Две дилеме и један разуман одговор

У околностима када актуелни српски ауторитарни режим бива угрожен, па му и само, иако већ дуго тек формално постојање институција представља претњу даљем опстанку, он убрзано добија карактеристике тиранског. Што му је крај ближи то ће се бруталност према политичким неистомишљеницима јасније и свакодневније испољавати. 

Садашњи изненадни, изненађујући, без обзира на краткорочни исход дугорочно драгоцени бунт студената и грађана Србије отворио је неке дилеме, о којима се, не расправља у јавности због тога што предстоје, назовимо то - „преча посла“. Једна од тих дилема јесте: да ли је морално оправдано борити се против тиранског режима средствима која се не могу назвати моралним, иако тирански режим не преза да их користи бранећи се? Може ли другачије?

Макијавели је своју политичку филозофију изражену ставом „циљ оправдава средства“ ,као препоруку, везивао за оне који су на власти. Зоран Ђинђић није свој став „коме је до морала нека иде у цркву“ детаљније образлагао, али будући да је то изговорио са позиције власти и упућивао не опозицији, већ својим неистомишљеницима са којима је власт делио, може се закључити да је његов надалеко хваљени енергични прагматизам заправо макијавелизам и да је представљао препоруку вршиоцима власти како да своју власт oчувају и јачају. Нажалост,   та филозофија се запатила не само међу онима који власт врше, већ и у великом делу оних који јој се противе. 

Председник Републике који неуставно врши све, другима припадајуће извршне функције и корупционашким методама под пуном наредбодавном контролом држи законодавну и судску власт, у потпуности је своју тринаестогодишњу владавину засновао на овој малигној политичкој филозофији. Узгред, краљ Александар је 1929. био неупоредиво „поштенији“, дакако у неупоредивим, другачијим политичким околностима:  распустио је Скупштину, укинуо Видовдански  устав и објавио Закон о краљевој власти и врховној државној управи и Закон о заштити јавне безбедности и поретка у држави и отворено и без ограничења на себе пренео целокупну власт у држави.

Да поновим: може ли да се морално прихватљивим средствима оствари циљ демократски опредељених опонената актуелној власти – смена власти и промена система, успостављање демократског поретка, владавине права и циљ оних који теже и вишем од тога – доћи до демократске, али и национално одговорне власти?

Величанствени протести који су узбуркали Србију одвијају се кроз два наоко идентична, али испоставило се суштински одвојена, паралелна бунтовна процеса: први, студентски, изразито ненасилан и већ сведен на ниво веома инвентивно смишљених, каткада јако забавних перформанса, при чему се непрестано истиче да се не захтева смена власти, већ њена самокорекција. Да се власт преметне у демократску, поштену, некорумпирану, одговорну, која поштује Устав и ослобађа институције да раде свој посао без утицаја политичара.

Други процес, до којег још не би дошло да није потрајао студентски који је поручио востани Сербије, јесте бунт незадовољних грађана, који захтевају смену власти и повремено исказују не само незадовољство, већ и бес према онима које перципирају као поданике, следбенике, извршитеље воље врховног тлачитеља, па онда и своје протесте не одржавају у границама ненасилних. Неко то назива самоодбраном од насиља власти. Рећи ће да се тиранин може победити само тако што ће се применити средства, методе којима се тиранија одржава на власти. Други ће рећи да то може да донесе резултате у погледу смене власти, али да постоји превелика опасност да ће тако новоуспостављена власт бити недемократска, за шта у историји има примера.

Други процес, до којег још не би дошло да није потрајао студентски који је поручио востани Сербије, јесте бунт незадовољних грађана, који захтевају смену власти и повремено исказују не само незадовољство, већ и бес према онима које перципирају као поданике, следбенике, извршитеље воље врховног тлачитеља

Спадам у оне који нису склони методама борбе супротним и „најмекшим“ моралним стандардима, а са друге стране далеко сам од тога да сам уверен да је оправдани циљ тако могуће остварити. Где је онда граница, које су то екстремне околности у којима етички стандарди морају да буду стављени по страни у борби против тираније. И ко је тај, ко су ти, који проглашавају да је та граница, та црвена линија пређена? У околностима када тиранин не показује ни најмањи знак да је спреман да дубоку друштвену и политичку кризу решава демократском средствима, дијалогом и компромисом постоји оправдана бојазан да садашњи ток догађаја води обострано повећаној агресији и репресији режима, да ће доћи до судара са потенцијално трагичним последицама и неизвесним исходом. 

Дакле, како даље? 

Друга  дилема је наметнута и најједноставније се може дефинисати као питање: може ли да се успостави и развија демократски поредак неке државе, да ли дакле може доћи до жељене промене система, уз истовремено нарушавање угледа и маргинализацију утицаја политичких странака?

Док власт дуги низ година бруталном пропагандом покушава и у великој мери успева да грађанима „огади“ опозиционе странке, па и свако политичко ангажовање сем сопственог, дотле потпуно парадоксално, свесно или у незнању, показаће се временом, исти став према опозиционим странкама, па онда и са истим последицама, заузела је и групација коју подразумевамо под колективним називом  „студенти“. 

Свакоме ко подржава систем представничке демократије и ишта зна о политичкој теорији мора да буде свестан да без политичких странака, поред осталог, не може да се препозна, нити да се обликује политичка воља грађана, нити да грађани ефективно учествују у политици. Без обзира на грешке појединих  опозиционих странака које су допринеле слабљењу угледа свих, треба знати: без демократских политичких странака нема демократског система! Зато и сметају ауторитарној, тиранској власти, али зато не би смело да се догађа да се од њих ограђују они који се за успостављање демократског поретка залажу. Ако иза тога не стоји нешто за сада невидљиво, онда је неразумно и представља велику опасност демократији.

Најзад, заиста, како даље? 

Две на протестима физички спојене енергије, а по тежњама и све чешће и по методама борбе неједнаке, ваља спојити. Разум налаже да се неплодотворни мирни, ненасилни протести студената и бурни, често неконтролисани, такође неплодотворан бес грађана споје у политички артикулисане и организационо усаглашене протесте, који би били прихваћени од оних делова друштва који су из различитих разлога сада  неактивни, иако незадовољни актуелном влашћу.

Разум налаже да се мирни, ненасилни протести студената и бурни, често неконтролисани бес грађана споје у политички артикулисане и организационо усаглашене протесте

За то је потребно да студенти изрекну оно што сигурно веома добро знају – да без смене власти њихови оправдани захтеви не могу да буду испуњени и да прекину нелогично и штетно ограђивање од демократских опозиционих странака, те да се успостави сарадња у остварењу заједничког циља: успостављање Србије као демократске правне државе. То наравно не значи да студенти треба да подрже било коју опозициону странку, било коју од различитих политичких опција, страначки програм, већ да само уваже чињеницу да имају исти циљ, исти задатак. Да су на истом послу.

Сва остала политичка питања могуће је решавати тек када се заједно изборе за одржавање фер и поштених избора, а да би се до тога дошло неопходна је сарадња свих на придобијању још увек ћутљивих, пасивних сегмената друштва за јачање притиска на власт да приступи мирном, демократком решавању кризе.

И тиме добије ваљано решење обе наведене дилеме.

(Аутор је члан Председништва Нове ДСС)