Deveti maj kod Srba – između rusofilije, inata i autokolonijalizma

Centralna proslava 80. godišnjice pobede nad nacizmom u Moskvi, umesto da bude povod za šenluk i veselje, prolazi u znaku ubrzanih promena u globalnom geopolitičkom arhipelagu, koje se najlakše mogu pratiti po tome čije delegacije (i čije oružane snage) su stigle u prestonicu Rusije da uveličaju obeležavanje jedne od najimpresivnijih pobeda u jednom od najstrašnijih ratova ljudske istorije. Bezuslovna kapitulacija Trećeg rajha i Zastava pobede na nemačkom Rajhstagu do te mere je temeljno rekontekstualizovana, da se ne može porediti, ne sa komemoracijama od pre pola veka, nego čak ni sa onim koje su obeležavane pre samo dve decenije pod praktično identičnom ikonografijom. Svet se okrenuo naglavačke – bivše zemlje-saveznice aplaudiraju neonacistima, oslobodioci Aušvica nisu pozvani na komemoraciju njegovog oslobođenja, oslobođenje Evrope od rasista slave afrički crnci i dalekoistični Azijati, a povorka Besmrtnog puka pod sovjetskim zastavama svečano maršira – kroz Teheran.

Treba li onda ikoga da čudi što Srbi kao praznik svoje borbe protiv nemačkih, hrvatskih, bugarskih, mađarskih, italijanskih (pa i domaćih) fašista uzimaju 9. maj – dan koji se ne može relativizovati, dan koji je mašinu ubijanja zakočio u centrali, i dan na koji se – o, užasa! – crvena Zastava pobede zavijorila nad Berlinom?

Globalni jug na Istočnom frontu

Dok zatvaranje Hitlerovog evropskog genocidnog preduzeća obeležavaju armije Vijetnama, Kine i Burkine Faso, evropske žrtve nacističkog projekta – poput Francuske, Poljske, Češke ili Belgije – udružile su se sa naslednicama svojih nekadašnjih dželata – Nemačkom, Austrijom, baltičkim republikama i drugom sitnom boranijom da za račun liberalnog transatlantskog hegemenona gunđaju, negoduju i pasivno-agresivno prete svima koji se usude da pokažu makar elementarni pijetet prema 27 miliona Rusa, Belorusa, Ukrajinaca i drugih sovjetskih građana koji su svoje živote položili da bi Evropa mogla da bude slobodna. Uz izuzetak upadljive „rupe na evropskom tepihu“ koju prave Srbija, Mađarska, Slovačka i Republika Srpska, osamdesetogodišnjica Velike pobede u Evropi je poslužila kao povod da se zbiju redovi i dodatno pomere granice provincijalnog neonacizma, koji je ruska SVO isterala na čistinu i obnažila kao upravo one „evroatlantske vrednosti“ kojima su nam decenijama mahale evrobirokrate kao staklenim perlama.

Naspram Starog kontinenta koji je odlučio da se vrati idealima „velike porodice evropskih naroda“ sa jedinstvom i jednoumljem o kome je Firer mogao samo da sanja, Pobeda nad nacizmom je i sama rekontekstualizovana i dobila potpuno novi smisao i oreol. Za Ruse, Beloruse (i milione Ukrajinaca koji su utočište od revizionističke i neonacističke klike potražili upravo u Rusiji i Belorusiji), u pitanju je praznik ponosa, patriotizma i kulture sećanja, praznik suverenosti i samosvojnosti u dojuče globalizovanom svetu, praznik koji predstavlja zalog za budućnost koja je jednako svetla kao veliki zaleti ove civilizacije u prošlosti. Za zemlje tzv. „globalnog Juga“, 9. maj je praznik geopolitičkog inata i simboličkog prkosa bivšim kolonijalnim gospodarima. Jer šta je, uostalom, Nemačka radila u Istočnoj Evropi, ako ne isto ono što su Engleska, Francuska, Belgija i drugi radili prethodnih sto i kusur godina u Africi, Indiji i Indokini?

Dan pobede, 9. maj 1945, Terazije, Beograd

A Srbi? Srbi su danas, možda više nego ikad u novijoj istoriji, u raskoraku sa vlastitim antifašističkim tradicijama. Dok srpski narod sa ushićenjem prati devetomajske parade i uči napamet designacije ruskih balističkih raketa, a rat u Donbasu strastveno prati kao sukob koji nas se egzistencijalno tiče još od 2014. godine, srpski Predsednik putuje u Moskvu kao da ide u Gulag, sve se zaklinjući u „evropski put Srbije“ i nastojeći da srpsku državu što duže zadrži vezanom pupčanom vrpcom za političku i ekonomsku lešinu Evropske unije.

Između rusofilije i autokolonijalizma

Nelagoda koju Srbi osećaju prema pitanju 9. maja, međutim, ne može prosto da se svede na horsko naricanje prozapadnih medija i NVO sektora i pasivno-agresivne pretnje evrobirokrata. Pobeda nad fašizmom je za Srbe bolna tema i predstavlja deo nerazmrsivog istorijskog čvora. Štaviše, moglo bi se reći da u celoj Evropi nema naroda sa više razloga da slavi pobedu nad nacizmom i fašizmom, a da on to radi zlovoljnije i neiskrenije. Srbi su principijelno, kategorično i masovno ustali protiv nacizma u vreme dok je dobar deo kontinenta bio zauzet – što voljnim, što nevoljnim – integracijama u „veliku evropsku porodicu“, Srbi su organizovali veoma impresivne pokrete otpora koji su održavali slobodne teritorije u Evropi praktično tokom celog rata, Srbi su bili izloženi nedvosmislenom genocidu na skoro polovini svojih istorijskih teritorija i, najzad, Srbi su položili više života u borbi sa nacistima od većine zemalja-saveznica.

Nelagoda koju Srbi osećaju prema pitanju 9. maja, međutim, ne može prosto da se svede na horsko naricanje prozapadnih medija i NVO sektora i pasivno-agresivne pretnje evrobirokrata. Pobeda nad fašizmom je za Srbe bolna tema i predstavlja deo nerazmrsivog istorijskog čvora

Ali dok većina Srba srdačno podržava Ruse u njihovom beskompromisnom insistiranju da se žrtve Velikog otadžbinskog rata nikada ne zaborave, 9. maj za njih ostaje praznik rusofilije, a ne praznik antifašizma. Svoje vlastite antifašističke jubileje – 27. mart, 13. maj, 7. jul, 20. oktobar i sl. – Srbi ili ne obeležavaju nikako, ili se svađaju oko njihove interpretacije, omalovažavajući žrtve i kaljajući obraz boraca za slobodu za račun jeftinih dnevnopolitičkih obračuna i – ne treba to nikada zaboraviti – za račun kolonijalnih gospodara Srbije. Rezultat je da se sećanje na jedan od najvećih podviga srpskog naroda u njegovoj istoriji – oslobođenje države i naroda u uslovima genocida i građanskog rata – menja pseudointelektualističkim cinizmom i kmetovskom kulturom naricanja, čija poruka ne odgovara ideologijama nijednog od dva jugoslovenska antifašistička pokreta, ali predstavlja praktično indigo kopiju onoga što je za vreme okupacije pisala i govorila kolaboracionistička štampa.

To znači da će američka ambasada da finansira snimanje kulturno bezvredne i kičaste „Operacije Halijard“, čija glavna poruka nije da se treba boriti protiv stranog okupatora, nego da treba biti „dobri domorodac“ u američkoj globalnoj Imperiji, ali će istovremeno obilato da perpetuira laži o „zločinima Crvene armije“ i „komunističkoj okupaciji“, podgrevajući i reciklirajući direktnu nacističku propagandu

„Naši evroatlantski partneri“, pritom, perfidno i pedantno mute vodu kada je u pitanju srpska kultura sećanja – promovišući pažljivo samo one aspekte jugoslovenske ikonografije koji se mogu bezopasno integrisati u autokolonijalni narativ, a gradeći istovremeno lažni medijski konsenzus o svim klevetama koje su decenijama raspredane o srpskom narodu. To znači da će američka ambasada da finansira snimanje kulturno bezvredne i kičaste „Operacije Halijard“, čija glavna poruka nije da se treba boriti protiv stranog okupatora, nego da treba biti „dobri domorodac“ u američkoj globalnoj Imperiji, ali će istovremeno obilato da perpetuira laži o „zločinima Crvene armije“ i „komunističkoj okupaciji“, podgrevajući i reciklirajući direktnu nacističku propagandu. Evropska unija će slično preko svojih medija podržavati patološku jugonostalgiju i titoizam kao antipolitičku kulturu koja je kompatibilna sa njihovom novom školom jednoumlja, ali će istovremeno na sve strane sejati narative o „megalomaniji“ kralja Aleksandra, srpskih četnika, ali i srpskih komunista, koji su od Jugoslavije hteli da naprave moćnu, razvijenu i samostalnu državu za srpski narod (i sve koji su bili spremni da je dele sa njima).

Autocenzura i revizionizam

Atmosfera sa kojom se ovih dana Srbi podsećaju na okrugle godišnjice Oslobođenja stoga više podsećaju na komemoraciju smrti nego na praznik života. Srbima se nameće diskurs po kome je ’44. i ’45. godine sa dolaskom ruskih tenkova zemlja „zamenila jednu okupaciju za drugu“, čime se posleratne represalije i zločini komunističkih vlasti svesno i planski izjednačavaju – i kvalitativno, i kvantitativno, i moralno – sa Genocidom kojem je srpski narod bio podvrgnut tokom četiri godine rata. Genocidom, koji je – baš kao i u slučaju drugih delova Evrope – prestajao onog trenutka kada bi se pojavili ti isti sovjetski tenkovi.

U jednoj slobodnoj državi koja, pritom, voli da se bavi svojom istorijom i da neguje sećanje na svoje pale borce – bez obzira da li su to bili hajduci i uskoci, ustanici i bundžije, četnici, komite ili partizani – pitanje istorijskih činjenica postaje bojno polje za ogorčenu borbu, na prvi pogled između nepomirljivih ideoloških protivnika, ali na kraju dana uvek između organizovane i situirane kompradorske elite i često sluđenog i dezorijentisanog, ali slobodarskog i rodoljubivog naroda.

Mehanizam kojim se to pokoravanje i slamanje otpora sprovodi nije uvek očigledan, budući da se maskira starim netrpeljivostima i nezalečenim ranama iz građanskog rata. Ali neke zakonomernosti ipak izbijaju na površinu. Većina Srba ima prilično trezven pogled i na četnike, i na partizane, i nema nikakve dileme oko toga ko nam je ’44. godine bio saveznik, a ko neprijatelj, ko heroj, a ko izdajnik, ali se po ovim pitanjima autocenzuriše, izbegavajući sukob sa glasnom manjinom koja beskompromisno brani svoje ekstremne pozicije i koja to ćutanje koristi da nametne sopstveni narativ o Drugom svetskom ratu. Taj narativ se – slučajno ili ne – u potpunosti poklapa sa nedićevskom i ljotićevskom propagandom i– slučajno ili ne – apsolutno odgovara aktuelnim zapadnim gospodarima.U pitanju je, razume se, narativ o „malom narodu“, o „nametom ratu“, o „manipulacijama stranih službi“, ali i o „Rusima i Englezima koji su za svoj račun Srbe gurnuli pod voz“. Pod (neutralnim, nezaustavljivim i potpuno nezainteresovanim)„vozom“ se ovde, naravno, misli na nemačke naciste, „Nemce-koji-su-bili-gospoda“, koji su „platili svo vino koje su popili“, koji „nisu bombardovali Srbe, nego Simovića“, koji „nisu streljali Srbe, nego komuniste“, i koji su, je l' tako, „samo hteli da prođu“ (i da „negde tamo“ na miru sprovode genocid protiv Jevreja, Roma, Rusa, Belorusa i drugih „divljih naroda“).

Ne samo rusofilija i inat

Na taj način neprincipijelna koalicija liberalnih, titoističkih i kriptofašističkih autokolonijalista – NATO-četnika, NATO-partizana i NATO-ljotićevaca – polako na naše oči uspostavlja javni konsenzus da je Drugi svetski rat nešto čega treba da se stidimo i što treba da zaboravimo, kao da smo tada mi okupirali Nemačku i na njenoj teritoriji finansirali, naoružali i organizovali hordu demona koji su onda godinama ljudima vadili oči i bacali ih žive u jame i visoke peći. Autocenzura većine nas tako vodi u istorijski relativizam u kome nema budućnosti bez Nemaca, u kome nas je Britanija uvukla u rat (ali treba da usvojimo njene demokratske vrednosti), i u kome apsolutno i nedvosmisleno nema nikakvog razloga sa Srbi u Moskvi slave 9. maj.

Ova šarolika kompradorska elita se, pritom, veoma lepo međusobno slaže i ne pravi nikakve incidente na koktelima u Američkoj ambasadi, ali su uvek tu da seju razdor i zavadu kada potomci onih borbenih i slobodarskih Srba hoće da se ujedine oko zajedničkih nacionalnih interesa u modernoj Srbiji. Ako nas neko podseti na srpski autohtoni i beskompromisni antifašizam 27. marta, odmah iskaču oni da ciče o „britanskoj agenturi“, „ludom Simoviću“ i „Hitleru koji je dao reč da će samo da prođe“. Ako neko pomene 13. maj i pokret otpora koji je pokrenula Jugoslovenska vojska u otadžbini, odmah se diže dreka o „srpskom fašizmu“, „bradatim koljačima-gibaničarima“ i „zajedničkom bežanju sa ustašama“. Ako se neko usudi da čestita Dan ustanka, eto njih da pričaju o „probisvetima i avanturistima koji su nam navukli bedu na vrat“, o tome kako je „Srbin ubio Srbina“ i kako „policija i vatrogasci moraju da rade svoj posao“.

Treba li onda ikoga da čudi što Srbi kao praznik svoje borbe protiv nemačkih, hrvatskih, bugarskih, mađarskih, italijanskih (pa i domaćih) fašista uzimaju 9. maj – dan koji se ne može relativizovati, dan koji je mašinu ubijanja zakočio u centrali, i dan na koji se – o, užasa! – crvena Zastava pobede zavijorila nad Berlinom? Objašnjavati srpsku euforiju ovim događajem i ushićenje sa kojim prate vojnu paradu u Moskvi prosto „solidarnošću sa Rusima“ koje „iste guje jedu“, ali koji „imaju snage da se brane“ predstavlja najlakše objašnjenje, ali ono je u velikoj meri površno. Ne greši ni onaj koji ukazuje na inat prema kolonijalnim gospodarima iz Vašingtona, Berlina i Brisela, u čemu se srpska fascinacija 9. majem ne razlikuje previše od fascinacije Vijetnamaca, Zimbaveanaca, ili Venecuelanaca. Ipak, ispod svega toga postoji jedan dublji sloj ove priče.

Istorijsko pamćenje i kultura sećanja

Koliko god bili poslovično anarhični, večito posvađani i sistematski sluđivani, Srbi su ipak narod sa „viškom istorije“ koji taj višak vekovima neguje, čuva i prenosi sa kolena na koleno, a nastavio je da to čini sve do našeg vremena. Srbi – uprkos sklonosti prema simplifikacijama i mitologizacijama povesnih činjenica – vole istoriju i kolektivno nisu skloni da sužavaju oči i izokreću vratove da bi crno ispalo belo, a belo crno, samo zato što to od njih očekuje neki – austrijski, nemački ili američki – Benjamin Kalaj. Rekontekstualizacija komunističke propagande je jedno, ali istorijski revizionizam ipak nešto sasvim drugo.

Pritom, Srbi su previše dugo gledali kako se njihove žrtve omalovažavaju, nipodaštavaju i guraju pod tepih, da bi mogli tek tako da pristanu na podmuklu igru u kojoj se to isto radi sa ruskim i sovjetskim žrtvama, tim pre što smo i te ’44. baš kao i danas bili svesni da bi sve naše žrtve i napori da se izborimo sa nacističkom hobotnicom bile uzaludne, da joj Crvena armija nije odsekla glavu. To prevazilazi običnu priču o kulturi sećanja i pijetetu prema mrtvima, mada bi već ona – da zaista živimo u nekakvoj „evropskoj civilizaciji“ –trebalo da je sasvim dovoljna. Postoji, međutim, jedan dublji paralelizam u stradanju pravoslavnih Slovena na jugu i na istoku kontinenta koji ovu istorijsku vezu čini snažnijom od obične solidarnosti, a koji Srbe upućuje na 9. maj na dubljem, suštinskom nivou.

Maršali SSSR Georgij Žukov (na belom konju) i Konstantin Rokosovski na paradi pobede u Moskvi, 24.6.1945.

Zaborav antislovenskog rasizma

Nema ničeg naročito čudnog u tome da jedan narod pamti svoje heroje, a zaboravlja tuđe, niti da jedna kultura sa vremenom prepakuje svoju istoriju tako da njen narod i njena država u velikim događajima dobiju značajniju ulogu nego što zaslužuju. Stoga ne možemo kriviti Francuze što svom pokretu otpora pripisuju preuveličane zasluge u otporu nacističkoj okupaciji kontinenta, ne možemo se ljutiti na Engleze što su im Bitka za Britaniju i Dankirk snažnije raspalili nacionalnu maštu od Staljingradske ili Kurske bitke, niti možemo istinski da zameramo Amerikancima što desante na Siciliju i Normandiju smatraju centralnim događajima evropskog ratnog teatra.

Kada, međutim, Nemci razviju čitavu kulturu zasnovanu na patološkom i ritualnom posipanju pepelom zbog kolektivnog zločina genocida nad evropskim Jevrejima i Romima (odskora se na taj spisak dodaju i „homoseksualci“), dok se prema žrtvama potpuno identične nacističke mašinerije istrebljenja u okupiranim Ukrajini, Rusiji, Belorusiji, pa i Srbiji odnose sa hladnom ravnodušnošću i čak bezobraznim cinizmom, onda je to svakako poziv na zabrinutost. Pogotovo ako znamo da je antislovenski rasizam na teritoriji bivšeg Svetog rimskog carstva (tj. „Prvog rajha“) dan-danas živ i zdrav u manje-više neizmenjenom obliku.

Jevreji nam, naravno, nisu krivi što su iskoristili sva raspoloživa sredstva da se pojam „Holokausta“ zapeče u svesti celog čovečanstva kao „genocid sa imenom i prezimenom“ i istinski magnumcrimendvadesetog veka. Najzad, i jugoslovenske i srpske vlasti i akademske zajednice su – uprkos priči o poslovičnom srpskom javašluku – preduzele sve neophodne korake da genocid nad Srbima bude prepoznat i dokumentovan quagenocid. Takođe, imamo empirijsko iskustvo toga kako se relativizovanje i ignorisanje teme genocida nad Srbima lako pretvara u moderne kampanje satanizacije, progona, a na kraju i masovnog ubijanja i etničkog čišćenja pripadnika našeg naroda od strane naslednika izvršilaca tog istog, istorijskog genocida. I nije nam izmaklo pažnji da potpuno istu stvar potomci SS-legionara iz Galicije, Estonije, Litvanije, Letonije, ali i Nemačke, Francuske, Holandije i dr. na naše oči već 11 godina rade Rusima i nelojalnim Ukrajincima u Donbasu, Novorusiji i Ukrajini.

Srbi po evropskoj meri

Na kraju dana, kultura sećanja nije prazna forma niti apstraktni ritual koji je sam sebi svrha. Kultura sećanja je tu da osigura da se neke istorijske lekcije nikada ne zaborave. Diktirani zaborav genocida nad Srbima bio je uvod za njihov fizički nestanak u današnjim Sloveniji, Hrvatskoj i Severnoj Makedoniji, baš kao što zaborav genocida nad Srbima danas služi kao instrument njihovog kulturnog iskorenjivanja i identitetskog brisanja u Crnoj Gori, Bosni i Hercegovini, a u izvesnom morbidnom smislu čak i u samoj Srbiji.

Srbi pamte i ko je razbacao svoje kosti po Srbiji proterujući iz nje nacističku neman. I Srbi znaju da u toj borbi nisu bili nemoćno roblje kome je strana vojska otključala kapiju logora u koji su ga zatvorili „evropski partneri“, već su u tom ratu bili –možda i slabiji, ali ravnopravni saveznici

Pritom ne treba zaboraviti da je kolonijalna klika koja od Srba hoće da napravi još jedan bezopasni, istorijski impotentni i geopolitički kastrirani sloj ekonomske i demografske insulacije za „staru“, odnosno „pravu Evropu“ – kao što je to učinila sa Hrvatima, Bugarima ili Grcima – sasvim zadovoljna i pretvaranjem srpske kulture sećanja u parališući kult bespomoćne žrtve koji jednu od najborbenijih i najdrčnijih nacija Evrope hoće da svede na jelena zaslepljenog farovima koji ukočen u mestu razgoračenih očiju čeka da ga pregazi točak istorije.

U cmizdravoj i kmezavoj liliputanskoj Evropi, „mali, nemoćni i bedni“ Srbi-žrtve su prihvatljivi, i čak dobrodošli, u sveopštoj kakofoniji poniženih i uvređenih mikronacija i kulturnih identiteta. Neprihvatljivi su Srbi pobednici. To su Srbi koji nisu jaukali da ih neko spase ’41. godine, nego su kao dobrovoljci išli da sami od fašista spasavaju Španiju ’36. i Čehoslovačku ’38., Srbi kojima Hitler nije mogao ni „samo da prođe“ – ako je trebalo da prođe da negde ubija srpsku braću Grke i Ruse. Najzad, to su Srbi koji savezničku vojsku nisu čekali po mišjim rupama, nego na slobodnim teritorijama koje su sami oslobodili i branili od okupatora i njihovih lokalnih kerbera.

Dan pobede, dan opstanka, dan prkosa

Našim stranim gospodarima danas zaista treba Srbija „sa evropskim vrednostima“ – kilava, kmezava, kulturno impotentna, vojno osakaćena i nesposobna da se stara o sebi bez nadzora transatlantskog Velikog brata. Jedina drčnost i jedina hrabrost koje se priznaju – jeste otvoreni neonacizam i spremnost da se uzaludno pogine u nekom rovu u Donbasu kako bi se poništile tekovine Velike pobede ’45.

Našim stranim gospodarima danas zaista treba Srbija „sa evropskim vrednostima“ – kilava, kmezava, kulturno impotentna, vojno osakaćena i nesposobna da se stara o sebi bez nadzora transatlantskog Velikog brata. Jedina drčnost i jedina hrabrost koje se priznaju – jeste otvoreni neonacizam

Stvar je u tome što su Srbi već na svojim leđima osetili kako izgleda kada se poništavaju tekovine ’45., baš kao što su na svojim leđima osetili zagrljaj „porodice evropskih naroda“ i „evropske civilizacije“. Srbi su narod koji pamti mnogo toga, pa tako i ko ga nije ubijao bombama i dušegupkama i streljačkim vodovima, ko nije gradio ustaške države na njegovim zemljama, ko ga nije proglašavao za evropske varvare i korov koji treba iskoreniti, ko mu nije streljao školske đake, spaljivao biblioteke i vešao ljude po trgovima.

Srbi pamte i ko je razbacao svoje kosti po Srbiji proterujući iz nje nacističku neman. I Srbi znaju da u toj borbi nisu bili nemoćno roblje kome je strana vojska otključala kapiju logora u koji su ga zatvorili „evropski partneri“, već su u tom ratu bili –možda i slabiji, ali ravnopravni saveznici. I kao što nismo sedeli po strani i čekali da nas neko oslobodi, tako nije u redu ni da sedimo po strani i gledamo kako Zimbabve, Burkina Faso i Vijetnam slave naše oslobođenje od nacista. Kada Rusi, Belorusi, Kinezi i ostali narodi koji pamte ko je bio gde i ko je šta radio pre 80 godina u Moskvi slave Pobedu, mi je slavimo sa njima. Jer 9. maj možda jeste ruski, ali – malo je i naš.