Судбина дејтонске БиХ и Република Српска | |||
Креће ли Београд у "дисциплиновање" Српске |
![]() |
![]() |
![]() |
понедељак, 04. март 2013. | |
И, наравно, да наша љубав према Србији није спласнула, нити ће, и да проблеме Србије са стрепњом пратимо и преживљавамо и ми са ове стране Дрине. За стабилну Републику Српску много значи када је Србија политички и економски стабилна и јака. Али, добар дио бистрог и промућурног народа у Српској нашао се у некој нелагоди, осјећају рекло би се недовољно узвраћене, да не кажем ускраћене или не дај боже санкционисане љубави из Србије. Наравно, мисле на актуелну власт Србије. Не знам, можда се то народу само чини, али је примјетио да нема оног осмјеха, топлине и срдачности код српских првака из Београда кад изговарају име Српске. То је примјетио најприје обични грађанин Српске, онај који по десет сати чека пред конзулатом Србије да би предао захтјев за двојно држављанство, а затим још двије-три године да исто то држављанство добије. Обећан је напредак на том плану, али још није на видику. Но, то није специјалитет само ове власти у Србији. Да подсјетим заборавне да су Хрвати у БиХ двојно држављанство добили давно одлуком Скупштине Хрватске. За 15. фебруар, Дан државности Србије, један од најбитнијих датума у политичком, културном и историјском календару Срба, на свечаност у Скупштини Србије није позван нико од Срба из РС , Хрватске... Нису то прво примјетили грађани Српске, већ са наслађивањем они из Сарајева, који свакодневно доводе у питање Српску, упркос Дејтонском споразуму. Дан прије Дана државности наше матице у њеној Скупштини одржан је скуп Срба из дијаспоре који је насловљен као јавно слушање, под насловом Политичка и друга права Срба у региону. Обичан грађанин Српске примјетио је да на том слушању није био нико од високих званичника Србије. На којем ли је мјесту код њих брига за Србе у региону, запитао се обичан грађанин РС, као и хоће ли и Срби са Косова бити на овом сусрету идуће године!? Кад се све то сабере обичан грађанин Српске, није ни чудо што му онда кроз главу пролази свашта и што је постао осјетљивији, па и свашта примјети. Примјети, јер очекује обострано братско уважавање, очекује да се не таји осјећај да смо дио једног народа и очекује прије и изнад свега чисте намјере политичког врха Србије према Српској. То је тражила и од прошле власти Србије, а тражиће и од будуће. На овом последњем се посебно инсистира, јер разни гласови долазе са разних страна, па и из Србије, од разних озбиљних и неозбиљних људи, мешетара, душебрижника, па и злонамјерника, које обичан грађанин Српске за сада одлучно одбацује. Ријеч је о гласинама да се у пакету рјешавања Косова код власти у Србији налази и питање дисциплиновања за дио међународне заједнице несташне Српске која, гле чуда, жели да одбрани своју аутономију, право на идентитет, културу, свој демократски поредак и право да сама одлучује о својој судбини, не на штету других народа и уважавајући њихове специфичности. Обичан грађанин Српске зна да дисциплиновање на међународним језицима значи слабљење њених, према Дејтону стечених овлашћења и њихово преношење на централне власти у Сарајеву, што је недосањани сан Бошњака. Тиме би РС била развлашћена, постала би празна љуштура и била изложена вољи увијек нерасположеног Сарајева. Зато обичан грађанин Српске вјерује да наша матица, наша Србија, нема такве намјере и да неће учествовати у томе, јер је уосталом и потписница Дејтонског споразума, већ ће, ако због новонасталих околности не може да подржи нашу демократску борбу за очување Српске, бити неутрална, а не проактивна. Преузимање обавеза за дисциплиновање Српске било би погубно за цио српски народ. Зато са индигнацијама обичан грађанин Српске одбацује нечасно хушкање актуелне власти у Србији против Српске и њеног руководства које проводе неки београдски таблоиди.
Обичан грађанин Српске зна и да се српска власт бори за рјешење питања Косова и Метохије, које боли и Српску. Оно што је дозвољено Албанцима на Косову није дозвољено Србима у БиХ. Позната игра двоструких стандарда и селективног приступа рјешавању проблема препознатљив је стил агресивнијег дијела међународне заједнице. То смо осјетили на својој кожи. Али нисмо посустали, нисмо пристали на уцјене. Нисмо избјегавали дијалог, али смо и ми имали услове од којих нисмо хтјели да одустанемо. Сачували смо Српску која подржава европски пут БиХ и Србије и свих земља у региону, али не по цијену да изгубимо аутономију и властити идентитет. На крају, овај текст не треба схватити као било какво држање лекције било коме јер он само одражава став већине јавности у Републици Српској. Аутор је саветник за медије председника РС (Нови магазин) |