"Zlatna" neokolonijalna podloga francuske intervencije u Maliju

Posle aktivnog učešća u napadu na Libiju, Francuska je ponovo poslala trupe u Afriku i započela intervenciju u Maliju, protiv islamističkih pobunjenika, koji su u haosu posle državnog udara u martu 2012. zauzeli severni deo zemlje. Francuska je intervenisala nakon što su islamisti krenuli u ofanzivu ka jugu i zauzeli grad Konu, čime su načinili važan korak koji bi im omogućio osvajanje ostatka zemlje, čija nespremna i slabo naoružana vojska nije sposobna da pruži otpor. Njene trupe su do sada delimično zaustavile napredovanje islamista ka centralnom delu zemlje, a intervenciju u regionu, koga, kao bivša kolonijalna sila tradicionalno smatra svojim zadnjim dvorištem, Francuska je započela bez konsultacija sa svojim partnerima iz EU.

Evropska unija je u decembru saopštila da će obučavati vojnike Malija i drugih afričkih zemalja, članica Ekonomske zajednice zapadnoafričkih zemalja, koji je trebalo da intervenišu po sporazumu koji je u decembru odobren i u Savetu bezbednosti u novembru. Plan, koji je odobrila i Afrička unija, predviđao je 3300 vojnika za kopneni napad na sever Malija, a njemu bi prethodili vazdušni udari američkih i francuskih snaga na tri najvažnija grada koje drže islamisti. U međuvremenu bi se izvršila i obuka i naoružavanje slabe vojske Malija, koja sada broji svega 7.350 aktivnih vojnika što ni izbliza nije dovoljno za borbu protiv dobro organizovanih islamista.

Diplomati u Bamaku najavljivali su da intervencija neće biti izvedena u sledećih pola godine, ali je situacija na terenu očigledno iziskivala hitnu reakciju, da bi se sprečilo dalje napredovanje islamista. Francuska je poslala i 550 vojnika u grad Mopti i Bamako, a intervenciju su odmah podržali zvaničnici EU, SAD i NATO. Prema izveštajima TV „Raša tudej“, pored francuskih, na terenu su i nemački vojnici. Akciji su se takođe pridružili i Velika Britanija, Kanada i Danska, koji su najavili slanje transportnih aviona. Zapadne procene govore da islamističke grupe broje oko 2500-3000 militanata iz Afrike, Evrope i Azije, ali su one za razliku od vojske Malija, teško naoružane oružjem iz Libije, i sa značajnim ratnim iskustvom. Pad Moamera Gadafija je doprineo jačanju islamista, koji su potpuno potisnuli Tuarege, sa kojima su započeli pobunu, i koji sada šire uticaj i na susedne zemlje, a teško prohodni sever Malija je već odavno područje na kojem se slobodno kreću krijumčari droga, radikalni salafisti i članovi Al Kaide.

U osvojenim oblastima islamisti organizacija AKUIM i MUJAO su nametnuli su brutalan oblik šerijatskog prava, a u gradovima Gao, Kidal iTimbuktu su organizovali jake odbrambene položaje sa skladištima namirnica i tunelima, što će svakako znatno otežati planirano osvajanje severa. Francuska je reagovala iako je sada izložena riziku od terorističkih napada, dok zbog jačine islamista, postoji mogućnost da se intervencija, uprkos uveravanjima zvaničnika da će trajati par nedelja, pretvori u dugotrajniji sukob. Francuske trupe sada iz vazduha gađaju njihove položaje, ali su islamisti uprkos napadima osvojili Dijabali, gradić u centralnom delu Malija.

Napad je započet posle zvaničnog zahteva predsednika Malija, sa obrazloženjem da postojeća rezolucija UN dozvoljava intervenciju, dok je predsednik Fransoa Oland dramatično izjavio da se „suočava sa otvorenom agresijom i pretnjom postojanju Malija, što Francuska ne može prihvatiti“. Uprkos patetičnim izjavama, francuski političari ne mogu da sakriju nelogičnost da se u Maliju bore protiv islamskih terorista, dok iste takve islamiste u Siriji otvoreno podržavaju. Napad na Mali izvršen je po sličnom šablonu kao i u Libiji, kada je, kako je to nedavno obelodanio Silvio Berluskoni, bivši predsednik Sarkozi i izdao zapovest francuskom ratnom vazduhoplovstvu da bombarduje Libiju pre no što je donesena zajednička odluka NATO saveza.

Na delu je očigledno otvoreno neokolonijalna politika, koja ne želi da dozvoli da se resursi Malija nađu pod kontrolom režima koji bi ugrozio njihovu eksploataciju. Mali je naime jedna od najsiromašnijih u Africi, ali je po proizvodnji zlata treća na kontinentu, posle Južne Afrike i Gane. Zlato se iskopava upravo na jugu zemlje, a od važnih ruda eksploatiše se i uranijum. Otkrivena su takođe i ležišta boksita, mangana, bakra, koja se još ne eksploatišu. Sasvim dovoljno za još jedan rat Francuske, koja, u tekućoj preraspodeli uticaja i moći u Africi očigledno želi da potvrdi vlasništvo nad svojim starim posedima.