Dve mirne sile – pravo i pristojnost u temelju narodne pobune i studentskog pokreta

 „Znam koliko je kiše palo svakog dana,

jer znam koje su nam kulture potrebne zbog rasta poljoprivrede.“

U nastojanju da politički diskvalifikuje i dezavuiše studentski pokret i narodnu pobunu građana, A. Vučić pribegava već poznatom sredstvu, predstavljajući proteste, koji traju više od deset meseci, kao isključivo nasilne i kao izraz težnje za preuzimanjem vlasti bez izbora. Koristeći Gebelsovsku propagandnu inverziju, pokazao je da nema pravo i efikasno političko rešenje za sve dublju političku krizu njegovog nasilničkog režima, koji je u ovoj fazi oličen u otvorenoj i sve brutalnijoj diktaturi, uz primenu najgrublje policijske sile i terora, sa ciljem da konačno razbije proteste studenata i sve masovniju i odlučniju narodnu pobunu.

Još jednom se pokazala sva anahronost, ne-kreativnost, podmuklost i bezobalna osionost njegovog diktatorskog sistema vladavine. Jer upravo je on – i glavno izvorište nasilja i izazivanja građanskih sukoba i mogućeg građanskog rata – u šta se možemo svakodnevno uveriti. I pored toga što je već nekoliko puta proglašavao definitivnu pobedu nad obojenom revolucijom, pokazuje se da protesti i blokade ne jenevaju, da se šire i dobijaju nove oblike i dodatnu snagu.

U isto vreme, mimo i uprkos velikim i istrajnim protestima i narodnoj pobuni, pljačkaška i kleptokratska klika okupljena oko Velikog vođe nastavlja da bezočno pljačka i pustoši preostale resurse ove zemlje

U njihovom jezgru su DVE MIRNE SILE – PRAVO I PRISTOJNOST, o kojima je govorio Gete. One čine suštinu i pokretačku osovinu nenasilnog otpora, što je glavno i odlučujuće opredeljenje ove sve šire narodne pobune i studentskog pokreta. Oni su sada ujedinjeni u neprestanom otporu ovom duboko kriminalizovanom i diktatorskom režimu.

Pod firmom odbrane suvereniteta i tzv. normalnog života, i garanta stabilnosti, jasno je pokazana namera A. Vučića i njegovih služebničkih medija da se iznova (po ko zna koji put) koristi ista marketinška i politikantska agenda. Ona je sadržana u propagandističkoj matrici da su sada na delu udari na Srbe i Srbiju sa svih strana, i zato treba da se svi okupiimo i saberemo oko Ace Srbina, jer on oličava nacionalno jedinstvo – bez obzira što je počinio akt velike izdaje prihvatajući Ohridski sporazum kojim se Kosovo i Metohiju izdvajaju iz sastava srpske države i suvereniteta. U tom propagandističkom medijskom režimskom kolopletu, on i dalje predstavlja jedini garant stabilnosti i u dosadašnjoj našoj istoriji neviđenog privrednog razvoja, i pri tome je svoju odbranu vlasti i diktatorskog režima beskrupulozno poistovetio sa odsudnom odbranom Srbije. A svaki kritički ton i dovođenje u pitanje njegovog nedemokratskog načina vladavine za A. Vučića i njegovu kleptokratsku kamarilu predstavlja otvoreni anti-državni i anti-srpski čin. Sada je jasno, nakon brutalnog natrajanja njegovih batinaških falangi u Novom Sadu (bez obzira što nose oznake žandarmerije i JZO), da je A. Vučić spreman da brani po svaku cenu svoj opstanak na vlasti – i u tome nema više nikakve sumnje, ako je ikada zaista i bilo.

Pod firmom odbrane suvereniteta i tzv. normalnog života, i garanta stabilnosti, jasno je pokazana namera A. Vučića i njegovih služebničkih medija da se iznova (po ko zna koji put) koristi ista marketinška i politikantska agenda. Ona je sadržana u propagandističkoj matrici da su sada na delu udari na Srbe i Srbiju sa svih strana, i zato treba da se svi okupiimo i saberemo oko Ace Srbina, jer on oličava nacionalno jedinstvo – bez obzira što je počinio akt velike izdaje prihvatajući Ohridski sporazum kojim se Kosovo i Metohiju izdvajaju iz sastava srpske države i suvereniteta

Zato je on, pod okriljem sve većeg broja Agencija za bezbednost (koje dobijaju niz izuzetno plaćenih poslova u raznim oblastima), stvorio svoje batinaške grupacije lojalista i kriminalaca, uvek pripremne da primene nasilje – i to sve pod zaštitom tzv. regularnih policijskih jedinica, koje su u potpunosti stavljene u odbranu naprednjačkog režima i A. Vučića. On se ne libi da trijumfalistički demonstrira svoje prisustvo u Komandno-operativnom centru MUP-a Srbije i govori o tome kako na licu mesta dobija potrebne informacije i očigledno koordinira dejstvo žandarmerije i njegovih batinaških falangi. Pri tome on i procenjuje koliko je bilo učesnika protesta, koristeći očigledno „pouzdane i validne“ podatke Bezbednosno-informativne agencije. On nije uspeo da prikrije svoje veliko zadovoljstvo „efikasnim“ dejstvom policije: ona je konačno pokazala svoje batinaško i brutalno lice, udarajući svom silinom na okupljene građane i studente – i to ne samo u Novom Sadu. To je sprovođenje njegove ideje o tzv. odgovornosti, a radi se o brutalnom osvetničkom pohodu. Poznato je istorijsko iskustvo da nijednog diktatora nikada nije uspela da spase ni najsurovija politička policija i bezbednosna agencija.

U isto vreme, mimo i uprkos velikim i istrajnim protestima i narodnoj pobuni, pljačkaška i kleptokratska klika okupljena oko Velikog vođe nastavlja da bezočno pljačka i pustoši preostale resurse ove zemlje. Sve je to i dalje jedinstvena prilika za beskrupulozno bogaćenje naprednjačke tzv. poslovne i političke elite, koja je jedna od glavnih osovina diktature A. Vučića. Zato je sociolog Boris Jašović u pravu kada daje odgovor šta ova pljačkaška i diktatorska vlast brani: „Umesto toga, vlast je izmislila Ćacilend kao nesvakidašnje oružje u borbi protiv studenata u blokadi, ali i kao sredstvo kojim će do krajnjih granica bešašća braniti svoje na koruptivnim osnovama stečene imperije. Stoga ako je ko za zastupanje napretka Srbije, onda je to sama vlast, pri čemu treba dodati i to da se taj (nazovi) napredak isključivo odnosi na privatne račune pripadnika vladajuće skupine, što znači da je njegova opšte-društvena dimenzija upitna“.

Andrej Vučić u Ćacilendu

Zato je sociolog Boris Jašović u pravu kada daje odgovor šta ova pljačkaška i diktatorska vlast brani: „Umesto toga, vlast je izmislila Ćacilend kao nesvakidašnje oružje u borbi protiv studenata u blokadi, ali i kao sredstvo kojim će do krajnjih granica bešašća braniti svoje na koruptivnim osnovama stečene imperije

Ovaj inicijalni studentski protest je prerastao u široku narodnu pobunu i to mimo postojećih etabliranih opozicionih struktura, okupljajući samoorganizovane i osvješćene građane. Došlo je do neophodnog i delotvornog ujedinjavanja studentskog pokreta i Zabora građana; oni su popunili prostor nastao nesposobnošću političkih stranaka da postanu odlučujući i kredibilan politički faktor u razrešenju i prevazilaženju ove najdublje društvene krize od dolaska naprednjaka na vlast.Očigledno je da je završena romantična i karnevalska faza ovog protesta i da je, nakon 15. marta i Vidovdanskog okupljanja, A. Vučić definitivno pokazao svu svoju ograničenost i nesposobnost da političkim putem reši naraslajuću i sve dublju političku krizu koju on ne želi da vidi, jer ruši ceo njegov štetočinački i anticivilizacijski sistem. Zato je i posegao za osvetničkom primenom najbrutalnijeg policijskog i batinaškog nasilja, proglašavajući da je došlo vreme odgovornosti i da je neophodno normalizovati i stabilizovati stanje u Srbiji, koje su ugrozili protesti pobunjenih građana rušeći njegovu idiličnu sliku o istorijskim uspesima njegovog diktatorskog režima. To je bio samo bedni izgovor da A. Vučić sprovede akte nasilja i batinaškog terora koje je pripremao uoči 15. marta, kada je njegov režim bio na kolenima. Tada je od Pionirskog parka stvorio svoje poslednje i odsudno uporište odbrane njegove vlasti i bazu batinaških lojalista i kriminalnih grupacija. Ali i tada su studenti i građani pokazali da je opredeljenje za nenasilni otpor i čuvanje ljudskih života za njih od presudne važnosti – i u tome je veličina i uzvišeni značaj njihovih nastojanja da izbore slobodu, pravdu i demokratiju u Srbiji.

Uz otvoreni i brutalni obračun sa demonstrantima i primenom nezabeležene surovosti njegovih batinaških skvadri i žandarmerije, A. Vučić je krenuo u izbornu kampanju primenjujući već poznata tzv. marketinška i medijska sredstva, ali i politički inženjering namenjen pre svega njegovom biračkom telu. Tako je naša javnost zasipana toliko puta korišćenim predizbornim obećanjima: povećanje penzija, državna intervencija u smanjenju cena u trgovinskim lancima, otvaranje (nezavršenih) puteva i tunela, povoljni stambeni krediti za mlade, smanjenje kamata za gotovinske kredite, zaštita građana od samovolje izvršilaca. Sve su to (u velikoj meri zakasnele) mere čiji je jedini cilj da nastave njegovu praksu vođenja daljeg potkupljivanja njegovog biračkog tela spremnog da i dalje podržavaju njegovu neprestanu marketinšku izbornu kampanju o potrebi odbrane Srbije od onih koji po njemu imaju jedini cilj da se nasiljem dočekaju vlasti (jer ona jedino kao neotuđivo pravo pripada njemu i njegovoj kriminalizovanoj slugeranjskoj tzv. vladajućoj eliti).

Lešek Kolakovski je s puno prava govorio o sukobljenosti potrebe za sigurnošću i potrebom za slobodom: „Potreba za sigurnošću je jedna od najsnažnijih ljudskih motivacija, iako je na ratnoj nozi sa veoma značajnom potrebom za slobodom. Te dve autentične potrebe su međutim sukobljene“. Upravo je autentična potreba za slobodom i pravdom u središtu ove velike narodne pobune koju neće moći A. Vučić da suzbije i ugasi silom koja mu je jedino preostala kao sredstvo održanja na vlasti – što je uvek bio njegov jedini cilj.

Sada je konačno jasno da u Srbiji ne postoji hibridni režim, izborna autokratija, polu-demokratski sistem, već je na delu ogoljena i sve brutalnija diktatura. A. Gramši je govorio da se „Kriza sastoji u tome da staro umire, a novo ne može da se rodi. U interregnumu javljaju se najrazličitiji morbidni fenomeni“. Za nas je u ovoj možda završnoj fazi duboke političke i društvene krize od posebne važnosti pitanje: kako izaći iz očiglednog interregnuma i prevazići morbidne fenomene oličene u brutalnom nasilju koje sprovodi A. Vučić i njegova batinaška pretorijanska garda.

Vrhunac licemerja, hipokrizije i osionosti predstavljaju pozivi A. Vučića na dijalog – i to posle primene bestijalnog nasilja njegovih batinaških falangi kojima je neposredno rukovodio. I pri tome građane i studente koje pritvorno (on nije sposoban za cinizam i ironiju) poziva na dijalog zasipa svakodnevno najprizemnijim uvredama i diskvalifikacijama

On je u pravu kada kaže da je veoma teško boriti se sa ljudima bez lica (on neprestano proizvodi i iznova imenuje lidere studentskog pokreta i narodne pobune), jer on ne može da prepozna svetlo lice nove političke generacije koja ne priznaje dosadašnji način vođenja političkih procesa oličenih u postojanju centralizovane stranačke strukture i neprikosnovenog i nesmenjivog stranačkog velikog vođe. Oni ne poznaju i ne priznaju kult ličnosti i oslanjaju se na oblike direktne demokratije i što šireg uključivanja studenata u proces odlučivanja – što je najsnažnija negatija okoštalog stranačkog dejstva. Ovakav način funkcionisanja odlikuje i dejstvo samoorganizovanih i politički osvješćenih građana okupljenih u Zborovima. Oni zajedno sa studentskim pokretom menjaju smisao i dosadašnji anahroni način vođenja politike u Srbiji, vraćajući na taj način veru da je moguće uticati na promene aktiviranjem volje građana i na taj način menjati društvo i njegove osnovne prioritete. Jer kako je moguće da je u ovih deset meseci organizovano više od 20.000 protestnih okupljanja (uključujući i najveće skupovi u Novom Sadu, Beogradu, Kragujevcu i Nišu) i nije bilo nikakvih oblika nasilja. A sada je A. Vučić rešio da pokaže svoju višstruku pobedu nad obojenom revolucijom (koja postoji samo u njegovom politikantskom političkom izvođenju potpomognutom „analizama“ bezbednosnih službi), pribegavajući otvorenom i sve brutalnijem teroru. Nadajući se da će sedeći na bajonetima uspeti da slomi pre svega studentski pokret i narodnu pobunu, ne shvatajući da na taj način pokazuje svoju nemoč, političku jalovost, anahronizam, ali i nesposobnost da reši ovu duboku i narastajuću političku i društvenu krizu.

Vrhunac licemerja, hipokrizije i osionosti predstavljaju pozivi A. Vučića na dijalog – i to posle primene bestijalnog nasilja njegovih batinaških falangi kojima je neposredno rukovodio. On poziva studente, građane i opozicione parlamentarne stranke na dijalog, tvrdeći da uvek govori istinu i da zastupa većinu građana koji žele stabilnost, normalnost, dijalog – i to u njegovoj izvitoperenoj verziji u kojoj nema mesta za stvarno suočavanje stavova i mišljenja, jer jedino on poseduje tapiju na istinu i normalnost. I pri tome građane i studente koje pritvorno (on nije sposoban za cinizam i ironiju) poziva na dijalog zasipa svakodnevno najprizemnijim uvredama i diskvalifikacijama. Govoreći pri tome kako je njemu teško zbog policajaca – „tih divnih ljudi koji moraju da u svakom mestu u Srbiji čuvaju red i mir od onih koji po svaku cenu žele da ih napadnu“ – i pri tome ih optužuje za brutalnost. U isto vreme nije pokazao ni u jednoj prilici iskrenu zabrinutost za povređene učesnike mirnih i nenasilnih protesta, jer nasilje izazivaju i provociraju njegovi lojalisti i batinaši pod zaštitom policije – setimo se samo Vrbasa, Bačkog Petrovca i Kragujevca. On i dalje učesnike blokada i studentskih protesta izlaže najgrubljem nasilju, najprizemnijoj verbalnoj stigmatizaciji i neskrivenom ponižavanju – što je inače njegov način komunikacije: „Oni više nisu normalni. To je činjenica. To je anarho-liberalno-levičarisko ludilo u kome ništa pristojno i normalno više nije pristojno i normalno. Mi ne smemo da se obračunavamo sa našim sestrama, sa našom braćom i sa našim ljudima, ako oni nemaju dovoljno pameti, ne mislim inteligencije, ako nemaju dovoljno razuma, ako su mozgovi isprani ljudima zbog brutalne propagande koja postoji kod pojedinih medijskih platformi, onda mi moramo da pokažemo razum. Naše je da pokažemo da poštujemo one koji drugačije misle, da kažemo da smo spremni na dijalog i razgovore ma koliko nas vređali, omalovažavali i ne razumeli šta je to što se dešava u glavama ljudi na političkoj sceni Srbije“. Ove reči izgovara čovek koji poziva na dijalog, a za 13 godina njegove vladavine nije izašao na nijedan televizijski dijalog, razorio svaku mogućnost vođenja dijaloga i debate u društvu, vodi maratonske svakodnevne monologe demonstrirajući nepristojnost, šireći neprestano mržnju i politikantsku isključivoš, služeći se podmetanjima, lažima, obmanama, manipulacijama i donošenjem odluka koji su daleko od svakog razumnog ponašanja i mišljenja.

Međutim, ovaj sad već opipljiv interregnum otvara prostor da se, pored jasno istaknutih zahteva studenata za donošenje odluke o organizovanju vanrednih parlamentarnih izbora (štata što nisu traženi i jedinstveni lokalni izbori), odgovori i na izuzetno važno pitanje: u kojoj će formaciji i u koliko kolona na njih izaći ukupna društvena opozicija u Srbiji. Jasno je da kredibilnu i održivu alternativu ne može da stvori i materijalizuje postojeća parlamentarna stranačka opozicija i da nema ništa od unutrašnje kohabitacije za koju se zalažu neke stranke i ljudi koji se bave političkim analizama – to je vreme nepovratno prošlo.

Dosadašnje iskustvo vladavine A. Vučića pokazuje da je on uvek spreman da sve učini kako bi pokazao i medijski upotrebljivao stvaranje slike o nesolidnosti, hroničnom ne-jedinstvu, nedostatku političkog programa u redovima parlamentarne opozicije ali i studentskog pokreta – jer on je jedini garant i zalog jedinstva i stabilnosti u Srbiji. Zato se neminovno postavlja pitanje: Šta da se radi nakon dugotrajnih protesta i pobune građana i na koji način dalje voditi političko i društveno dejstvo koje će dovesti do slobodnih i demokratskih izbora? A da odluka o njihovom održavanju neće zavisiti samo od dobre volje A. Vučića i njegove procene o vremenu koje njemu odgovara da ponovo organizuje izbore bez ikakvih ozbiljnih promena u sada nemogućim izbornim uslovima koji odgovaraju samo njemu.

Zahtevom za raspisivanje vanrednih parlamentarnih izbora studentski pokret je odgovorio na zahteve da izađe sa političkom artikulacijom svojih zahteva nakon pada nadstrešnice u Novom Sadu. Na taj način je otvoreno izašao na političku scenu u kojoj vladaju neumitni zahtevi realne politike, zato se javlja potreba za ozbiljno i efikasno političko organizovanje. Ono ne trpi, posebno kada se ulazi u izbornu kampanju i izborni proces, improvizaciju, nedostatak jasne koordinacije u donošenju i sprovođenju odluka i političkom dejstvu. Jer stanje u ukupnoj društvenoj i stranačkoj opoziciji je danas takvo da se ne vidi i jasno ne prepoznaje u kojoj meri su oni spremni za vanredne parlamentarne izbore u organizacionom, političkom i programskom smislu. Koliko postoji organizaciona spremnost da se na vanrednim parlamentarnim izborima ostvari pobeda, bez obzira što postoji izuzetno velika kreativna energija i odlučnost pobunjenih građana i studentskog pokreta da stvarajući jedinstvenu Studentsku listu otvaraju put za promene u našem razorenom društvu. Posebno što su zahtevi za radikalnu promenu izbornih uslova nakon svih protesta otišli neopravdano u drugi plan i prihvaćena je politička igra koja će se voditi po dosadašnjim nedemokratskim uslovima koje je uspostavio A. Vučić. To je veliki izazov ali i još veća odgovornost da se na predstojećim parlamentarnim izborima pokaže maksimalni stepen organizovanja i ozbiljnog vođenja celokupnog izbornog procesa.

Tim više što parlamentarne opozicione stranke nisu uspele ni nakon deset meseci trajanja ove društvene krize da dogovore zajedničku izbornu strategiju za izlazak na izbore, niti su uspele da ostvare ele-mentarnu i minimalnu međusobnu komunikaciju i političku saradnju – što je još više urušilo njihov već dobrano narušeni integritet i ugled u opozicionom biračkom telu. One su očigledno odustale od stvaranja Jedinstvene liste (izuzetak čine DS i stranka Dveri) u čijem bi središtu bio studentski pokret ali bi bili i okupljeni svi opozicioni politički i društveni akteri. To bi stvorilo potrebnu referendumsku atmosferu koja bi bila zalog moguće pobede na vanrednim parlamentarnim izborima. Opozicione parlamentarne stranke su se nažalost opredelili da na izbore idu u više tzv. ideološki profilisanih kolona, verujući u moguću ideološko i političko profilisanje koje je u našim političkim prilikama veoma teško ostvariti. Ovakvim pristupom oni samo dodatno pokazuju svoju stranačku isključivost i ne shvatanje značaja istorijskog izazova pred kojim se danas nalazimo. Ali i nespremnost da svoje usko-stranačke interese podrede stvaranju jedinstvene liste koja je po svim istraživanjima mogući garant izbornog uspeha na vanrednim parlamentarnim izborima.

Pozivati se na uspeh opozicije u Crnoj Gori prilikom rušenja M. Đukanovića ili na iskustvu Severne Makedonije prilikom promene režima N. Grujovskog je neozbiljno i nedelotvorno, jer se radi o potpuno drugačijem istorijskom i političkom kontekstu. Da paradoks bude veći, parlamentarne opozicione stranke nisu mogle ni da zajedničkim potpisima ozvaniče zahtev za održavanje vanrednih parlamentarnih izbora niti su to pitanje zvanično pokrenule u Narodnoj skupštini. A nisu našli ni dovoljno snage i političke doslednosti da je napuste zadajući time dodatni udarac legitimitetu režima A. Vučića, a nisu ni odlučnije pokrenule borbu za ostvarivanje prihvatljivih izbornih uslova. Posebno su pro-evropski orijentisane opozicione stranke stupile u svojevrsnu trku dokazivanja EU (koja ima opravdano sve manju podršku u Srbiji) ko može biti prihvatljiva pro-evropska i održiva alternativa za dan posle pada diktatorskog režima A. Vučića. Time se samo još dalje razbija političko i akciono jedinstvo opozicionih snaga i organizacija u beštednom sukobu sa sve represivnijim nasiljem i terorom na koje se oslanja A. Vučić u odbrani svog opstanka na vlasti. Pro-evropske opozicione stranke su se jasno opredelili da idu u jednoj ili više kolona (osim DS-a), a to se može reći i za stranke (osim Dveri) koje pokrivaju nacionalni i suverenistički deo opozicionog bloka (za očekivati je da će A. Vučić stvoriti sijaset lista koje su ovakvog političkog opredeljenja ali i studentskih lista). One su izgubile mnogo na uticaju i ugledu nakon neuspešnog pokušaja objedinjavanja pre održavanja parlamentarnih i lokalnih izbora u Beogradu 2023. godine.Iskustvo lokalnih izbora u Kosjeriću i Zaječaru je pokazalo da samo jedinstvena lista u kojoj studentski pokret ima najveći akcioni i objedinjujući kapacitet može ozbiljno da ugrozi naprednjački režim. Jedinstvena studentska lista posebno dobija na značaju i snazi nakon Vidovdanskog protesta, jer studentski protesti prerastaju u narodnu pobunu širokog opsega i uticaja – što se moglo videti i u toku ovog leta kada je praktično stvoren zajednički narodni pokret studenata i građana. Ovo zajedničko dejstvo i akciona sinergija nakon deset meseci protesta prerasla u narodnu pobunu i postaje najvažniji i akciono najspremniji politički činilac u predstojećoj izbornoj kampanji i borbi za vanredne parlamentarne izbore ali i promenu izbornih uslova.

Stupajući na političku scenu, Jedinstvena studentska lista mora da pokaže ozbiljnu i delotvornu organizacionu spremnost za vođenje i programsko profilisanje izborne kampanje, oslanjajući se pre svega na DVE MIRNE SILE – PRAVO I PRISTOJNOST, doslednom pridržavanju principa nenasilnog otpora koji je u temelju ove narodne pobune. Postavljanje pitanja kada će biti objavljena ova lista i koji ljudi će je činiti je veliki izazov u organizovanju izborne kampanje, jer ako ljudi u njoj budu tražili isključivo ispunjenje svojih političkih i ideoloških opredeljenja i zahteva, tada će ova lista izgubiti svoj simbolički i integrativni smisao i značaj. Zato je ovo pravi test za shvatanje naše istorijske odgovornosti i sposobnosti za uvažavanje različitih mišljenja koja imaju zajednički imenilac. On je sadržan u težnji da se ostvari glavni politički cilj: pobeda na slobodnim i demokratskim izborima što je glavni uslov za uspostavljanje političkog života, demokratskih principa i institucija oličenih u podeli vlasti, slobodnim medijima, funkcionisanju pravne države i ostvarivanju socijalne pravde.

U kom pravcu će se dalje odvijati narodna pobuna i dejstvo studentskog pokreta zavisi pre svega od A. Vučića, jer je on glavni faktor koji podstiče mogućnost građanskih sukoba i rata u Srbiji. On sada radi isto što je činio i pred veliki skup 15. marta: preventivno delujući i šireći strah, najavljuje sukobe 1. novembra

U kom pravcu će se dalje odvijati narodna pobuna i dejstvo studentskog pokreta zavisi pre svega od A. Vučića, jer je on glavni faktor koji podstiče mogućnost građanskih sukoba i rata u Srbiji. On sada radi isto što je činio i pred veliki skup 15. marta: preventivno delujući i šireći strah, najavljuje sukobe 1. novembra na godišnjicu pada nadstrešnice i pogibije 16 nedužnih građana Novog Sada i teškog ranjavanja Teodore Martinko. Poziva se A. Vučić pri tome na upozorenje spoljne obaveštajne službe Ruske federacije koja tvrdi da Brisel priprema Majdan u Srbiji i to 1. novembra. Jasno je da sukobi mogu da izazovu samo A. Vučić i njegove batinaško-kriminalne falange uz sajtstvo policije i žandarmerije. Ova namera je s jasno može videti iz njegovih reči: „Suviše para je uloženo. I zato će morati da imaju završni pokušaj preuzimanja vlasti na silu. Mi smo spremni za to, spremni smo odavno. Bili smo spremni za taj pokušaj i pre 15. marta. Veroяtno smo zatečeni i nespremni bili u decembru, januaru i delu februara. A od 15. februara smo mnogo spremniji i stvari su drugačije“. A. Vučić više i ne krije svoju nameru da nasiljem i terorom brani svoj opstanak na vlasti i svoj diktatorski način vladavine. Zato je tim više istorijska odgovornost studentskog pokreta i pobunjenih građana veća i značajnija, sadržana u velikoj obavezi da se sačuva i održi probuđena energija i nada građana da su neophodne (što je zaslugom A. Vučića sve manje moguće) nenasilne i mirne promene ovog anticivilizacijskog, kleptokratskog i na nasilju zasnovanog diktatorskog režima. Treba imati neprestano u vidu upozorenje M. Ostrogorskog: „To su nastupi nagle i burne građanske svesti, slične onim vulkanskim erupcijama, koje u svoje vreme bljuju vatru i plamen, ali posle sebe ostavljaju samo lavu, rashlađeno blato“.