Briselska "magareća klupa" Ace Srbina i Ivice Dačića

Prilikom razgovora sa zaštitnikom građana Z. Pašalićem predsednica skupštinskog odbora za Kosovo i Metohiju Danijela Nikolić je rekla da je u poslednjih godinu dana čak 20 posto Srba napustilo Kosovo. U saopštenju informativne službe Narodne skupštine predsednica odbora je takođe naglasila da se na terenu svakodnevno pogoršava opšta bezbednosna i institucionalna situacija, što se ogleda u brojnim primerima ugrožavanja osnovnih prava Srba i nealbanskog stanovništva. Ova izjava da je ove godine 20 posto Srba napustilo Kosovo i Metohiju najrečitije je svedočanstvo o katastrofalnim posledicama politike A. Vučića (Ace Srbina) na Kosovu i Metohiji tokom dugogodišnjih pregovora koji su vođeni sa predstavnicima tzv. kosovske države. Oni su se vremenom pretvorili u niz drastičnih tzv. kompromisa i stalnih popuštanja srpske strane. Takvi pogubni pregovarački potezi doveli su do potpune eliminacije institucija i efektivnog prisustva države Srbije u našoj južnoj pokrajini. Išlo se iz pobede u pobedu do pregovaračkog „trijumfa“ da bi nakon 12 godina fingiranog pregovaranja srpski narod ostao potpuno napušten i prepušten na milost i zlu volju predstavnicima tzv. kosovske države koji koriste sve oblike pritisaka i nasilja da zaokruže i dovrše svoju politiku etničkog čišćenja uz svesrdnu i neprikrivenu podršku međunarodne zajednice.

A. Vučić nam duguje odgovor na pitanje, da li će u tom traktatu (možda bude deo bestselera o „obojenoj“ revoluciji) biti i stranice na kojima će biti predstavljena njegova euforična i egzaltirana čestitka ne samo srpskom narodu sa Kosova i Metohije na velikom i „istorijskom“ pregovaračkom uspehu oličenom u dogovoru da se formira Zajednica srpskih opština

A. Vučić je nedavno izjavio „Da je naučio da ne veruje strancima, zapamtio sam Briselski sporazum. Traktat sam mogao da napišem o svim prevarama kojima smo bili izloženi. Naučite, i magarac nauči posle sto ponavljanja, tako sam i ja naučio bolje od drugih kako to izgleda. Dolazi vreme da se utvrdi i sprovodi odgovornost“. A. Vučić nam duguje odgovor na pitanje, da li će u tom traktatu (možda bude deo bestselera o „obojenoj“ revoluciji) biti i stranice na kojima će biti predstavljena njegova euforična i egzaltirana čestitka ne samo srpskom narodu sa Kosova i Metohije na velikom i „istorijskom“ pregovaračkom uspehu oličenom u dogovoru da se formira Zajednica srpskih opština. Inače sve što on radi je izuzetno i do sada neviđeno istorijsko dostignuće a to se odnosi i na Zajednicu srpskih opština koja je u rangu nevladine organizacije i nema realni kapacitet da ozbiljnije obezbedi sprovođenje srpskih nacionalnih interesa i prava i osigura opstanak srpskog naroda. Ta zajednica nije formirana ni posle 12 godina nakon preuzimanja jedine ugovorne obaveze od strane pregovarača iz Prištine uz sadejstvo njihovih pokrovitelja iz međunarodne zajednice. Da li to znači da će A. Vučić i njegova poslušnička svita i čelnici Srpske liste (ogranka SNS-a na Kosovu i Metohiji) morati da se vrate u magareću klupu (bez obzira što je A. Vučić posle 12 godina ipak naučio da ne veruje strancima, što je izjava rezervisana samo za unutrašnju dnevno političku upotrebu). Tu im je očigledno mesto i to naročito nakon potpisivanja i ne sprovođenja Briselskog sporazuma ali i Ohridskog sporazuma, jer oni su očiti i belodani primer otvorene veleizdaje nacionalnih i državnih interesa srpskog naroda na Kosovu i Metohiji.

Ivica Dačić i dvanaest godina od potpisivanja Briselskog sporazuma ne vidi ništa sporno i antiustavno u tom dogovoru koji je širom otvorio prostor za ukidanje srpske države na Kosovu i Metohiji, to je za njega i dalje ozbiljan i formalno precizan sporazum

I njegov verni koalicioni partner Ivica Dačić tadašnji premijer i potpisnik anti ustavnog Briselskog sporazuma takođe je izjavio „I zato, kad danas kažem da smo prevareni, ne mislim na to da nismo znali šta potpisujemo. Mislim da su nas prevarili u sprovođenju sporazuma. Prevarili su nas ne zato što nismo razumeli tekst sporazuma, već zato što nismo mogli ni da pretpostavimo stepen pasivnosti, selektivnosti i političkog oportunizma koji će obeležiti njegovu implementaciju. Ta obaveza je vrlo precizno i formalno navedena, preuzeta od kosovske strane i do danas više od 12 godina kasnije, nije ispunjena, već je u više navrata, ponižavana, izvrgavala ruglu pred očima međunarodne zajednice. Srbija, kao ozbiljna država i odgovorni partner međunarodne zajednice ispunila je svoj deo obaveza iz tog sporazuma“. Ivica Dačić i dvanaest godina od potpisivanja Briselskog sporazuma ne vidi ništa sporno i antiustavno u tom dogovoru koji je širom otvorio prostor za ukidanje srpske države na Kosovu i Metohiji, to je za njega i dalje ozbiljan i formalno precizan sporazum. Ali ovo njegovo zakasnelo i u velikoj meri infantilno i potcenjivačko priznanje da su oni bili prevareni u Briselu (sporazum nije 12 godina implementiran) jer su imali previše vere u preuzetu obavezu međunarodne zajednice. To samo govori do koje mere je ovo bila i ostala neodgovorna i pogubna vlast koja se surovo i beskrupulozno poigrala sa sudbinom ne samo srpskog naroda na Kosovu i Metohiji. Posle ovakvog bezobzirnog priznanja jedino što može da sledi je neopoziva ostavka I. Dačića i A. Vučića i utvrđivanje njihove ne samo političke odgovornosti. Jer se radi o nesumnjivom činu veleizdaje državnih i nacionalnih interesa srpskog naroda i to ne samo zbog potpisivanja Briselskog i Ohridskog sporazuma, već i zbog nepostojanja proaktivne i dosledne politike u zastupanju i odbrani suvereniteta srpske države na Kosovu i Metohiji. Oni su samo kupovali vreme, busali se u „junačke“ grudi i zajedno sa svojim kriminalnim i pljačkaškim grupama zavodili teror među Srbima na Kosovu i Metohiji primenjujući isti kleptokratski i nedemokratski način vladavine kao i u ostalim delovima Srbije. Oni su na taj način, štiteći pre svega svoje partijske i lukrativne poslove i interese prepustili najvažnije državne poluge Albancima obezbeđujući na taj način podršku jedino za svoj opstanak na vlasti što je i dovelo do ubrzanog iseljavanja srpskog naroda.

Očigledno je da je vreme za održiva rešenja i velike kompromise koji bi obezbedili srpske nacionalne i državne interese i zaustavili ubrzani proces etničkog čišćenja odavno isteklo i predstavnicima srpske države ostaju samo nemoćne briselske žalopojke o prevari koju su doživeli od međunarodne zajednice koja je i dalje glavni pokrovitelj kosovske tzv. nezavisnosti

U Saopštenju Pokreta za odbranu Kosova i Metohije sramno nuđenje priznanja za novu zalihu zapadne podrške objavljeno povodom intervjua N. Starovića, novopečenog ministra za evropske integracije, austrijskoj agenciji APA dato je jasno određeno mišljenje i ocena da se radi o još jednom manevru naprednjačkog režima i A. Vučića koji ukazuje na stvarne namere da se ide dalje u priznavanje nezavisnosti tzv. kosovske države. U tom razgovoru veliki i dokazani stručnjak za evropske integracije N. Starović je istakao spremnost Srbije na dalje nagodbe i kompromise oko dela srpske teritorije a sleduje i uvođenje sankcija Rusiji kada Srbija bude na korak ulasku u EU.“ Srbija je spremna da u sporu sa Kosovom pristane na veoma velike kompromise i želi da u potpunosti normalizuje odnose sa Prištinom, a veruje i u sposobnost EU da nađe praktična i kreativna rešenja. To ne sme da bude utakmica sve ili ništa u kojoj jedna strana sve gubi da bi druga sve dobila“. Da li je stalno izbegavanja Prištine da 12 godina po potpisivanju Briselskog sporazuma formira zajednicu srpskih opština dokaz spasonosne primene praktičnih i kreativnih rešenja EU ili očiti primer prevare o kojoj su govorili I. Dačić. i A. Vučić. Predsednik Republike je veoma brzo reagovao na izjavu N. Starovića nastojeći da je već po oprobanom receptu relativizuje i umanji njen negativni značaj. A. Vučić je rekao da je ministar N. Starović svakako govorio neoprezno a pri tome nije našao za shodno da odlučno demantuje ovog njegovog glasnika i poslušnika. Ne treba da nas čude ovakvi stavovi ovog ministra jer on je u ovom razgovoru za austrijsku agenciju zastupao politiku velikog kompromisa i predaje Kosova i Metohije. A to i jeste suština kosovske politike A. Vučića i u to nema nikakve sumnje i u izjavi jednog usputnog državnog službenika izneto je samo ono što A. Vučić zastupa od kada je preuzeo „brigu“ i ulogu Ace Srbina u „odbrani“ Srba na Kosovu i Metohiji. Oni su sada kao rezultat ovakve njegove politike prepušteni na milost i nemilost A. Kurtiju i albanskim ekstremistima koji samo pojačavaju akte nasilja i sve čine da što više etnički očiste Kosovo i Metohiju od Srba ostvarujući svoj viševekovni program o formiranju velike Albanije. Nakon trinaest godina vladavine SNS a i A. Vučića otvoreno je pitanje da li je veliki kompromis (jer svi su kompromisi već iskorišćeni i obesmišljeni) u kome niko neće dobiti sve i dalje moguć. Jer nema više prostora ni za primenu praktičnih i kreativnih rešenja EU i SAD niti oni imaju ozbiljnu i delotvornu nameru da sprovedu bilo kakav dogovor i sporazum sa predstavnicima srpske države. Očigledno je da je vreme za održiva rešenja i velike kompromise koji bi obezbedili srpske nacionalne i državne interese i zaustavili ubrzani proces etničkog čišćenja odavno isteklo i predstavnicima srpske države ostaju samo nemoćne briselske žalopojke o prevari koju su doživeli od međunarodne zajednice koja je i dalje glavni pokrovitelj kosovske tzv. nezavisnosti.

Srpski narod na Kosovu i Metohiji je sada doveden nerazumnom i neodgovornom politikom naprednjačkih vlasti i A. Vučića da bira između ropstva i slobode i to za njih nije pitanje prihvatanje određenog kompromisa

Borislav Pekić je govorio da „ljudska zajednica je kompromis između slobode i ropstva. Nije nikakvo čudo da kompromis, koji nam se predstavlja kao univerzalna nužnost, postepeno postaje naša potreba, a potom i naš program. Forma se pretvara u sadržinu. Način života u život. Ono što smo birali na kraju bira nas. Kompromisi se množe. U prirodi kompromisa je da sve obuhvati, ako je već jedina forma postojanja. Jedan povlači drugi. Drugi ustupa mesto trećem. I oni su sve dublji i veći. Ali samo izgledom. Jer kao što nema malih priznanja, nema ni malih kompromisa. Svaki kompromis je veliki i presudan.za dobijanje velikih boginja nije potrebno više klica od jedne. Onaj ko je spreman na malu izdaju, sposoban je i za veliku“. Nije slučajno i bez stvarnog razloga veliki srpski pisac koji je i sam imao izuzetno istančano nacionalno osećanje vezivao kompromis i mogućnost male izdaje koja ubrzo prerasta u veliku. U to smo se već toliko puta uverili na Kosovu i Metohiji, zato moramo biti posebno oprezni i pri samom spominjanju mogućnosti velikog kompromisa, posebno kada se za njega zalaže A. Vučić i njegovi veliki prijatelji iz međunarodne zajednice za koje je posle 12 godina konačno utvrdio da su ga bezobzirno prevarili u primeni dogovora iz Briselskog sporazuma o formiranju Zajednice srpskih opština koja po svemu sudeći neće nikada ni biti formirana.

Srpski narod na Kosovu i Metohiji je sada doveden nerazumnom i neodgovornom politikom naprednjačkih vlasti i A. Vučića da bira između ropstva i slobode i to za njih nije pitanje prihvatanje određenog kompromisa. Ovo je za njih nasušno pitanje opstanka i življenja u izuzetno teškim i izazovnim uslovima u kojima su izloženi svakodnevnom nasilju i ukidanju osnovnih ljudskih, nacionalnih prava i sloboda. Najmanje što mi možemo da učinimo to je da iznova postavimo pitanje položaja Srba na Kosovu i Metohiji i založimo se što odlučnije za očuvanje naše južne pokrajine u sastavu države Srbije. Da ovo fundamentalno pitanje vratimo iznova u centar pažnje i da ono postane jedan od najvažnijih prioriteta u našem političkom i društvenom životu.