Besprizornost ili politička alhemija LDP-a

Licemerstvo, hipokrizija, nedoslednost, svođenje politike na ordinarnu partijsku trgovinu i zadobijanje i najmanjeg dela vlasti snažno obeležavaju naš savremeni politički život. I to nije nova pojava, ona ima svoje duboke korene i svojevrsnu tradiciju u načinu kako se u našem društvu odvijaju politički procesi. Nestala su jasna razlikovanja između vladajućih i tzv. opozicionih stranaka i to se naročito može prepoznavati u učestalom procesu prekomponovanja u lokalnim skupštinama nakon parlamentarnih i lokalnih izbora.

Proporcionalni izborni sistem i činjenica da su odbornici vlasnici mandata otvaraju prostor za najbizarnija koaliciona udruživanja, u kojima nema ni traga bilo kakvoj principijelnosti i doslednosti u zastupanju jasno profilisanih političkih programa. Narodna volja izražena na izborima nema više nikakvog značaja jer se ona oblikuje na osnovu ponekad nezamislivih stranačkih dogovora i ogoljene politikantske trgovine. Upravo je ovaj proces ubrzanog prekomponovanja lokalnih skupština bio predmet oštre kritike velikog broja nevladinih organizacija, nezavisnih analitičara i opozicionih partija, i to onda kada im je to odgovaralo i kada su gubile pozicije u pojedinim opštinama. Ali to nije zaustavilo dalje preoblikovanje izborne volje.

Ovaj proces dobija svoj najizrazitiji i najupečatljiviji oblik u načinu kako se odvija proces formiranja Privremenog veća u Beogradu nakon smenjivanja Dragana Đilasa sa funkcije gradonačelnika.

Iako je Liberalno-demokratska partija bila jedan od najodlučnijih kritičara procesa prekomponovanja rezultata lokalnih izbora, njeno prihvatanje inicijative da uđe u sastav Privremenog veća jasno govori da je ona na poseban način odlučila da se „žrtvuje“ i ispravi iskazanu volju birača u glavnom gradu, po kojoj ona nije uspela da pređe cenzus i dobije svoje odbornike u gradskoj skupštini. Ali ako se ne može na velika vrata ući u vlast, tu su sporedni ulazi koji će svakako poslužiti da se zadovolje ambicije i interesi ove stranke, koja samo pokazuje da nedoslednost i licemerstvo u našoj politici nemaju granica.

Vrhunac hipokrizije i mesijanskog sindroma koji se može prepoznati u delovanju ove stranke došao je od svog vrhunca u rečima njenog „principijelnog predsednika“, koji se ni ranije nije libio da ispolji svoju sklonost ka pragmatičnom i realističkom pristupu u politici. Tako su njegove velike isprazne politikantske tirade pale u vodu, jer prihvatanje i samog nagoveštaja mogućnosti da ova stranka uđe u Privremeno veće mimo izborne volje građana samo pokazuje do koje mere je u našoj politici sve moguće i da su porušeni i pogaženi svi moralni uzusi i demokratske vrednosti.

To se jasno može videti u izjavama Čedomira Jovanovića koji nastoji da objasni, na sebi svojstven demagoški način, kako je moguće ostvariti ovu političku alhemiju i ući u Privremeno veće mimo i nasuprot jasno izraženoj volji građana Beograda. Kao i uvek do sada, njegova glavna teza je sadržana u tvrdnji da se ova stranka sada mora žrtvovati jer glasači u Beogradu nisu bili dorasli do reformatorskih i modernizatorskih ideja Liberalno-demokratske partije i zato su oni sami kažnjeni jer su ostavili njihove kadrove izvan gradskih upravljačkih struktura. Sada će ova greška, koju su načinili beslovesni birači koji ne razumeju „epohalnu“ istorijsku misiju ove stranke, biti konačno ispravljena.

„Vrlo dobro svako u Srbiji zna koja je snaga naše stranke, u čemu je njena vrednost i zbog čega je potrebna tom privremenom veću. Beograd će biti kažnjen ukoliko vladajuća koalicija na nivou republike uskrati LDP-u mesto u privremenom veću i Beograđani će izgubiti još jedan mandat za pravo da ona nakon beogradskih izbora povede ovaj grad drugačijim putem od onog kojim se kretao godinama unazad. Ne znam da li je to po zakonu ili ne, neka o tome misli onaj ko te odluke donosi, ali želim da naši ljudi sede u upravi Beograda, da ne dozvole da Beograd postane plen Dačića i Vučića i da u svakom trenutku ostanu uporišna tačka svakog normalnog čoveka“.

U ovoj izjavi predsednika LDP-a izražena je ogoljena težnja da se sada bude po svaku cenu u gradskoj vlasti (kao neka vrsta pokazne vežbe za moguće republičke koalicije) i to se pokriva politikantskom floskulom da se tako čuva uporišna tačka normalnosti, na koju univerzalnu tapiju imaju kadrovi ove stranke, koji mimo svih pravila i zakona moraju biti uključeni u Privremeno veće kao posvećeni čuvari normalnosti. To je u stvari pravo naličje tzv. građanske političke opcije, koja je uvek spremna da kada su njeni politički i poslovni interesi u pitanju, pogazi bez ikakvog obzira upravo osnovne građanske i demokratske vrednosti.