritike upućene sa jednog pola političkog spektra, bilo građanskog bilo nacionalnog, lako premešta na drugi pol: optužimo li ga za manjak demokratskih sadržaja, on to pravda viškom nacionalne brige; optužen za nacionalnu izdaju, on se brani pozivanjem na građanske vrednosti društva. Otud je neophodno da bude doveden u pitanje sa obe strane realne političke situacije.“ Dali mi imamo dovoljno političke i ideološke tolerancije da prihvatimo i primenimo ovo razumno upozorenje Mila Lompara ili ćemo i dalje istrajavati na svojim ideološkim isključivostima i stalnim optužbama o srpskom nacionalizmu kao glavnom usudu i odlučujućem političkom faktoru u našem društvu i presudnom remetilačkom faktoru u regionu Balkana.

A. Vučić nastoji da sačuva sposobnost da preoblikuje i sebi prilagođava sliku stvarnosti u kojoj živimo, ali i kao oličenje državnog jedinstva i stabilnosti, zato se svaki disonantni ton unutar celokupne društvene opozicije koristi da se pokaže njihovo hronično nejedinstvo i nespremnost na iskrenu i efikasnu saradnju, koordinaciju svih delova i činilaca opozicionih snaga. A posebno se trudi da pokaže nesaglasje i nejedinstvo unutar studentskog pokreta, ne bi li dokazao (služeći se oprobanim metodama uvođenja izbornih kampanja) da su i oni isti kao i postojeće etablirane opozicione stranke i organizacije koje su sasvim opravdano izgubile integritet i uticaj u društvu svojom nedoslednošću, manifestovanjem izrazitih liderskih sujeta i očiglednom nesposobnošću da ostvaruju neophodno akciono i političko jedinstvo u borbi protiv naprednjačkog režima.

Sada je pred studentskim pokretom izuzetno važan poduhvat da kao dokazano najvažniji politički faktor i okosnica duboke društvene pobune stvore najširi politički i društveni pokret baziran na njihovim zahtevima vezanim za ostvarivanje slobode, pravde i društva u kome će se poštovati rad državnih institucija i voditi stvarna i dosledna borba protiv endemske korupcije

Sada je pred studentskim pokretom izuzetno važan poduhvat da kao dokazano najvažniji politički faktor i okosnica duboke društvene pobune stvore najširi politički i društveni pokret baziran na njihovim zahtevima vezanim za ostvarivanje slobode, pravde i društva u kome će se poštovati rad državnih institucija i voditi stvarna i dosledna borba protiv endemske korupcije. Uzimajući u obzir da je A. Vučić već uveliko u izbornoj kampanji (koju on vodi neprestano) kako bi ponovo demonstrirao svom biračkom telu svoju moć u tzv. konsolidaciji njegovog uveliko uzdrmanog diktatorskog režima koji je sada u fazi rastakanja i truljenja (kako je to označio profesor Miodrag Jovanović).

On i ovu „konsolidovanu“ izbornu kampanju vodi po istom obrascu, bazirajući je pre svega na apsolutnoj medijskoj kontroli (ove godine se više od 400 puta obraćao javnosti svojim oštećenim i repetitivnim monolozima), insistiranjem na otvaranju grandioznih i do sada nikad viđenih graditeljskih poduhvata, bezobzirnim potkupljivanjem (pre svega penzionera kao glavnom uporištu njegove biračke baze) građana, neprestanim harangiranjem političkih protivnika, predstavljanjem sebe kao jedinstvenog i odlučnog suverenističkog vođu u Evropi a i šire, faktorom stabilnosti i mira i istrajnog „čuvara“ srpskog sveta i Kosova i Metohije koje je tako bezočno izdao i srpski narod ostavio na cedilu, koristeći ih i dalje samo u unutrašnjim političkim obračunima.

On je tokom ove godine, naročito nakon 15. marta, jasno pokazao da je spreman da svim sredstvima, uključujući i primenu najbrutalnijeg nasilja (stavljajući policiju u svoju apsolutnu službu kao i okupljanjem njegovih batinaških lojalističkih eskadrona), tim je izazovniji, zahtevniji i teži zadatak pred studentskim pokretom i pobunjenim društvom. Zato je u borbi protiv ovog diktatorskog i pljačkaškog režima neophodno stvoriti ozbiljno ustrojenu organizaciju, izneti jasan politički program (oslonjen pre svega na iznete zahteve i dokumente koje su studenti usvojili na velikim okupljanjima kao što je Studentski edikt), što podrazumeva stvaranje društva u kome će se poštovati podela vlasti, vladavina zakona koji važi isto za sve ljude, omogućiti sloboda medija i kritičkog mišljenja, vladavina struke i znanja, obezbediti ostvarivanje temeljnih nacionalnih i državnih interesa.

Zato je neophodno da se prevaziđe vezanost za apsolutizaciju direktne i plenumske demokratije i načina odlučivanja, donošenjem jasnih i pravovremenih odluka bez ishitrenih i nesuvislih ograđivanja i uz poštovanje svakog ko je spreman da pruži doprinos u rušenju ovog diktatorskog režima bez ideološkog sektaštva i stavljanja studenata u položaj neke moralne i ideološke žandarmerije. Tome će svakako doprineti akcija prikupljanja potpisa za održavanje vanrednih parlamentarnih izbora, jer će omogućiti snažnije akciono umrežavanje građana i studenata i ojačati njihovu organizaciju i način komunikacije, ali i mogućnost vođenja ozbiljne izborne kampanje i dobre i efikasne kontrole izbornog procesa.

Sada se nalazimo na surovom terenu političke borbe za promenu vlasti i to u sudaru sa režimom (koristi sve poluge vlasti koje su mu još na raspolaganju, finansije, policiju, medije, javna preduzeća) spremnim da brani svoju egzistenciju, ali i ništa manje stečenu ogromnu imovinu. I to je čvorišna tačka njihovog jedinstva i okupljanja oko naprednjačkog vođe kao glavnog garanta održanja ove mafijaški ustrojene i kriminalizovane hidre sa mnoštvom dobro povezanih i koordinisanih krakova.

Studentski pokret i pobunjeno društvo u sebi nose svoju ideološku i političku heterogenost, što je njihova ozbiljna snaga, ali može biti i velika slabost ako se istrajava na glavnom cilju rušenja ovog pogubnog diktatorskog režima, a da se ne promeni način organizovanja širokog društvenog pokreta, ali i njegovo transparentnije delovanje i delotvornije odlučivanje prilagođeno zahtevima surove političke borbe koju nameću A. Vučić i njegovi batinaški lojalistički eskadroni. Njegov diktatorski režim je sada postao direktna i brutalna pretnja našem ne samo individualnom već kolektivnom opstanku. Radi se o golom očuvanju naših života i naše budućnosti koje nema sa ovim pogubnim sistemom.

Zato radikalna promena ovog pogubnog diktatorskog i anticivilizacijskog režima na vanrednim parlamentarnim izborima predstavlja stvaranje pre svega uslova za revitalizaciju i obnovu političkog i društvenog života u našoj zemlji. Uništavan je i razaran temeljno više od tri decenije i gorke plodove tog tragičnog rastakanja sada mi u najogoljenijem i najbrutalnijem obliku živimo danas. Ko to ne shvata, taj ne oseća epohalni značaj ovog istorijskog trenutka koji zahteva objedinjavanje svih društvenih snaga oko studentske liste u borbi protiv naprednjačkog režima i otvorene diktature A. Vučića.

Ovo su dani kada se pokazuje pravo lice svih aktera u našem političkom životu, ali i njihova spremnost da svoje lične, liderske, stranačke, usko ideološke i političke interese podrede iznad svega zajedničkoj i objedinjenoj borbi pre svega za opstanak našeg naroda u ovim vremenima najdublje političke i društvene krize. Izvorno opredeljenje studentskog pokreta i samoorganizovanog pobunjenog društva za nenasilni način političke borbe je plemenit pokušaj da se u okviru ovog sistema traži ispunjenje njihovih opravdanih zahteva.

Ali nakon godinu dana, ovakav pristup se nalazi pred velikim iskušenjem i izazovom, jer očigledno je da A. Vučić svojim diktatorskim načinom vladavine i korišćenjem brutalne policijske sile vodi ovu zemlju u sve veće sukobe (jer dijalog sa njim nema nikakvog smisla, ma koliko puta ga on nudi, i to nakon izgovaranja najgorih uvreda i otvorene stigmatizacije). I sve je izvesnije da može doći do čeonog sudara i još većeg izliva nasilja i sukoba koji mogu imati tragične posledice.

Veliko je pitanje dokle će ljudi koji sasvim opravdano traže vanredne izbore i promenu ovog režima biti spremni da budu izloženi bestijalnom nasilju na koji se sve više oslanja A. Vučić i njegov diktatorski režim. Spomenimo samo primere gradova kao što su Čačak, Užice, Valjevo, Kraljevo, Novi Sad, Niš, Beograd, u kojima smo mogli videti kako izgleda konsolidacija režima A. Vučića. Sumnjam da su građani ovih naših gradova (i ne samo oni) spremni da skrštenih ruku i nenasilnim otporom (što su do sada istrajno činili) odgovore na ponovne nasilne nasrtaje policije i naprednjačkih lojalističkih batinaških eskadrona.

Znamo da apsolutnu vlast u ovoj napaćenoj i razorenoj zemlji drži čovek koji otvoreno prezire i nipodaštava elementarne demokratske principe i načela, podelu vlasti, ljudska prava, kritičko mišljenje i svako opoziciono delovanje i kritičko mišljenje, a već je sebe samoproglasio za osobu koja će "imati posebno mesto u našoj istoriji"

A znamo da apsolutnu vlast u ovoj napaćenoj i razorenoj zemlji drži čovek koji otvoreno prezire i nipodaštava elementarne demokratske principe i načela, podelu vlasti, ljudska prava, kritičko mišljenje i svako opoziciono delovanje i kritičko mišljenje, a već je sebe samoproglasio za osobu koja će imati posebno mesto u našoj istoriji. Radi se o tzv. veteranu srpske politike koji se, kako on običava da kaže, jedini ozbiljno bavi politikom u Srbiji, spremnim da poništava izbore u Visokom savetu tužilaštava jer nisu prošli režimski kandidati.

Sasvim je očekivano i normalno postaviti pitanje: na šta je onda on spreman kada izgubi vanredne parlamentarne izbore, jer njegova vlastoljubivost i spremnost da odbrani vlast nemaju granica, jer šta je on bez vlasti i profesionalnog bavljenja politikom? Zato uvek ne treba gubiti iz vida njegovu odlučnost i rešenost da vlast brani po svaku cenu. Znajući sve to i osećajući na svojoj koži njegov diktatorski način vladavine, konačno je došlo vreme da se i mi takođe ozbiljno bavimo politikom i budemo spremni na sve izazove pred kojima se nalazimo, imajući u vidu bezobalnu beskrupuloznost, podlost, nasilnu i bahatu prirodu ove anticivilizacijske i duboke nemoralne, iskvarene, korupcionaške i kleptokratske vlasti.

Znameniti reditelj Želimir Žilnik je rekao da su ga studenti zvali sa nekoliko fakulteta da im prikaže njegove legendarne filmove o studentskim protestima iz 1968. godine. Nadam se da su uspeli da vide završni citat Sen Žista iz Žilnikovog filma Rani radovi: „Onaj ko revoluciju dovede do pola sam sebi kopa grob.“ To bi bila i danas dobra opomena i upozorenje za sve nas, jer izvesno da se nalazimo pred izazovom kretanja mirnim i nenasilnim putem ili čeonog sudara sa diktatorskim režimom koji je već pokazao da je spreman da po svaku cenu brani svoj opstanak na vlasti.