Ићи мудро и полако или извесност чеоног судара са диктаторским режимом

Након годину дана од почетка студентских протеста и настанка студентског покрета због страдања 17 људи узрокованог падом надстрешнице на железничкој станици у Новом Саду – насталог пре свега ради ендемске корупције владајућег режима и нестручности фирми које су изводиле радове на њеној реконструкцији – дошло је до широке и дубоке побуне друштва која не губи на свом замаху, мењајући своје облике борбе пре свега за одговорност, слободу и правду.

Међутим, оцене домета и резултата овог истрајног заједничког протестног деловања студената и самоосвешћених и самоорганизованих грађана крећу се између две крајности. С једне стране, А. Вучић је већ неколико пута славодобитно прогласио коначну победу над тзв. обојеном револуцијом (преузимајући реторику БИA-e и осталих њему оданих служби, што је увек и био део његовог политичког деловања), најављујући консолидацију његовог добрано уздрманог диктаторског режима. При томе, он у том свом тзв. походу консолидације и нормализације стања у нашем друштву све веће и бруталније полицијско насиље, огољену одмазду према сваком ко је подржао праведне студентске захтеве, али и деловање његових лојалистичких батинашких фаланги – они су и последња линија његове одбране.

С друге стране, могу се чути оцене (овакав наратив се посебно форсира на тзв. независним проевропским медијима – ТВ Н1, НОВА С, Данас, Нова, Радар, Недељник, Време) да студентски покрет и побуњени самоорганизовани грађани нису успели да остваре видљивије резултате јер је изостао завршни одлучни ударац који би довео до коначног и одлучног сламања дубоко криминализованог, клептократског и диктаторског напредњачког режима. Посебно се непрестано понавља мантра о пропуштеном моментуму 15. марта (када је одржан највећи протестни скуп у Београду) и неспремности студентског покрета да има јасну политичку артикулацију и оствари координацију са парламентарним опозиционим странкама које иначе више воде рачуна о свом голом опстанку на политичкој сцени него што разумеју и прихватају историјски и пресудни значај друштвених и политичких промена које су покренули студенти и грађани.

А. Вучић је тада организовао напад звучним топом на окупљене грађане, што је био јасан наговештај његове очигледне намере да по сваку цену брани своју власт, у шта се можемо уверити свакодневно у актима одмазде који се врше над побуњеним Универзитетом, просветним радницима, тужиоцима, пољопривредницима, истакнутим јавним радницима, лекарима, активистима и невладиним сектором, људима запосленим у јавном сектору, али и над свима који су отворено стали уз студентски покрет.

О пропуштеном моментуму и јединственој прилици да се ако треба и насиљем сруши овај диктаторски режим говоре тзв. добронамерни пријатељи студената, многобројни објективни и неутрални посматрачи заклоњени у својим конформистичким забранима, неспремни за било какву (ма и најмању) жртву (увек очекујући да то учини неко други). Али зато увек спремни да дају „корисне“ савете, користећи своје тако драгоцено, али како се показало јалово и неделотворно политичко искуство. Из те неутралне, опортунистичке и кунктаторске позиције они су спремни да се препоруче новој власти након што дође до ослобађања нашег друштва од овог злоћудног и криминализованог режима.

А. Вучић је тада организовао напад звучним топом на окупљене грађане, што је био јасан наговештај његове очигледне намере да по сваку цену брани своју власт, у шта се можемо уверити свакодневно у актима одмазде који се врше над побуњеним Универзитетом, просветним радницима, тужиоцима, пољопривредницима, истакнутим јавним радницима, лекарима, активистима и невладиним сектором

Заборавља се да су захтеви побуњеног друштва и одлучно спровођење лустрације и одузимање нелегално стечене имовине, што нажалост није урађено након 5. октобра 2000. године. Ову врсту оцене о изостанку одлучујуће студентске акције најјасније је изразио Милан Ст. Протић: „Све те народне побуне и масовне демонстрације јесу величанствене и неодољиве, само што НИКАКВОГ ИЛИ ГОТОВО НИКАКВОГ плода не дају. Батргају се појединци, групе, али већина народа остаје пасивна. Равнодушна према свом пропадању. Слегање раменима уместо дела. Напора. Покушаја. Без истинске воље.“

За њим не заостаје ни Кокан Младеновић: „Ми нисмо слободарски народ. Зашто већина нашег народа изабере да увек, попут магараца, стоји укопана у месту, да сагиње главу, носи товар и задовољава се нарамком сена као компензацијом за сва понижења у свакодневном животу. Шта је то што нас чини тако бескрајно неуспешним и понизним?“ Ови цитати из листа Данас су очити пример неприхватљиве и неутемељене генерализације и у великој мери се уклапају у перфидну пропагандистичку матрицу коју употребљава А. Вучић и његови режимски медији, користи само њему додатно у обесмишљавању студентских протеста.

О томе говоре само неколико таблоидних наслова: Директни политички ангажман показује да је енергија студената потрошена. Јединство, од почетка било неодрживо, распада се само по себи. При томе се наводи да студентски протести нису значајније покренули друге слојеве и професије у нашем друштву, јер они нису прихватили позиве за покретање генералног штрајка, који иначе нема озбиљнију традицију у нашој политичкој историји, што је последица недостатка добро организованих и борбених синдиката, али и промене структуре запослене радне снаге у нашој привреди и државним јавним предузећима који су под непосредним и сталним притиском и уценама владајуће странке.

Овакве оцене не одговарају ни правом стању ствари, јер су изузетно важни друштвени слојеви, струковна удружења и професионалне организације (просветни радници, Универзитет, пољопривредници, локалне иницијативе грађана, невладине организације, асоцијације архитеката, глумачка и уметничка удружења, зборови грађана, Адвокатска комора и многобројни истакнути ствараоци и интелектуалци) давали уз студенте у блокади један од главних доприноса у развоју друштвене побуне. То је резултирало величанственим скуповима грађана, што је довело до највеће политичке кризе коју напредњачки режим не успева и не може да сузбије и елиминише (ма колико употребљавајући насиље и бруталну одмазду).

Показала се на тај начин снага професионалних и струковних удружења у давању снажног и делотворног отпора рушилачким намерама овог антицивилизацијског режима, који је због својих економских и пљачкашких намера спреман да уништава и најзначајније историјске грађевине и топосе наше историје и народа. Солидарност и заједничко деловање ових удружења је показало снагу удруживања и узајамности, али и професионалног односа према најважнијим друштвеним питањима и процесима. Овај погубни режим на овакву врсту деловања нема прави одговор, тим је његова криза дубља и разорнија.

Међутим, многа значајна и утицајна струковна и професионална удружења показала су своје подаништво, слугерањство и опортунизам, као што су Лекарска комора, Инжињерска комора, Удружење економиста, Удружење књижевника Србије, Српско књижевно друштво (сетимо се само шта је значила Француска 7 у време када је обнављан политички плурализам у Србији и у борби против ауторитарног режима С. Милошевића).

Нажалост, мора се рећи да Српска православна црква (уз неколико изузетно часних изузетака) – изнад и пре свега Патријарх Порфирије и црквена водећа хијерархија – није била и није ни сада, након годину дана студентских и друштвених протеста, била на висини свог историјског задатка и улоге

Посебно је питање улоге Српске православне цркве у овим историјским и преломним догађајима за наш народ и целокупно друштво. Историјски Јеремија Д. Митровић је говорио о снагама које омогућавају одржавање српске народне свести, указујући на значај сеоба, српских народних песама и Српске православне цркве, говорећи да „никада ниједан широки бунтовнички покрет није предузимао српски народ а да његова црква није била са њим“. Нажалост, мора се рећи да Српска православна црква (уз неколико изузетно часних изузетака) – изнад и пре свега Патријарх Порфирије и црквена водећа хијерархија – није била и није ни сада, након годину дана студентских и друштвених протеста, била на висини свог историјског задатка и улоге. Напротив, дала је и даље даје отворену подршку А. Вучићу и његовим неуспешним настојањима да угуши ову велику друштвену побуну и борбу за правду и слободу, користећи отворено и брутално насиље.

Прошло је време које је на свој изузетно луцидан начин показао у својим афоризмима А. Баљак: „Ми ништа нисмо видели, јер смо гледали само своја посла. Они се стиде једни других. У томе је снага чопора. Опозиција тражи изборе, јер жели да без избора дође на власт.“

У овако једностраним, необјективним и симплификованим оценама се упорно превиђа да су се студентски покрет и побуњени самоорганизовани грађани од почетка ових величанствених протеста определили за искључиво ненасилни облик политичке и друштвене борбе, инсистирајући истрајно и доследно на њиховим основним захтевима

У овако једностраним, необјективним и симплификованим оценама се упорно превиђа да су се студентски покрет и побуњени самоорганизовани грађани од почетка ових величанствених протеста определили за искључиво ненасилни облик политичке и друштвене борбе, инсистирајући истрајно и доследно (што ће свакако бити и главна срж њиховог изборног програма и њихове изборне листе) на њиховим основним захтевима. Садржаним у тежњи за остваривање друштва у коме ће бити доследно санкционисана корупција, обезбеђена слобода и правда, омогућено спровођење поделе власти и владавине закона, слободни избори и функционални и слободни медији, функционисање државних установа мимо партијских и политичких притисака и уцена. Али и постизање владавине закона који ће бити примењивани једнако за све грађане, што претпоставља укидање претпоставки за успостављање култа личности и диктаторског начина владавине, применом пре свега поштовања Устава, правне државе и функционисања државних институција.

Негирати велике и драгоцене промене које су настале у нашем друштву након једногодишње борбе ненасилним путем освешћеног побуњеног друштва – које се огледају у дефинитивном губљењу легитимитета овог диктаторског режима, политичко и друштвено активирање грађана путем зборова и њихових иницијатива и акција, успостављање јасне вододелнице у односу на опредељивање према А. Вучићу и његовом напредњачком режиму, одлучно супротстављање ирационалним и корупционашким одлукама овог погубног и разарајућег, негирања сваког настојања (ма колико био фарсичан) за успостављање култа личности – само иде на пропагандистичку и политичку воденицу А. Вучића.

Зато он сада све чини да опет демонстрира (то је пример тзв. консолидације и вишеструке победе над „обојеном“ револуцијом) своју апсолутну моћ још бруталнијим кршењем Устава и закона и елементарних демократских и цивилизацијских начела, не би ли вратио точак историје који је кренуо другим путем, који он неће никада моћи да разуме, јер је остао заробљен у свом забрану диктаторског и анахроног система личне и апсолутне власти

И управо је студентски покрет скинуо ту оловну копрену са нашег друштва, указујући да Председник републике крши свакодневно Устав и да није надлежан за решавање политичке кризе настале погибијом 17 недужних људи, што је у потпуности оголило корупционашку и злочиначку природу овог диктаторског режима. А. Вучић се служи познатом техником манипулације о којој је писао Лазар Ђамић: „Овај молекул психолошких ‘вечних хемикалија’ је познат као ДДА (Денy, Дефлецт, Аттацк) – Негирај, Скрени, Нападни.“ На тај начин он ствара посебну врсту первертиране инверзне псеудо „демократије“ у којој је драстично избрисана граница између лажи и истине, а лаж и насиље постају главно обележје и суштина овог отворено диктаторског, клептократског, корупционашког и дубоко криминализованог и аморалног режима.

Зато он сада све чини да опет демонстрира (то је пример тзв. консолидације и вишеструке победе над „обојеном“ револуцијом) своју апсолутну моћ још бруталнијим кршењем Устава и закона и елементарних демократских и цивилизацијских начела, не би ли вратио точак историје који је кренуо другим путем, који он неће никада моћи да разуме, јер је остао заробљен у свом забрану диктаторског и анахроног система личне и апсолутне власти, који се урушава управо пред истрајношћу и ненасилним начином заједничког деловања студената и грађана који истрајавају у овако изабраном начину политичког и друштвеног деловања.

Историјско и политичко искуство говори да је веома тешко и изазовно покренути грађане изложене дуготрајној диктатури, али и медијској пропагандистичкој обради и психолошком зомбирању људи и апсолутистичкој власти која не бира средства у одбрани своје власти и пре свега опљачкане имовине, користећи све државне ресурсе, ослањајући се на све израженију полицијску и батинашку репресију. Још је Еурипид говорио: „Страшне су масе ако их воде лоше вође.“ А Данило Киш је с пуно права наглашавао „како људи више воле извесност неслободе него неизвесни исход промена“. А управо је наше побуњено друштво заједно са студентима прихватило изазов неизвесног исхода промена, тражећи пре свега одговорност, слободу, правду, поделу и контролу власти као нулту тачку за стварање услова за формирање одрживог система демократске владавине утемељене на владавини закона и поштовању Устава.

Велико је питање докле ће људи који сасвим оправдано траже ванредне изборе и промену овог режима бити спремни да буду изложени бестијалном насиљу на који се све више ослања А. Вучић и његов диктаторски режим

Једно од изузетно важних питања које се непрестано поставља је однос студентског покрета, побуњеног друштва и етаблиране парламентарне опозиције. Резултати протеклих локалних избора у неколико градова јасно су показали да су процене студентског покрета да се не везују политички за опозиционе странке биле у потпуности оправдане, јер су само обједињене листе у којима су учествовали и предводили студенти постигле веома добре изборне резултате, и то у оним срединама где опозиционог деловања никада није ни било.

Али то није променило став опозиционих странака које наговештавају излазак у више тзв. програмских колона; најбољи пример је странка Слободе и правде, она је изашла самостално на изборе у Мионици и доживела потпуни дебакл, а да при томе нико из те странке није поднео политичку одговорност за овакву неодговорну и несувислу одлуку, рушећи јединствени наступ целокупне опозиције. Неколико опозиционих странака додуше као у некој изнудици и доста невољно и неуверљиво понављају да су спремни за акциону и изборну координацију са побуњеним друштвом и студентским покретом како би се формирала јединствена изборна листа, а у исто време говоре о потреби да афирмишу своју идеолошку агенду и заговарају самостални излазак на изборе.

Како правити најшири друштвени покрет и остваривати координацију у деловању ако опозиционе парламентарне странке излазе већ са својим политичким ставовима и идеолошким позиционирањем, затварајући на тај начин могућност остваривања универзалних демократских захтева студената и грађана који управо стварају простор за формирање јединствене изборне листе? У нашим политичким околностима политичке странке су изгубиле елементарну организациону и акциону способност, али и неопходни политички интегритет који би им омогућио да остварују своју улогу коју политичке странке и даље имају у сваком иоле демократски уређеном систему.

Да невоља буде већа, оне нису спремне да мењају свој анахрони и често не-демократски начин деловања, што их је сасвим оправдано довело на маргину нашег политичког живота. Професор Бранимир Јованчићевић, досадашњи потпредседник ДС, је веома јасно указао управо на ту неспособност и неспремност опозиционих странака да се мењају и реформишу: „Већ током првих дана студентског протеста, студенти су изнели као главни недостатак опозиције лидерски принцип у вођењу странака и међусобно нејединство. Све то виде опозициони лидери. Међутим, њихова упорност у задржавању губитничког система организације рада у својим странкама добија размере невероватног и необјашњивог. Зар и после свега не могу да седну за исти сто? Док тако раде, остаће само декор на политичкој сцени Србије, а грађанима ће студентска листа остати као једино светло у тами српске друштвене стварности.“

Очигледно је да њихова руководства нису ништа научила из протеста студената и грађана (спровођење принципа непосредне демократије која није сама себи циљ, али мења начин политичког одлучивања и нашу једнострану и монистичку политичку културу) који се непосредно и свакодневно одвијају. Да морају да превазиђу своје уско страначке, личне, лидерске интересе и амбиције и њихово олигархијско устројство како би биле у стању да следе и артикулишу потпуно измењени политички и социјални сензибилитет младих генерација, али и обезбеде што ширу и значајнију улогу страначког чланства у креирању и вођењу политике у дубоко измењеним савременим условима. Напротив, оне се држе упорно превазиђених форми страначког функционисања које омогућавају још само опстанак партијских руководстава која живе у самопроизведеном привиду да су они и даље одлучујући незаобилазни актери друштвених и политичких збивања, заједно у некој врсти симбиотичког односа са владајућом странком.

Сама чињеница да парламентарне опозиционе странке нису прихватиле учестале позиве да у потпуности напусте своја посланичка места у Народној скупштини Србије довољно говори колико су спремне да подрже студенте и грађане који су својом истрајном борбом делегитимисали диктаторски режим А. Вучића

Сама чињеница да парламентарне опозиционе странке нису прихватиле учестале позиве да у потпуности напусте своја посланичка места у Народној скупштини Србије довољно говори колико су спремне да подрже студенте и грађане који су својом истрајном борбом делегитимисали диктаторски режим А. Вучића. Неприхватљива је ситуација у којој, поред свих непочинстава, огољеног насиља, постојања Ћациленда испред зграде парламента, кршења уставности и законитости, огољеног разарања парламентаризма, опозиционе странке још увек таворе у Скупштини Србије и на тај начин дају прилику А. Вучићу да се и даље позива на легитимитет који му управо оне дају, а он је њему сад и више него икада очајнички потребан.

Добар пример оваквог деловања у коме се управо даје легитимитет напредњачком режиму је учешће парламентарних опозиционих странака и делова невладиног сектора у доношењу закона о бирачком списку и учешће у изборном процесу у конституисању новог РЕМ-а. Наравно да је било за очекивати да овај диктаторски режим неће дозволити да се оствари извршна контрола и провера бирачког списка нити ће пристати да у РЕМ уђу заиста независни чланови који би на објективан и професионални начин уредили и нашу медијску сцену. А. Вучић ће и даље остваривати апсолутну контролу режимских медија, јер то је његова главна полуга власти уз контролу апарата принуде, јавних предузећа и финансијских токова. Али А. Вучић је постигао свој циљ, показао је „добру“ вољу да примени препоруке из ЕУ, а сви остали који су учествовали у овој фингираној представи само су додатно давали легитимитет овом режиму који разара све демократске и цивилизацијске принципе.

Неприхватљива је ситуација у којој, поред свих непочинстава, огољеног насиља, постојања Ћациленда испред зграде парламента, кршења уставности и законитости, огољеног разарања парламентаризма, опозиционе странке још увек таворе у Скупштини Србије и на тај начин дају прилику А. Вучићу да се и даље позива на легитимитет

Очигледно је да се сада убрзано ствара политички блок грађанистичких и проевропских политичких странака и организација (уз свесрдну подршку тзв. независних медија Н1, Нова С, Радар, Време, Недељник и листова Нова и Данас) чије формирање има благонаклон однос одређених политичких снага у ЕУ које сматрају да управо Покрет слободних грађана, Зелено леви фронт – без обзира што имају занемарљив одјек у нашем бирачком телу – могу бити она толико тражена одржива алтернатива у разрешењу ове најдубље политичке кризе у Србији.

Њима су се придружили и Странка слободе и правде, Срце и Народни покрет Србије са основним циљем да унапреде већ остварене значајне резултате у пласирању истинитих информација о догађајима у Србији на нивоу ЕУ, јер су већ постигли „велике“ успехе на међународном плану и да су успели да кроз две резолуције Европског парламента промене однос ЕУ према режиму. Међутим, у наступима представника ЕУ можемо чути да Европска комисија и даље подржава тзв. стабилократију А. Вучића, јер нема озбиљног саговорника који би постављао праву алтернативу. Зато се ове странке сада јављају у овој политичкој ситуацији као главна окосница вођења проевропске политике у Србији (не би ли они постали та кредибилна и одржива алтернатива и партнер ЕУ), без обзира што је поверење у ЕУ у Србији из много оправданих историјских и политичких разлога на апсолутном минимуму.

Треба само видети изјаву шефа делегације ЕУ у Србији Андреаса фон Бекарата након што А. Вучић није отишао на годишњи скуп о Западном Балкану у Бриселу: „Важно је што је председник Србије А. Вучић јасно поручио да ће Србија наставити европски пут. Пажљиво сам примио к знању коментаре председника Вучића и, наравно, волели бисмо да смо видели председника Вучића на састанку у Бриселу. Али мислим да је као кључна порука из његових коментара остало јасно наглашавање чињенице да ће, док год је он председник, Србија наставити пут ка Европској унији.“ Толико о великим успесима наше проевропске и грађанистичке опозиције на освешћивању доминантних структура унутар ЕУ.

Потписујући недавно меморандум о сарадњи ЗЛФ и ПСГ (као дериват некадашњег Грађанског савеза), јасно су исказали своје опредељење да се на изборе мора изаћи у јасно одређеним програмским и идеолошким колонама и тиме су (не само они) показали да од јединствене листе која би подржала захтеве студената нема ништа и да је то још једна пропуштена шанса за стварање обједињене опозиције. То није први пут да су грађанистичке и проевропски оријентисане странке и организације разбиле јединство опозиције. То су учинили на недавним локалним изборима у Београду и сада трпимо последице њихове одлуке да изађу на неслободне изборе, без обзира што су на тај начин испровоцирале бојкот странака које су чиниле коалицију Србија против насиља.

Сада су се огласила и странка Нови ДСС као једина „аутентична“ десница, иако она сноси велику и одлучујућу одговорност што није дошло до обједињавања национално опредељених странака и организација на претходним изборима у Београду, да ће самостално изаћи на предстојеће ванредне парламентарне и по свему судећи председничке изборе. Тиме је затворена могућност за формирање јединствене изборне листе, али студентски покрет и побуњено друштво су већ и мимо њих створили референдумску атмосферу која је од посебног значаја у настојању да се обезбеде услови за радикалну промену ове катастрофалне и погубне власти.

Проевропске и грађанистичке странке и организације и даље не могу да прихвате толико пута потврђену чињеницу да се у Србији не може водити политика без јасно одређених ставова везаних за заступање наших највиталнијих и животно важних националних и државних интереса. Оне ни сада не осећају потребу да покажу исти степен јединства и сагласности као што је то у случају односа према ЕУ када је у питању заштита и одбрана људских и националних права српског народа на Косову и Метохији. А управо се ради о заступању и одбрани основних европских вредности на које се они тако истрајно и без икакве резерве позивају.

Добар пример оваквог односа према питању заступања елементарних принципа вођења државне националне политике је одржавање Видовданског сабора у организацији студентског покрета. Само помињање о одржавању овог скупа на изузетно важан дан српске историје изазвао је велику харангу управо политичких кругова и организација које заступају грађанистичке и проевропске ставове

Добар пример оваквог односа према питању заступања елементарних принципа вођења државне националне политике је одржавање Видовданског сабора у организацији студентског покрета. Само помињање о одржавању овог скупа на изузетно важан дан српске историје изазвао је велику харангу управо политичких кругова и организација које заступају грађанистичке и проевропске ставове. Студенти су оптуживани да су дозволили да српски националисти преузму протест, да је говор професора Мила Ломпара и његово залагање за српски интегрализам израз екстремног српског национализма и ксенофобије.

Он је био изложен вишемесечној харанги јер се усудио да говори баш на Видовданском сабору о српском националном интересу, о српској традицији и српском идентитету, указујући на најважније примере српског просветитељства и грађанских традиција. Говорило се о видовданском лелекању и ломпарању и неприхватљивом утицају српских националиста на студентски покрет. „Не би било политички одговорно сводити читав студентски покрет на њихов националистички и узнемиравајући Видовдански скуп. Такви моменти постоје, али не одражавају дух целокупног покрета који није лишен национализма. Ако се искрено залажу за то да Србија буде република и земља владавине права, имају велику одговорност да отворе мрачне странице српске историје за коју су одговорни генерације њихових родитеља и старији“, каже Изабела Кисић, а у истом тону је и став дежурне боркиње против српског национализма Снежане Чонградин: „Борићемо се и победити када већинској побуњеној Србији буде било јасно да је Србија под њиховом влашћу починила геноцид и најгоре ратне злочине на европском тлу после Хитлера. Ствари морају да се називају правим именом. Кокарда и хиџаб никако не иду заједно. Тако се подсмевамо сопственом народу, култури и националном поносу. Баци кокарду, згази је.“

Овакви искази који долазе из редова представника грађанистичке и Друге Србије само говоре са којом врстом идеолошке и политикантске искључивости се суочавају студенти, а управо су они успели да врате дигнитет патриотском осећању и дали праву димензију националном осећању и показали сву своју толерантност и спремност да прихвате и усвоје разлике као свој начин и схватање живота. Зато је на делу и својеврсни парадокс да су људи који су изложени најбруталнијим осудама и нападима да су екстремни српски националисти спремнији да пређу преко свих идеолошких и политичких разлика, а све у циљу формирања јединствене студентске листе која би управо била и негација монопола у заступању српског националног и државног интереса који А. Вучић непрестано користи у свом одржавању на власти.

Мило Ломпар се с пуно права залаже за став да ће се највише постићи ако се уравнотеже национална и грађанска димензија студентске листе: „Као режим симулакрума, он се на критике упућене са једног пола политичког спектра, било грађанског било националног, лако премешта на други пол: оптужимо ли га за мањак демократских садржаја, он то правда вишком националне бриге; оптужен за националну издају, он се брани позивањем на грађанске вредности друштва. Отуд је неопходно да буде доведен у питање са обе стране реалне политичке ситуације.“ Дали ми имамо довољно политичке и идеолошке толеранције да прихватимо и применимо ово разумно упозорење Мила Ломпара или ћемо и даље истрајавати на својим идеолошким искључивостима и сталним оптужбама о српском национализму као главном усуду и одлучујућем политичком фактору у нашем друштву и пресудном реметилачком фактору у региону Балкана.

А. Вучић настоји да сачува способност да преобликује и себи прилагођава слику стварности у којој живимо, али и као оличење државног јединства и стабилности, зато се сваки дисонантни тон унутар целокупне друштвене опозиције користи да се покаже њихово хронично нејединство и неспремност на искрену и ефикасну сарадњу, координацију свих делова и чинилаца опозиционих снага. А посебно се труди да покаже несагласје и нејединство унутар студентског покрета, не би ли доказао (служећи се опробаним методама увођења изборних кампања) да су и они исти као и постојеће етаблиране опозиционе странке и организације које су сасвим оправдано изгубиле интегритет и утицај у друштву својом недоследношћу, манифестовањем изразитих лидерских сујета и очигледном неспособношћу да остварују неопходно акционо и политичко јединство у борби против напредњачког режима.

Сада је пред студентским покретом изузетно важан подухват да као доказано најважнији политички фактор и окосница дубоке друштвене побуне створе најшири политички и друштвени покрет базиран на њиховим захтевима везаним за остваривање слободе, правде и друштва у коме ће се поштовати рад државних институција и водити стварна и доследна борба против ендемске корупције

Сада је пред студентским покретом изузетно важан подухват да као доказано најважнији политички фактор и окосница дубоке друштвене побуне створе најшири политички и друштвени покрет базиран на њиховим захтевима везаним за остваривање слободе, правде и друштва у коме ће се поштовати рад државних институција и водити стварна и доследна борба против ендемске корупције. Узимајући у обзир да је А. Вучић већ увелико у изборној кампањи (коју он води непрестано) како би поново демонстрирао свом бирачком телу своју моћ у тзв. консолидацији његовог увелико уздрманог диктаторског режима који је сада у фази растакања и труљења (како је то означио професор Миодраг Јовановић).

Он и ову „консолидовану“ изборну кампању води по истом обрасцу, базирајући је пре свега на апсолутној медијској контроли (ове године се више од 400 пута обраћао јавности својим оштећеним и репетитивним монолозима), инсистирањем на отварању грандиозних и до сада никад виђених градитељских подухвата, безобзирним поткупљивањем (пре свега пензионера као главном упоришту његове бирачке базе) грађана, непрестаним харангирањем политичких противника, представљањем себе као јединственог и одлучног суверенистичког вођу у Европи а и шире, фактором стабилности и мира и истрајног „чувара“ српског света и Косова и Метохије које је тако безочно издао и српски народ оставио на цедилу, користећи их и даље само у унутрашњим политичким обрачунима.

Он је током ове године, нарочито након 15. марта, јасно показао да је спреман да свим средствима, укључујући и примену најбруталнијег насиља (стављајући полицију у своју апсолутну службу као и окупљањем његових батинашких лојалистичких ескадрона), тим је изазовнији, захтевнији и тежи задатак пред студентским покретом и побуњеним друштвом. Зато је у борби против овог диктаторског и пљачкашког режима неопходно створити озбиљно устројену организацију, изнети јасан политички програм (ослоњен пре свега на изнете захтеве и документе које су студенти усвојили на великим окупљањима као што је Студентски едикт), што подразумева стварање друштва у коме ће се поштовати подела власти, владавина закона који важи исто за све људе, омогућити слобода медија и критичког мишљења, владавина струке и знања, обезбедити остваривање темељних националних и државних интереса.

Зато је неопходно да се превазиђе везаност за апсолутизацију директне и пленумске демократије и начина одлучивања, доношењем јасних и правовремених одлука без исхитрених и несувислих ограђивања и уз поштовање сваког ко је спреман да пружи допринос у рушењу овог диктаторског режима без идеолошког секташтва и стављања студената у положај неке моралне и идеолошке жандармерије. Томе ће свакако допринети акција прикупљања потписа за одржавање ванредних парламентарних избора, јер ће омогућити снажније акционо умрежавање грађана и студената и ојачати њихову организацију и начин комуникације, али и могућност вођења озбиљне изборне кампање и добре и ефикасне контроле изборног процеса.

Сада се налазимо на суровом терену политичке борбе за промену власти и то у судару са режимом (користи све полуге власти које су му још на располагању, финансије, полицију, медије, јавна предузећа) спремним да брани своју егзистенцију, али и ништа мање стечену огромну имовину. И то је чворишна тачка њиховог јединства и окупљања око напредњачког вође као главног гаранта одржања ове мафијашки устројене и криминализоване хидре са мноштвом добро повезаних и координисаних кракова.

Студентски покрет и побуњено друштво у себи носе своју идеолошку и политичку хетерогеност, што је њихова озбиљна снага, али може бити и велика слабост ако се истрајава на главном циљу рушења овог погубног диктаторског режима, а да се не промени начин организовања широког друштвеног покрета, али и његово транспарентније деловање и делотворније одлучивање прилагођено захтевима сурове политичке борбе коју намећу А. Вучић и његови батинашки лојалистички ескадрони. Његов диктаторски режим је сада постао директна и брутална претња нашем не само индивидуалном већ колективном опстанку. Ради се о голом очувању наших живота и наше будућности које нема са овим погубним системом.

Зато радикална промена овог погубног диктаторског и антицивилизацијског режима на ванредним парламентарним изборима представља стварање пре свега услова за ревитализацију и обнову политичког и друштвеног живота у нашој земљи. Уништаван је и разаран темељно више од три деценије и горке плодове тог трагичног растакања сада ми у најогољенијем и најбруталнијем облику живимо данас. Ко то не схвата, тај не осећа епохални значај овог историјског тренутка који захтева обједињавање свих друштвених снага око студентске листе у борби против напредњачког режима и отворене диктатуре А. Вучића.

Ово су дани када се показује право лице свих актера у нашем политичком животу, али и њихова спремност да своје личне, лидерске, страначке, уско идеолошке и политичке интересе подреде изнад свега заједничкој и обједињеној борби пре свега за опстанак нашег народа у овим временима најдубље политичке и друштвене кризе. Изворно опредељење студентског покрета и самоорганизованог побуњеног друштва за ненасилни начин политичке борбе је племенит покушај да се у оквиру овог система тражи испуњење њихових оправданих захтева.

Али након годину дана, овакав приступ се налази пред великим искушењем и изазовом, јер очигледно је да А. Вучић својим диктаторским начином владавине и коришћењем бруталне полицијске силе води ову земљу у све веће сукобе (јер дијалог са њим нема никаквог смисла, ма колико пута га он нуди, и то након изговарања најгорих увреда и отворене стигматизације). И све је извесније да може доћи до чеоног судара и још већег излива насиља и сукоба који могу имати трагичне последице.

Велико је питање докле ће људи који сасвим оправдано траже ванредне изборе и промену овог режима бити спремни да буду изложени бестијалном насиљу на који се све више ослања А. Вучић и његов диктаторски режим. Споменимо само примере градова као што су Чачак, Ужице, Ваљево, Краљево, Нови Сад, Ниш, Београд, у којима смо могли видети како изгледа консолидација режима А. Вучића. Сумњам да су грађани ових наших градова (и не само они) спремни да скрштених руку и ненасилним отпором (што су до сада истрајно чинили) одговоре на поновне насилне насртаје полиције и напредњачких лојалистичких батинашких ескадрона.

Знамо да апсолутну власт у овој напаћеној и разореној земљи држи човек који отворено презире и ниподаштава елементарне демократске принципе и начела, поделу власти, људска права, критичко мишљење и свако опозиционо деловање и критичко мишљење, а већ је себе самопрогласио за особу која ће "имати посебно место у нашој историји"

А знамо да апсолутну власт у овој напаћеној и разореној земљи држи човек који отворено презире и ниподаштава елементарне демократске принципе и начела, поделу власти, људска права, критичко мишљење и свако опозиционо деловање и критичко мишљење, а већ је себе самопрогласио за особу која ће имати посебно место у нашој историји. Ради се о тзв. ветерану српске политике који се, како он обичава да каже, једини озбиљно бави политиком у Србији, спремним да поништава изборе у Високом савету тужилаштава јер нису прошли режимски кандидати.

Сасвим је очекивано и нормално поставити питање: на шта је онда он спреман када изгуби ванредне парламентарне изборе, јер његова властољубивост и спремност да одбрани власт немају граница, јер шта је он без власти и професионалног бављења политиком? Зато увек не треба губити из вида његову одлучност и решеност да власт брани по сваку цену. Знајући све то и осећајући на својој кожи његов диктаторски начин владавине, коначно је дошло време да се и ми такође озбиљно бавимо политиком и будемо спремни на све изазове пред којима се налазимо, имајући у виду безобалну бескрупулозност, подлост, насилну и бахату природу ове антицивилизацијске и дубоке неморалне, искварене, корупционашке и клептократске власти.

Знаменити редитељ Желимир Жилник је рекао да су га студенти звали са неколико факултета да им прикаже његове легендарне филмове о студентским протестима из 1968. године. Надам се да су успели да виде завршни цитат Сен Жиста из Жилниковог филма Рани радови: „Онај ко револуцију доведе до пола сам себи копа гроб.“ То би била и данас добра опомена и упозорење за све нас, јер извесно да се налазимо пред изазовом кретања мирним и ненасилним путем или чеоног судара са диктаторским режимом који је већ показао да је спреман да по сваку цену брани свој опстанак на власти.