Судбина дејтонске БиХ и Република Српска | |||
Ко коме више (не)вјерује? |
![]() |
![]() |
![]() |
уторак, 06. септембар 2011. | |
(Прес за РС, 30. 8. 2011)
Након подужих поучних информација о еволуцији европских спољнополитичких и безбједносних структура долазимо до поенте. Брисел до политичких одлука долази дугим и компликованим процедурама преговарања и усаглашавања свих чланица, па се то односи и на спољну политику ЕУ, док у Вашингтону све то иде много једноставније и дјелотворније. Када је ријеч о безбједносној политици, разлика је још драстичнија, јер војне интервенције по природи ствари захтијевају одлучност, брзину и ефикасност. Тако мобилизација и ангажовање „Европских снага за брзо реаговање“ захтијева много више времена него акција америчке армије или НАТО-а итд., итд. – потанко се објашњава у Данима. Али, какве то везе има са БиХ?
Ко то у РС доводи у питање изворни Дејтонски споразум када се Срби и у иностраним анализама још `95. апострофирају као његови највећи браниоци? Која су то „достигнућа међународне заједнице у БиХ“, искључивши Дејтонски споразум, када сви инострани аналитичари и дипломате понављају да је данас политичка ситуација у БиХ гора него првих година послије рата? На основу чега се предвиђа да ће баронеса Ештон имати проблем „са могућим референдумом у РС“ када је управо она, договором са Додиком, показала како се проблеми могу рјешавати и без референдума? Шта има лоше у референдуму који је дефинисан као безмало једини облик непосредне демократије и који ЕУ препоручује својим чланицама?
Ко су ти који чине „утицај и ауторитет међународне заједнице“? Да ли међународну заједницу чине и територијално највећа држава Русија и најмногљуднија држава Кина или само САД и ЕУ? Да ли у одлукама међународне заједнице треба политички да партиципирају и три народа у БиХ, поготово када се ради о локалним проблемима, или то „девалвира њен ути цај и ауторитет“? Пошто „преговори и усаглашавање никада Босни нису донијели ништа добро“, да ли то значи да проблеме треба рјешавати неким другим средствима? Какве су то „одлучне и квалитетно спроведене акције“ које су изостале и ко је требало да их спроведе? Да ли је проблем до преговорима склоне ЕУ или до њених краткорочно мислећих преговарача Ештонове и Лајчака? Шта је алтернативно рјешење: грађански рат или инострана интервенција и чија?
Пошто Бошњаци проблеме у БиХ не могу да ријеше „силом (само релативне) већине“, Дани, глодур Фарук и ментор Златко траже ослонац у америчкој „сили оружја“, али тај пут не води у ЕУ. А пошто више није 1992. него ускоро 2012, са промјенама у међународној констелацији снага могу једино да пливају преко океана. Чланак завршава једном важном неистином да су сви „Босанци и Херцеговци“ ти „ми“ који више вјерују САД. Ако аутор међу њих сврстава и Србе и Хрвате, онда се љуто вара. То што се он сам зове Славен Ковачевић само је изузетак који потврђује правило. |