„АВ-лашће“ насупрот „пленуманији“, или о једном комплементарном државоморном подухвату

Увод

У ситуацији у каквој смо се обрели и у којој пребивамо већ готово четири мјесеца, чини се да међу најтеже достижне, увијек когнитивно-етички пожељне циљеве, спада оачување способности оријентације п прибраности. Да је баш то сада упитно, лако се можемо освједочити и насумичним освртањем унаоколо, јер примјера, безмало њихове масовне параде, дезоријентисане распамећености, која врхуни у хистеричном активизму, не мањка. Почех ово писање, готово рутински, с „у ситуацији“ –а питање је заправо да ли и даље имамо једну ситуацију јасних обриса, или се – судећи по масовном губитку (оријенационо-практичког) тежишта и тла, те по „разлетјелости“ посвуда око нас олује једва повезивих „околностй“, тренутно налазимо усред постситуационе експлозије, која никако да се слегне. Можда би стога, умјесто о експлозији ситуације било примјереније говорити о ерупцији ситуације, или онога што је настало након ње, за шта, чини се, немамо ни име, осим, апроксимативно-елиптично: предреволуционарно стање.

Због тога се чини да је извикана крилатица антирежимског покрета – која је, узгред, неописиво простачка (Пумпај!) – посве сувишна. АВ је ударнички „пумпао“ (по српској држави и по српском друштву) тринаест година, вјерујући да је свемоћаи – наравно, строго у границама окупационог режима над Србијом, који за рачун Запада врши – и у једном тренутку „препумпао“ је и све је прсло, у „распумпаност“ (тј. у разореност пумпањем)...

АВ је ударнички „пумпао“ (по српској држави и по српском друштву) тринаест година, вјерујући да је свемоћаи – наравно, строго у границама окупационог режима над Србијом, који за рачун Запада врши – и у једном тренутку „препумпао“ је и све је прсло, у „распумпаност“ (тј. у разореност пумпањем)

У том свјетлу, ретроспективно посматрано, одговорност за оно до чега нам је у овом чланку стало – а то су институције и држава сама, супротно утиску који се евентуално може стећи из наслова – не може ни изблиза бити подједнака, не само временски посматрано, јер је 13 година кудикамо дуже од непуна четири мјесеца, већ и када је ријеч о могућности дјеловања, па тиме и чињења штете. Најпослије, студентски антирежимски покрет, који је у себи прилично идеолошки хетероген, не може се свести само на блокаторе Универзитета који „раде“ у тзв. „пленумима“. Но када се ствари посматрају проспективно – а то је оно о чему ћемо писати у ономе што слиједи – дакле, с обзиром на будућност српских установа и српске државе, тада се може рећи да су се потоњи нашли између АВ-овског наковња и чекића оних који с усхићењем изговарају поново „ископани“ љевичарски, политикодискурзивни квазинеологизам пленум, а то није само дио студената већ сви они који се клањају новом колективном идолу (студентима-у-пленуму). Међуисход тих, супротно усмјерених, а ипак објективно добрано конвергирајућих противдјеловања, јесте снажан, крајње обеспкојујући осјећај сабласног одсуства државе, када много тога дотад незамисливог постаје најприје могуће, а убрзо и нормално. Но све то незамисливо тешко да ставља у изглед надолазак било какве „бајке“...

I

Но пођимо редом у овом виртуалном, далеко било, обдукцијском налазу српске државе и институционализовати српског друштва. Својевремено, прије, (у)колико ме сјећање служи, сигурно више од пет година, послије мојег учешћа на једној трибини на Факултету политичких наука, у организацији студентског удружења Студентски политички форум, које углавном окупља национално неравнодушне студенте с факултета, један студент с Косова и Метохије ми је рекао како се сада „на терену“ јужне српске покрајине искусује како изгледа борба двију власти, односно двије суверености – постојеће, легалне, српске, и „долазеће“; илегалне, „косовске“. Отад је, као што је познато, исход те борбе, готово безостатно, одлучен – у корист великоалбанских претендената, а у томе је, што је подједнако познато, одлучујућу улогу одиграо актуални предсједник Србије – уклањањањем, те унутрашњим саботирањем институциоалног присуства и дјелотворности Србије на КиМ, чиме је, што у индиректној, што у директној колаборацији с илегалним структурама из Приштине, отварао простор за инвазију шиптарских параинституција.

Наиме, покретачка снага АВ-ове власти представља мотор с унутрашњим сагоријевањем државних установа, а на крају и саме Државе, као кровне (мета)институције

Сада је, међутим, као што рекосмо, прије свега захваљујући АВ-овом необузданом „пумпању“, постојање дјелотворне државне власти постало упитно и на остатку територије Републике Србије, што није случајно. Наиме, покретачка снага АВ-ове власти представља мотор с унутрашњим сагоријевањем државних установа, а на крају и саме Државе, као кровне (мета)институције. Уосталом, ако и, чисто хипотетички, занемаримо – никако изгубимо из вида – све дотадашње случајеве АВ-овог противинституционалног опхођења с државом и њеним пројавама, најкасније од склапања (17. III 2023) и почетка примјене (2. V 2023) Бриселско-охридског споразума, којим се АВ, као уставно неовлашћено службено лице, у име Србије одрекао Косова и Метохије, он је починио злочин против српске суверености, тј. против бића државе, чиме је објективно институционално постао нелегитимни предсједник Србије. У том свјетлу треба посматрати и нормативно процјењивати све његове потоње „државничке“ акте и дјеловање – не само уколико се односе на Косово и Метохију. Примјер „повампирења“ злочиначког пројекта „Рио тинто“ – за који је данас поново добио подршку наших „пријaтeља“ из Брисела – показује да онај ко своју земљу изда на једном подручју и на једном сегменту, тај ће наћи и друге начине да дјелује као непријатељ својег народа, поред осталога служећи и онима који су били и остали његови непријатељи.

A АВ-ова готово без изузетка досљедна антидржавничка пракса крајње безобзирног кршења свих државних установа којих се успио дотаћи, посредно је, код многих грађана, укључујући, свакако, и оне усталē против његовог циничног самовлашћа, произвела најприје трајни утисак, а најпослије и ефект делетимисаности државних установа

A АВ-ова готово без изузетка досљедна антидржавничка пракса крајње безобзирног кршења свих државних установа којих се успио дотаћи, посредно је, код многих грађана, укључујући, свакако, и оне усталē против његовог циничног самовлашћа, произвела најприје трајни утисак, а најпослије и ефект делетимисаности државних установа. Нажалост, као реакција на ово, многима је постало блиско тумачење „права“ да је допуштено од стране АВ-а узурпиране и скршене државне установе престати признавати, по, што несвјесно, што изричито израженом „принципу“: АВ је уништио државне установе, тако да више није могуће о њих се огријешити, а још мање постоји обавеза да се оне поштују. „Логика“ оваквог понашања сажета је овим, доста примитивним, лако разобличивим, а по посљедицама крајње опасним софизмом. Но остаје да је чињенична подлога оваквог масовног реактивног феномена био АВ-ов варварски антиинституционализам. Показује се да тамо гдје се АВ пита – ту српска власт не успијева, ни као српска, нити, најпослије, уопште као власт. Суштинска позадина АВ-овог антидржавничког дјеловања (= „првопумпања“) није било поступања у својству, институционано уоквирене, легитимне и легалне власт, већ махом ванинституционално, односно параинституционално, самоделегетимизовано чињење.

Међутим, узурпирајући власт, он није само демонстрирао своју моћ, већ је себе, као, формално, носиоца власти, разобличавао као само једног моћника, који – слично насилницима, криминалцима – ради само оно „што му се може“, умјесто да могућности његовог (властоносног) дјеловања остају у границама правности. Системском злоупотребом овлашћења АВ је уништио своју власт као власт, разголитивши је као пуку, нелегитимну, насилничку моћ. Тако је дошло до ефекта масовне делегитимисаности државних установа у очима побуњеног грађанства, што је једна од главних црта већ помињане „препумпаности“-до-ерупције. На концу, АВ је тиме направио далекосежни преседан – поред осталога и за оне који му се данас супротстављају – да се у друштвеном дјеловању у Србији броји само ванинституционална моћ, да се уважавање установа доживљава као реликт (дореволуционарне) прошлости, чак можда и као слабост...

АВ-ово штетотичинско дјеловања није се ограничило само на државу већ је погодило и друштво, и то не само посредно, тако што злоупотреба државних установа неумитно дотиче друштво, већ и непосредно, директним „захватима“ над српским друштвом Схематски говорећи, (истински) државници начином владавине успијевају да превазиђу подјеле у заједници којом владају, пристојни политичари их санирају или макар не продубљују, а антиполитичари – попут АВ-а и његовог недакашњег политичког кооперанта, а врло вјероватно и узора, Мила Ђукановића (да не помињемо плејаду украјинских „узора“, који су довели до грађанског рата у тој земљи) – владају захвљаујући подјелама које производе. Они су у сталној предизборној кампањи, а њен modus operandi је хушкање једног дијела грађанства против другога, безмало вербални грађански рат – дакако све у име „државе“, коју су изнутра окупирали, те не само ииституционално већ и морално расточили.

Екстремном безочношћу своје антиполитике АВ је добар дио грађанства у Србији довео до масовног политичког екстремизма, који је постао нормала ове револуционарне постситуације, макар на страни побуњеног грађанства

АВ је до те мјере спржио све залихе повјерења према држави у најширем смислу, да му се – због његове неупоредиве инвентивности у кршењу правних и моралних норми и обичаја – приписују, такорећи парадемонске моћи. Отуда многи од усталих грађана – док је год он на функцији – одбацују могућност било каквог, институционалног преноса власти, на изборима, већ прихватљивим сматрају само ванредни, ванинституционални начин – револуцију. Екстремном безочношћу своје антиполитике АВ је добар дио грађанства у Србији довео до масовног политичког екстремизма, који је постао нормала ове револуционарне постситуације, макар на страни побуњеног грађанства. То је један од главних момената (анти)политичког наслијеђе његове владавине. На његово вишегодишње понижавање свих грађана Србије – оних који су га подржавали, тиме што се с њима опходио као са подљудским стадом, а оних који нијесу, тиме што се с њима опходио с крајњим, непрекидно понављаним и „усаврашаваним“ презиром и мржњом – стигао је дуг на наплату: крајња мржња према њему лично, што у његовом случају (мада је то трећестепено) није незаслужеио, али је кудикамо мање важно од другог контраефекта: (привременог) губитка политичке разборитости код знатног дијела грађанства, друштвене и културне врхушке, што је за све нас и нашу будућност опасно.

Један од рјечитих примјера, а уједно и типичних моралних показатеља начина владавине АВ-а, његовог антиинстуционалног менталитета, моралне посувраћености и криманалног понашања, представља отимање зграде Генералштаба од Србије, и њена предаја породици актуалног предсједника оне државе која је предводила агресију на СРЈ 1999. Ако су досовске власти у Генералштаб биле увеле стално службено присуство натовских официра, у полузваничној окупационој мисији над Србијом, тада овим потезом АВ довршава срамотно дјело својих претходника, које је и на овом плану увелико надишао. Тако би се умјесто споменика културе и од агресора нападнутог институционалног симбола нашег одбрамбеног рата 1999, подигао споменик актуалном предсједнику Америке, а тиме, посредно, и споменик земљи-агресору. На тај начин би АВ, у самом средишту Београда, мјесто који је симбол нашег отаџбинског рата, претворио у симбол меморијске побједе агресора. Онај ко је непријатељу предао Косово и Метохију, Косовоизручитељ, АВ – жели да затре памћење на одбрану од Косовоотимачине. Већ то и само то, да нема ничега другога спорнога у његовом узурпаторском обитавању на челу Србије, у свакој пристојно устројеној национално-грађанској заједници било би довољно да – хтио он то или не – хитно буде удаљен с функције коју тренутно обавља, а потенцијално и са свих јавних функција, доживотно.

У вези с овим треба напоменути да су студенти који учествују блокади Универзитета 24. марта организовали акцију против ове срамотне АВ-овске трансакције, и то на сваки начин треба похвалити.

II

Једна од водећих идеја текућег грађанског протеста мјесеца да институције коначно прораде. Као главни супарник режимске антиинституционалности појавио се студентски блокадашки покрет, који је постао не само симбол већ за добар дио усталих грађана и узор друштвеног отпора режиму. У институционалном смислу, кључна новина студентског покрета јесте рад на тзв. пленумима, који су амблем блокаде Универзитета. Поред тога што је ова блокада позитивноправно незаконита, она је нелегитимна, јер никада, барем на БУ, укупност студентско састава није била питана да ли жели блокаду Универзитета, иако је то једноставно обавити путем информатичког система е-студента. Наравно, ово под претпоставкома да само студенти треба да буду питани у овој ствари.

Надаље, овај потез у себи садржи тешко објашњиву противречност: блокирањем једног друштвеног, витално важног система, какав је образовање, жели се (наводно) исходовати институцонално оздрављење другог витално важног друштвеног система – правосуђа. Значи ли то да би у случају системске корупције у високом образовању (а сјетимо се Афере „Индекс“ с Крагујевачког универзитета, или на који начин се на већини приватних универзитета у Србији, који су законски изједначени са државним универзитетима, долази до диплома) било допуштено блокирати рад правосуђа – да би се поправило високо образовање? Или, да заоштримо, ствар би била још апсурднија ако бисмо у овај узрочно-посљедично неповезани низ укључили и систем државног здравства, који тек, благо речено, пати од корупције...

А шта је пленум и како ради то новооткривено, спасилачко чудо-чедо „непосредне демократије“? Он самог себе успоставља, себе „овлашћује“, а затим одлучује и дјелује, не признајући – у „својем“ домену (Универзитета) – ниједан ауторитет поред, а нарочито не изнад себе. Ова чудноватост може се објаснити као посљедица, условно казано, Закона (АВ-огене) дезинституционализације Србије

А шта је пленум и како ради то новооткривено, спасилачко чудо-чедо „непосредне демократије“? Он самог себе успоставља, себе „овлашћује“, а затим одлучује и дјелује, не признајући – у „својем“ домену (Универзитета) – ниједан ауторитет поред, а нарочито не изнад себе. Ова чудноватост може се објаснити као посљедица, условно казано, Закона (АВ-огене) дезинституционализације Србије. Наиме, тренутно се у Србији суверено – за разлику, рецимо, од државе – понаша само пленум. Примјера ради, Влада Србије позива ФБИ и ФСБ да установе шта се десило за ултразвучним топом 15. марта (?!); неформалне скупине, без икакве легитимности и легалности заузимају јавне установе културе (СКЦ, КЦБ у Београду), уз потпуни изостанак било икакве реакције органа власти; Београдски универзитет оснива двије радне групе,састављене од својих професора, као помоћни орган – који није ничији орган, нити ја, најпослије, уопште било какав орган. Професорима из ректората, мојим колегама, изгледа нико није предочио да је то не само институционални парадокс већ и прворазредно понижење најстаријег српског универзитета.

Будући да је аутогенерисано, самоуспостављено и, за себе, ничим ограничено параполитичко мноштво, пленум се може сматрати самодржачким колективом који се не позива ни на шта, осим на вољу оних који су га први пут успоставили, с врло лабавом потоњом „институционализацијом“, тако да и самог себе мало чиме обавезује. То отвара простор неограниченом, типично револуционарном, волунтаризму. Он ужива у потпуној, самододијељеној дискрецији, без обавезе да било шта било коме образлаже.

При његовом одлучивању потпуно је неважно колико има присутних у расправи и гласању – од свих оних који потенцијално припадају студентском колективу из којега је, макар према пленумашком саморазумијевању, потекао пленум. Исход гласања, макар се број гласалих мјерио у промилима од потенцијалног броја његових чланова – има да обавезује све студенте – до евентуално даље, друге одлуке пленума. Дакле, о легитимности и репрезентативности се не води много рачуна, као, рецимо, у случају парадигматичног самоконститусианог тијела – Народне скупштине. Међутим, одлуке које пленум једном донесе њега не обавезују трајно, јер он – попут, нпр, цара или папе, према средњевјековном, апсолутистичом схватању права – увијек може опозвати све своје раније одлуке. То омогућује да се увијек изнова може гласати о истој ствари – да се у међувремену, виртуално и реално, „утиче“ на потенцијалне учеснике у раду пленума – све док се гласањем не дође до „исправног“ исхода, а онда гласање престаје. А шта је „исправан исход“ то одређује неформална скупина која суштински управља датим пленумом, и она се образује унутар/иза неформализованог пленумског колектива, функционишући по принципу полутајног, завјереничког друштва, или, (полу)колоквијално: клике.

Утолико је врло мало вјероватна „званична“ тврдња пленумаша како пленуми немају праве предводнике. Уосталом, анониму револуцију – ако то покушава да изведе пленумашки сегмент студентског антирежимског покрета, као што се неексплицитно, али, свеједно, убједљиво сугерише – још нико досад у повијести није извео, као што је јасно да нема добре организације, која је, без сумње, на дјелу међу пленумима, без чврсте хијерархије. Утолико саморекламирање да у пленумима (или можда „иза“ њих) тобоже не постоји хијерархија, која неупућенима може дјеловати „романтично“ привлачно – у стилу: боре се против власти, а сами немају власт, нити је желе (уз позадинску премису: Власт као таква је зло) – стога се може сматрати мало вјероватном.

***

Будући да је њихова „власт“ нелегитимна, да није проистекла ни из каквог самоконституисања, да, стога, није ничим самоограничена, они могу да одлуче шта год има падне на памет, јер се то не коси ни са каквим институционалним режимом – постојећим, који не признају, или пак алтернативнимм, који немају, нити им је потребан

Блокада српских државних универзитета увелико је ограничила, а у неким случајевима потпуно умртвила њихов рад. То је фатички обесмислило идеју универзитетске аутономије, која оличава не само слободу професора у њиховом научном, односно наставном дјеловању већ и корпоративну аутономију, тј, дословно: шире институционално-правно уоквирено својевлашћу установе Универзитета. Почетком блокаде, та аутономија је реално и, треба истаћи, насилно (насиље, наравно, није само физичко наношење бола), до даљњега, минимализована, у неким случајевима и у потпуности одстрањена. Наиме, факултетске Управе, односно Наставно-научна вијећа (ако је физички могуће њихово сазивање), сада имају крајње ограничену, каткад и готово никакву власт (тамо гдје и даље не могу физички да уђу на факултету, као у Крагујеввцу, на примјер), јер о томе да ли ће се и када ће се одржавати настава, испити, одбране мастерских и докторских радова, ко може да уђе на факултет... – одлуке доносе, како сами воле (за друге) да кажу – „ненадлежни“, тј. пленуми. Будући да је њихова „власт“ нелегитимна, да није проистекла ни из каквог самоконституисања, да, стога, није ничим самоограничена, они могу да одлуче шта год има падне на памет, јер се то не коси ни са каквим институционалним режимом – постојећим, који не признају, или пак алтернативнимм, који немају, нити им је потребан.

У том смислу врло је индикативно саопштење пленума Философског факултета у Београду, према којем он више не види потребу за постојањем и дјеловањем Студентског парламента на том факултету, већ све његове надлежности, што се њих тиче, убудуће преузима он сам, тј. пленум, уз „оправдање“ да је непосредна демократија, за разлику од представничке, на којој почива идеја Студентског парламента, показала своје несумњиве врлине и предности. (https://tinyurl.com/27jz69zz). Да није стварно, па стога и опасно, ово би веома наликовало на комичном епизодама из књижевности, кинематографије и филме, путем којих смо се осамдесетих „суочавали с (комуниситчком) прошлошћу“.

Овим се успутно се, без експликовања тога, али свакако уз свијест о тој „ситници“, самозваначки дерогира Закон о студентском организовању, а тиме и државни орган који га је донио – Скупштина Републике Србије. Дакле, пленум, тј. неформална скупина једнога од десетина државних факултета у Србији, који, поред осталога потпадају под законодавну надлежност Скупштине Србије, себе ставља изнад законодавне власти и, макар идеалтипски, врховног извора политичког ауторитета у овој држави. Ако неко помисли да то правда тиме што је АВ Скупштину учинио дисфункционалном, срамотном итд. – што све стоји – треба подсјетити да се оваквим пленумским актом одбацује надлежност Скупштине као институције, у било којем будућем саставу. Једноставно, пленум је у оквиру узурпираног Универзитета осјетио да има ту моћ, он је врши и ништа га у томе засад не спречава...

Када већ о овоме говоримо, треба подсјетити да су увођењем института Студентскот парламента студенти укључени у режим универзитетске аутономије, тако што су, као организовано студентско тијело (што пленум, узгред, није – нити жели постати), задобили могућност да конституишу своју унутаркорпоративну (унутаруниверзитетску) субјективност, те да, као поткорпорација, унутар ње дјелују, и то са двојаким циљем: да се боре за специфично студентске интересе, и да на тај начин буду заштићени од евентуалне факултетске, односно професорске самовоље, али и да, сразмјерно законски прописаној улози Студентског парламента, саучествују у вршењу универзитетске аутономије. С почетком блокаде, тј. унутрашње окупације Универзитета, показало се да блокадницима тај институт више не треба. И заиста, Студентски парламент је аутономија унутар (универзитетске) аутономије, а када се наступи с идејом, и када се она почне спроводити: Сва власт пленумима! (универзитетска, и не само; та парола је доста пута гледана ових мјесеци, и реално и виртулно) – тада институционализовани Студентски парламент постаје препрека антиинституционалности пленума.

А моћ без легитимности и легалности – то је и даље само насилничка моћ, не и власт, што, узгред, пленумашки режим на Универзитету чини сличним АВ-овом режиму у држави. Поред наведеног случаја, има још примјерā ничим (само)ограничене самовоље пленумā

А моћ без легитимности и легалности – то је и даље само насилничка моћ, не и власт, што, узгред, пленумашки режим на Универзитету чини сличним АВ-овом режиму у држави. Поред наведеног случаја, има још примјерā ничим (само)ограничене самовоље пленумā. Тако су исто на Философском факултету у Београду наставницима на улазу (што сам сазнао од наставника на том факултету) – ако хоће да бораве на својoj матичној установи– почели да намећу ношење препознатљивих, плавих трака. Изгледа да пленуми нијесу свјесни колико је ова симболичка позајмљеница од нацизма изван било какве прихватљивости – или „виши циљ“ оправдава све? Нешто касније на Философском факултету у Новом Саду одлучено је да се повлачи претходно дата, да тако кажемо, дозвола боравка настаницима дотичног факултета – јер је тамошњи пленум уочио да „поједини професори...бирају напад на студенте и угрожавање блокада“, што је, сматрају, у вези с „повећаним ризиком угрожавања безбедности“ (https://tinyurl.com/28mmmhco). Није ли блиско памети упитати се: да ли је онда на мјесту то што се сада дешава на факултетима, ако матични професори угрожавају безбједност тога? И како је то испало да факултети више припадају студентској пленум-мањини него професорима који на тиме фаултетима раде, у неким случајевима и дуже од просјечног узраста блокирајућих студената? Најпослије, зашто би факултет био више њихов него оних студената који су против блокаде, који су, иначе, бројнији? Испада да установа Универзитета припада узурпаторима, као што и АВ мисли да је држава Србија његова. Све ово може дјеловати бенигно, огранично на Универзитет, симпатично погрешно, као некакаква „дјечја болест“, која ће сигурно проћи.... Но као што ћемо видјети постоји интенција да се самовољна пракса прошири на читаво друштво, односно на државу, а добро знамо, и на својој кожи већ најмање тринаест година осјећамо како изгледа када постане принцип општег устројства.

Конкретна појавност институционалне узурпације различитих факултета унеколико се може разликовати. али свуда је заједничко то да такво понашање почива на изворном чину узурпаторске самовоље, којим је насупрот законитој универзитетске власти, успостављена незаконита, пленумашка моћ. А законита власт – у грубој, идеалтипској разлици – почива на слободи и разуму (или би тако требало бити), а незаконита моћ – на неслободи и, дословно, на неразумној арбитрарности.

Пошто је одавно познато да је високошколска понуда у Србији преобимна с обзиром на све мањи број свршених средњошколаца, овакав универзитетски удар није имао никакво оправдање, а понајмање подизање квалитета високошколског образовања, као што је, традиционално не трепнувши, јавно тврдио АВ

Иако је институт универзитетске аутономије уведен ради спречавања непожељног уплитања у универзитетски живот спољашњих актера и ауторитета (прије свих држава, али не само ње), сада је јасно да она може бити угрожена – све до фактичког укидања – и изнутра, као што показује актуални случај понашања мањине од универзитетског поретка одметнутих студената. Притом, ни та спољашња угрожавања, од самовоље антидржавног дејствујућег режиа АВлашћа никако нијесу отклоњена, тј. Универзитет се нашао у унукрсној ватри, између двију.не само међусобно супротстављених већ и њему несклоних страна. Најприје, прошле јесени, недуго прије пада надстрешнице у Новом Саду, Влада је, наравно на иницијативу главног узурпатора српске дражве, АВ-а, покушала да кроз скупштинску процедуру спроведе промјене Закона о универзитету, којим би се у српски образовни систем увеле неакдредитоване, дакле, квалитетом непотврђене, стране високошколске установе, иако све дјелујуће и признате високошкошлске установе морају пролазити законски прописани, макар на папиру, ригорозни програм акредитације. Пошто је одавно познато да је високошколска понуда у Србији преобимна с обзиром на све мањи број свршених средњошколаца, овакав универзитетски удар није имао никакво оправдање, а понајмање подизање квалитета високошколског образовања, као што је, традиционално не трепнувши, јавно тврдио АВ. Када је тада Универзитет запријетио штрајком – АВ је отворено рекао: Нека штрајкују! – тастављајући тиме до знања колико га занима државни универзитет, а посредно и проспективно, колико га тангира што сада Универзитет не ради. Затим је, прије неколико дана, према наставницима на Универзитету донесена осветничка уредба о начину обрачунавања плате, коју је усвојила Влада у оставци, која, према Уставу – који никада није спутавао АВ-овску „креативност“ – нема тај капацитет.

Поред тога, почетком марта је Владимир Ђукановић, један од АВ-ових незваничних гласноговорника – поред, нпр, Вулина и Бокана – на друштвеним мрежама изјавио сљедеће: „У државном систему видимО јавашлук, што су штрајкови у школама најбоље показали. [...] Приватизовати све што се може приватизовати. Школе, факултете, позоришта“. Пошто се, с изузетком једног приватног факултета у Србији, нико на приватним универзитетима и основним и средњим школама у Србији, неким чудом, није сјетио да блокира и уводи пленуме, уочава се необична случајност у објективно савезничком дјеловању против државног система образовања између АВ-а и пленума, односно блокирајућих школскихнаставника.

Не треба, наравно, заборавити да не мало универзитетских професора подржава блокаду Универзитета, као управо поменути средњошколски професори и основношколски наставници и учитељи. Но они, показује се, борећи се, из своје перспективе, против АВлашћа, објективно припомажу његовом пакленом пројекту уништавања не само државних Универзитета већ можда и цјелокупног система државног образовања. Утолико, из перспективе АВ-а, они су – како је то постало помодно да се говори – корисни идиоти.

III

Замрзавање српског образовног система једноставно је демонски план, који ће нас дугорочно осакатити, јер је већ сада јасно да ће пропуштено губитком наставе надокнадити, врло апроксимативно, не више од 10% високошколаца, док ће ти постоци бити још и нижи на нижим нивоима образовања

Замрзавање српског образовног система једноставно је демонски план, који ће нас дугорочно осакатити, јер је већ сада јасно да ће пропуштено губитком наставе надокнадити, врло апроксимативно, не више од 10% високошколаца, док ће ти постоци бити још и нижи на нижим нивоима образовања. Да ли је „дрмање АВ-а“ на власти вриједно будуће полустручности свршених дипломаца, полуобразованости средњошколаца и полуписмености темељене дезоријентисаности основаца? То је велезлочин без преседана против дјеце, против будућности ове земље, који ће сразмјерно ускоро почети да нам стиже на наплату, која ће трајати деценијама. Не знам шта ће тада моћи да кажу заговорници начела Блокада или смрт! – када, заједно с читавим друштвом, буду свједоци свега тога? Хоће ли рећи: Али ми смо (с)рушили АВ? – или ће се, што је особено за типично српску кутлура личне недоговорности – правити невјешти, односно увријеђени када буду подсјећани на лични допринос томе? Да ли је вриједило је због једног човјека – макар он био и сам велеиздајничког узурпатор, те неоколонијални управник Србије – принијети на жртву неподношљиво високи ризик по нормално образовање и социјални развој десетине хиљада дјеце и младих? Од свега што нам се дешавало од 2000. до данас, то је – ако оставимо по страни АВ-ову предају КиМ „Великој Албанији“и „Рио тинто“ – најозбиљнији кандидат за злочин (текућег) вијека. То што смо себи урадили борећи се против АВ-а, на метанивоу је још једна, дијалектичка побједа АВ-овског (не)дјела – против нас.

Пленум, међутим, након објављивања Писма народу Србије, прилично је јасно, није више само ствар Универзитета, што је јасно и по одушевљењу с којим је пленуманија листом захватила противнапредњачки дио српског друштва. А то дивинизовање „студената“ и пленума, симптом је степена очаја грађана у које су грађани потонули због осионости АВлашћа. Иначе, том некритичком таласу допринио је и дио универзитетске интелигенције који је у томе обилато саучествовао, при чему највећу одговорност за то носе они који би по својој струци (правници, политиколози, социолози, прије свих) требало да су способни (али и вољни) да препознају природу онога што се сада дешава око нас (и с нама), умјесто што се, као „теоријски“ допринос освјетљавању актуалне ситуације, прикључују „пумпајућем“ хору. Притом проблем није само у привременој суспензији критичке будности у овом прелазном, (пред)револуционарном раздобљу – мада (легитимна) одбојност према АВлашћу не смије бити изговор за замјену стручног назора навијачким. А на ту критичку будност интелектуалци, нарочито унвиерзитетски професори, такорећи exofficio позвани. Проблем је и у структурној академско-образованој недораслости немало дијела универзететске, друштвено-хуманистичке интелигенције. Негативна селекција, која има структурни карактер, на коју су се надовезале разне неоколонијалне „едукације“ и „радионице“ наше „интелектуалне елите“ – што је само заоштрило „клничку слику“ нашег Универзитета – већ одавно дају и даваће нам своје (трећесвјетске) плодове. Разумије се, не треба имати никакву илузију да АВ вишемјесечним нападом на Универзитет хоће да поправи то стање – чак и када би то могао. Њега занима само конформисање високошколског система његовој самовласти, као појавном изданку неоколонијалне окупације Србије.

Но на ове, у пленумаштво неосновано полагане наде, пленуми су одговорили муњевитим генерисањем хибридне самосвијести, која свједочи да су и они сами себе преко ноћи почели да доживљавају као наду Србије, њене „учитеље“, који су сада примјер читавој нацији, што се могло видјети из не малог броја витуалних објава и парола по универзитетима и на протестима. На основу тога је прије неколико седмица настао документ који је програмски пројектовао преливање с узурпираног Универзитета на извануниверзитетско друштвено поље пленумашке параинституционалне импровизације (https://tinyurl.com/2djbaco6).

Циљ, дакле, није оздрављење АВлашћем заробљених институција, већ алтеринституционализација, односно дезинституционализација. Као одговор на антиинстутуционалну самовољу АВ-овог режима појављује се други облик институционалног нихилизма, што је заједничка одлика и режима и екстремнољевичарске идеолошке доминанте у блокади Универзитета

Тиме се – не само парцијално, као с порицањем институције Студентског парламента – већ генерално, интенционално пориче постојећи релевантни институционални оквир: Устав, закони, политички систем Србије. На тај начин пленумаштво се озбиљно кандидатује за алтернативно средиште антиинституционалности – поред АВ-а, који тај оквир формално не дерогира, док га фактички крши. Показано је да пленумашки покрет, као засебна линија антирежимског студентског покрета, и уопште, антирежимског грађанског покрета, уопште не мисли озбиљно када говори да је разлог блокаде Универзитета нормалан рад институције правосуђе. Прије изгледа као да се можда желе увести нове институције, а прије тога, као предуслов, свакако срушити старе, не само Универзитет. Циљ, дакле, није оздрављење АВлашћем заробљених институција, већ алтеринституционализација, односно дезинституционализација. Као одговор на антиинстутуционалну самовољу АВ-овог режима појављује се други облик институционалног нихилизма, што је заједничка одлика и режима и екстремнољевичарске идеолошке доминанте у блокади Универзитета.

На отету државу од стране отуђеног, противнародног режима, пленум реагује нападом не превасходно на режим, већ на идеју државе, иступајући са социјалном утопијом – која би у пракси била антиутопија (у стилу Латинке Перовић): друштва без државе. У овој антидржавној ствари, АВ и пленум међусобно су појавно негирајући, а суштиннски (п)одражвајући савезници. АВ неће да пусти отету државу, ако није у његовим криминално-издајничким рукама, а пленум неће да ослобађа државу, већ да политичким „покопавањем“ АВ-а – „сапокопа“ и њу.

Фасцинантно је – дакако на негативан начин – да поменути пленумашки апел да српски грађани слиједе њихов примјер, није остао без одјека; штавише! Ево и потврда:

https://tinyurl.com/25zkwkma/

https://tinyurl.com/2cb8dln7/

Невјероватно је како су одрасли, зрели људи, у прилично високом броју, пристали да се, слиједећи магловиту псеудоутопију пленума, почну играти локалних школица (непосредне) демократије. Испада да је и добар дио друштва, а не само корумпирано-некомпетентни дио универзитетске интелигенције, пристао да се (озбиљно) „игра“ језичке игре „Едукација у радионици“. То је доказ да смо озбиљно исклизнули из колосјека психосоцијалне нормалности – у добром смислу ријечи – и да је, сходно томе, вишеструко увећана опасност од крајње непожељених развоја догађаја.

Зато би било крајње пожељно да се постојећа протестна социјална енергија преусмјери назад на политичку борбу за институционално-правно ослобађање државе, што је практично незамисливо без одстрањење АВ-а, главног институционалног инхбигтора Србије, од јавних послова. Наиме, већ је увелико у замаху антиполитичка борба идеолошки милитантног дијела друштва побуњеног не само/толико против режима, већ ипротив државе као такве. Држава нам је, као и државни Универзитет, нападнута двојако – изнутра (од АВ-а и његове приватне послуге, која фингира државно чиновништво), али и споља – од духа пленума који је изашао из лабораторије окупираног Универзитета, преобразивши се у дух „народних зборова“.

Ако би АВ, држећи се по сваку цијену за узурпирану власт, у својем неронском лудилу, за собом у провалију повукао и саму државу, била би створена кључна претпоставка за остварење програма „непосредне демократије“ каква се сада заступа, који би подразумијевао институционални минимализам и низак степен/домет хоризонталне социјеталне интеграције, типичан за сразмјерно примитивна, односно, у датом случају, погубним социјалним инжењерингом крајње деградирана друштва. Тада би на мјесто држава дошао некакав савез општина, или прије савез мјесних заједница. Мјесним заједницама би се формално управљало путем „народних зборова“ – што, као и код пленума, не би подразумијевало укупност грађана на тако суженој територији, већ путем adhoc-гомиле, којом би се, опет као и на пленумима, суштински управљало иза кулиса. Ту би врло лако могао бити означен и/ли избачен, односно маргинализован, свако ко се усуди да каже било шта против онога чиме је претходно била побуђивана и окупљена гомила. На крају, у пленуму-збору остају истомишљеници, склони једноумном активизму – прије свега против иномислећих, тј. наступила би моћ милитантне гомиле, илити безвлашће. Непосредна демократија би, у крајњем исходу, била врло блиска потпуном потирању демократије, људских и грађанских слобода и права...

Но од модалитета његовог (принудног) слања у историјску пензију зависиће да ли ћемо и у наредних четврт стољећа – као што смо од 2000. – живјети у лажидржављу, да ли ћемо на себи испробавати заумне идеје бездржавља, или напокон повратити државу чију су обнову и очување наши, од нас разумнији, смјелији и часнији преци, крвљу плаћали

Ако би се нешто такво остварило, то би у идентитетском, културном, технолошком... смислу значио повратак у неко архаично друштво минулих стољећа, ако не и миленија. Наравно, то се у реалности не би могло стриктно спровести, јер смо већ превише у XXI стољећу да би нешто овакво до те мјере било могуће, али бисмо у сваком случају добили неки, никада и нигдје виђени и испробани, паклени хибрид. И поново би, као 1941, неуки револуционари злостављали социјеталну стварност, а тиме и становништво који не би било вољно, или способно да се престроји на пленумашко-зборашки идеологизовани менталитет, већ би, по инерцији, остали у претходном и даље утемељени, чиме би, макар и спонтано, пружали отпор неразумности револуционарних, квазимесијанских игнораната.

Беспризорник српске историје, без којега свега овога не би било, свакако мора отићи из српске политике – за вјеровати је и надати се – што скорије. Но од модалитета његовог (принудног) слања у историјску пензију зависиће да ли ћемо и у наредних четврт стољећа – као што смо од 2000. – живјети у лажидржављу, да ли ћемо на себи испробавати заумне идеје бездржавља, или напокон повратити државу чију су обнову и очување наши, од нас разумнији, смјелији и часнији преци, крвљу плаћали.

26. март 2025.