Топовско месо, или памет у главу

Текст који исписујем је мој лични став, написан без консултација унутар странке којој поносно припадам тридесет три године и могуће добронамерне и недобронамерне критике ни на који начин не могу и не смеју бити са њом повезане.

Све што ћу рећи прати огромна жеља да грешим и истовремено велики страх да сам у праву.

Неко мора, па када нико са ове опозиционе стране неће, не сме или једноставно ствари не види на исти начин, ево ја  морам да изговорим: студентима се манипулише и  њихова величанствена борба усмерава се ка несумњиво срећном исходу, окончању владавине већ посрнулог тиранског режима, али – важно али, са политички и идеолошки неизвесном завршницом.

При томе, у ономе што називамо групним називом „студенти“ јасно препознајем две групе: малу, интересну групу, део тзв. пленумаша и огромно већинску групу истинских ентузијастичних бораца за демократску и праведну државу Србију, разлитичих политичких уверења, који су својом неизмерном енергијом, упорношћу, личним жртвовањем и неисквареном искреношћу, уз изванредну професионалну организацију, комуникацију, логистику и финансије, подигли на ноге доскора преплашене грађане Србије. У току је процес, како то често бива, манипулисања огромном већином поштених од стране политички прорачунате мањине, која фасцинантну лепоту, снагу и углед већине усмерава и злоупотребљава, сводећи је на топовско месо и преводећи борбу за испуњење почетних, у свему оправданих студентских захтева у предизборну кампању групе професора и студената који ће чинити будући, још нерегистрован покрет или странку за сада вешто скривених политичких ставова. Нпр. изборна листа „Пумпај-студенти“ са политичким програмом „За боље сутра“, тачка. Нико од ових потоњих, професора из сенке на будућој изборној листи, нема и неће имати крваве пликове на ногама, грчеве и упале мишића, мучнину, аритмију... нити су добили бејзбол палице по вилици, били гажени...

У току је процес, како то често бива, манипулисања огромном већином поштених од стране политички прорачунате мањине, која фасцинантну лепоту, снагу и углед већине усмерава и злоупотребљава, сводећи је на топовско месо и преводећи борбу за испуњење почетних, у свему оправданих студентских захтева у предизборну кампању групе професора и студената који ће чинити будући, још нерегистрован покрет или странку за сада вешто скривених политичких ставова

Дуго очекивана пожељна политичка артикулација студентских захтева проистекла из закаснелог сазнања да од постојеће власти доказано не може да се очекује да испуни студентске захтеве који се односе на утврђивање одговорних за убиство на железничкој станици у Новом Саду, јер би у супротном сама себе стрпала на робију, уместо да буде усмерена на сарадњу са свим другим старим и новијим борцима за реуспостављање Србије као правне државе,  дефинисана је оштром дистанцом од свих политичких чинилаца у Србији, сем од оних, анонимних, који једном, великом броју студетских факултетских пленума усадише идеју: почињемо да се бавимо политиком и постајемо политичари јер се гадимо политике и политичара, а уз њих и свих других. Интересантна подударност са дугогодишњом пропагандом странака на власти.

Они студенти који уз професоре и друге спољне, ванпленумске саветнике имају политичке амбиције, а креирају акције већине колега који и даље колико искрено, толико наивно мисле да могу тим акцијама да издејствују испуњење својих захтева, сами, без помоћи релевантних политичких чинилаца, у политику су ушли формулишући захтев већег броја факултетских пленума да се формира експертска влада, са временски ограниченим роком употребе. При томе, најважније, та експертска влада, по њима не сме да буде загађена експертима из редова политичких странака, како оних на власти, тако ни опозиционих, нити појединцима који су икада учествовали на било који начин у било којој извршној власти, будући да су том чињеницом, по њима и оснаженој тези „сви су исти“ заувек упрљани, компромитовани.  То би, дакле, била влада у којој би се вршењем власти запрљали неки нови људи, жртвујући се „за боље сутра“. Ти нови беспрекорно чисти људи, опортунисти, комформисти, који су више од деценије чисто и безбедно ћутали чувајући породични мир, спокојство и приходе, препуштајући прљавим политичарима опозиционарима и друштвеним активистима да се одупиру режиму, трпећи прогоне на послу и разапињање по режимским медијима, сада постају пожељни предводници промена, поново без личног ризика: ако се не успе – студенти су криви.

Експертска влада, по њима не сме да буде загађена експертима из редова политичких странака, како оних на власти, тако ни опозиционих, нити појединцима који су икада учествовали на било који начин у било којој извршној власти, будући да су том чињеницом, по њима и оснаженој тези „сви су исти“ заувек упрљани, компромитовани.  То би, дакле, била влада у којој би се вршењем власти запрљали неки нови људи, жртвујући се „за боље сутра“

Улажење у политику са свакоме разумном човеку потпуно јасно неостваривим предлогом може да буде сигнал да су идејни творци приглупи, што наравно нису, или да свесно износе нереалан захтев, како са аспекта могућности прихватања од стране власти, тако и саме могућности реализације циљева чак и у случају прихватања. Јер, немогуће је таквој влади да реализује било који циљ без макар крајње невољне сарадње са постојећом СНС-СПС скупштинском већином, државном управом, локалном самоуправом, правосуђем, МУП-ом… На страну чињеница да актуелна диктаторска власт не би, сем на самој самрти,  прихватила ни разумни компромисни, демократски предлог мирног решавања друштвене и политичке кризе какав је предлог формирања прелазне владе народног поверења, али да ли ико здраве памети може да очекује да ће да прихвати непристојан предлог да добровољно у потпуности демисионира и без икаквог свог учешћа, у потпуности препусти извршну власт за сада анонимним студентско-професорским експертима? Наравно, таква експертска влада би, безобзира на орочени век трајања,  поред стварања услова за поштене и фер, слободне изборе, морала да обавља и све друге послове државе који су јој по Уставу у надлежности. Дакле, да утврђује и води политику Републикe Србијe. О томе, какву би политику та техничка влада водила, не случајно, нема ни једне речи.

Још једна чињеница је индикативна. Иако је као дан јасно да ни један једини, чак ни разуман захтев упућен властима, а да не говоримо о непристојном, нереалном захтеву као што је експертска влада без учешћа странака, не може да буде остварен без притиска целокупног друштва, истрајава се на тези – можемо сами, победићемо сами, нико нам не треба.

И најзад, последњих дана се све чешће чују позиви да треба изнети нови студентски захтев: расписивање превремених избора и по неизмењеним изборним условима! Хеј, по неизмењеним изборним условима !!! Па зар то није Вучићев предлог већ више месеци. И онда ти предлагачи веле да треба да се испрси професорско – студентска листа коју би подржале све политичке странке које би се повукле, не би учествовале на изборима, ни имала своје кандидате на таквој изборној листи, већ би јој само пружале логистичку подршку. Та листа би била, наравно, без јасног политичког програма, без прецизних ставова о бројним спољно политичким и унутрашње политичким дилемама и изазовима  са којима се Србија суочава.  „За боље сутра“ je само бесадржајно опште место, а не политички програм листе која се препоручује да врши власт.  Као када полуписменог гласача питају шта очекује од избора, а он, гласавши за исте оне који су на власти, одговори: „Да нам буде боље“.

Логичан след дириговане, темељне манипулације студентским бунтом.

Дакле,

белодано је јасно да је револт ужаснутих грађана био спонтана, искрена реакција на трагедију у Новом Саду изражена првог дана слоганом „Корупција убија“, као и да је промптно организовано дивљаштво  власти, исказано нападом на студенте ФДУ који су изашли на улицу да одају почаст жртвама корупције, изазвало спонтану солидарну побуну  студената свих осталих факултета.

Отада се ствари мењају. Четири захтева студената, свакоме разумном човеку јасни и прихватљиви, уз њихове одличне акције на терену убрзо и очекивано  су добили огромну подршку грађана Србије.

При свему томе, студенти су гласно истицали да не желе промену власти, да се не баве политиком и потпуно се уклопили у пропаганду актуелне власти омаловажавајући значај бављења политиком и политичких странака у процесу успостављања владавине права, темељне промене система.

И најзад, последњих дана се све чешће чују позиви да треба изнети нови студентски захтев: расписивање превремених избора и по неизмењеним изборним условима! Хеј, по неизмењеним изборним условима !!! Па зар то није Вучићев предлог већ више месеци

Нема другог кривца од председника Републике за даљи ток збивања, председседника који одбија да испуни почетне захтеве студената, јер би испуњење довело да процесуирања свих из власти, укључујући њега самог, укључених у корупционашке послове који су довели до смрти шеснаесторо  људи. Затим хушка своје бандите капуљаше на мирне протестанте. Студенти иду од врата до врата широм Србије, револт грађана расте. Председник Републике лаже говорећи да је на делу обојена револуција и рушење државе. Не, зна он то добро, није ово „обојена револуција“, није ово рушење, већ покушај изградње државе. Џабе пише будући бестселер. Па није ваљда БИА, која прислушкује и снима телефоне хиљада грађана, која зна када је који опозициони политичар повукао за кике девојчицу у другом основне и шта је ово јутро доручковао, да је та БИА открила шпијуне само у Северини и оном италијанском пијанисти. Ово је аутентични српски бунт студената и огромног броја грађана, аутентична српска револуција, која се, нажалост, аутентично српски деформише и извитоперава.

Логично је било очекивати да нарасло незадовољство грађана, затворено на подршку студентима, изнедри политичке амбиције, па је постало јасно да нека малобројна група професора и студената преузима управљање пројектом и целокупном организацијом студентских протестних активности и да постоје те две групе студената: политички амбициозни управљачи, руководиоци и топовско месо поштених, чистих, наивних, добродушних студената који су и даље уверени да ће својим пожртвованим деловањем да власт принуде да испуни њихове захтеве. Јер, немогуће је да интелигентни и образовани људи не знају да раздвоје могуће од немогућег, да су пет месеци веровали да без промене власти може да се обезбеди „да институције раде свој посао“ без мешања „ненадлежног“, да су веровали да „можемо сами“, да не знају да нема представничке демократије без кључне улоге политичких странака и најзад да не знају да је формирање нових политичких странака не само легитимно, већ и добродошло у сваком демократском друштву, али да је неморално, па да свако  мора да се са презрењем односи према преварним радњама злоупотребе чисте енергије побуњених студената и грађана за  интересе групе политички непрофилисаних каријериста. Нова странка, нови покрет, мора да има целовит, прецизно, јасно дефинисан програм: од идеолошког оквира, преко сета питања спољне, економске, образовне, здравствене, културне, научне, социјалне...политике. Све остало је магла.

Један аспект свега овога је веома значајан, а то је питање односа тзв. међународне заједнице, сузимо то на Европску унију, према актуелној кризи у Србији. Несумњиво, као потврђени послушник најутицајнијих држава ЕУ, председник Републике Александар Вучић ужива њихову отворену или прећутну подршку. То је потпуно природно: преко кога могу да остварујем своје интересе – мој је пулен. Али истовремено западним државама које препознају да се Вучићу истрошио век трајања, да му се власт ближи крају, а у целини опозиционих странака препознајући противнике реализације неких од њихових кључних интереса ( иако би за неке у појединим странкама нашле добре сараднике ) заинтересоване су да се креира нова опозициона сцена Србије: да се постојеће странке потпуно маргинализују, у чему су на истој линији са српском влашћу и политички амбициозним учесницима студентског протеста, и да се по могућству  изнедри нова, западним интересима усрдно кооперативна политичка странка.

Зато, се моје одушевљење часним и поштеним, самопожртвованим  студентима ентузијастима, који су подстакли грађане Србије да мисле својом главом и ослободе се страха, судара са чини ми се оправданим страховањем да исход може бити недовољно промењен систем у коме ће грађани и даље вапити за слободом, пуном демократијом и истински сувереном државом.

Уложен је велики удружени напор да удаље, посвађају херојска студентску генерација и опозионе странке, које су у тешким околностима, међусобно политички различите и са свим својим манама годинама покушавале да Србију изведу на пут демократије и владавине права

Уложен је велики удружени напор да удаље, посвађају херојска студентску генерација и опозионе странке, које су у тешким околностима, међусобно политички различите и са свим својим манама годинама покушавале да Србију изведу на пут демократије и владавине права. Као и многи многи други нестраначки активисти.

Преко је и хитно потребно да се та погубна дистанца превазиђе, потпуно остави по страни и заборави. Студенти су на потезу, они се питају: да ли пристају да „изгину“ за било чије политичке амбиције или желе да крену путем који једино води пуном остварењу њихових идеала, путем сарадње са свим противницима режима спремним да са њима заједно пруже отпор институционализованом и физичком насиљу власти, у околностима у којима је све већа дилема да ли је политички отпор довољан?

Добра вест је да процес о којем пишем још није окончан. Нико нема права да сумња да студенти, она већина, имају моју подршку и да се дивим оним што су учинили, али – памет у главу. 

Сам не може нико, заједно се може много, можда све!