понедељак, 23. децембар 2024.
 Ћирилица | Latinica

Нови број

Тема: Светска економска криза и Србија (II)
Банер

Претходни бројеви

Банер

Пронађите НСПМ на

&

Нове књиге

Банер

Едиција "Политички живот"

Ђорђе Вукадиновић: Од немила до недрага

Банер
Банер
Банер

Часопис НСПМ или појединачне текстове можете купити и у електронској форми na Central and Eastern European Online Library

Банер
Банер
Почетна страна > Дебате > Србија и Црна Гора > 21. мај 2006. као дан ослобођења од илузија и почетка српске консолидације
Србија и Црна Гора

21. мај 2006. као дан ослобођења од илузија и почетка српске консолидације

PDF Штампа Ел. пошта
Дарко Ђого   
недеља, 16. мај 2021.

Можда није неопходно да то нагласим, али, да бих спријечио неспоразуме, налазим за сходно да скицирам моју перспективу из које ћу одговорити на Ваше питање: мене Црна Гора интересује као један од завичаја мог српског народа и то такав завичај са којим, као Херцеговац, на том завичајном, локалном плану, имам најинтимнију везу. Као политичка заједница, Црна Гора ме интересује као државолики оквир у коме живи мој српски народ и људи који се у неком магловитом види и даље осјећају припадницима моје језичке и културне заједнице. Тако да је мој одговор на Ваше питање заправо одговор на питање српског народа у Црној Гори, казао је у интервјуу за ИН4С, протојереј ставрофор, проф. др Дарко Ђого, вандредни професор на Православном Богословском факултету (ПБФ) у Фочи.

Шта представља 21. мај и ко, шта и због чега слави овај датум?

Славе га у суштини тужни људи: онај тип малога човјека који ће читав живот проживјети гледајући очима кривице онога Другог. Људи којима је за неуспјех у животу крив био и остао – комшија, брат, кум, жена, син, увијек неко други. Јер „Србија“ није била ни тада, нити је данас само једно име, једна земља. Она је била метафора, симболичко мјесто измјештања кривице за моје промашаје. Оно чувено „неће нама Београд!“ није проблем Београда: он стоји ли, стоји, на ушћу Саве у Дунав. То је проблем једне дефектне психологије човјека који расте у гигантској несразмјери демонске гордости, глорификације себе самога, своја поријекла, поднебља, заслуга (стварних и измишљених) својих предака са којима не дијели идентитет и смислове живота, али који, у неком мјесечарском стапању хоризоната, и даље јесу преци тог тужног човјека са једне стране насупрот кога стоје осјећаји маргинализованости, запуштености, неостварности, неналажења мјеста ни у том истом Београду, ни у Србији као метафори пуноће и смисла живота, било гдје.

21.мај славе у суштини тужни људи: онај тип малога човјека који ће читав живот проживјети гледајући очима кривице онога Другог. Људи којима је за неуспјех у животу крив био и остао – комшија, брат, кум, жена, син, увијек неко други. Јер „Србија“ није била ни тада, нити је данас само једно име, једна земља

На крају – или на почетку – не налажења себе ни у себи самоме.

Дозволите ми да овдје испричам један лични доживљај предреферендумске атмосфере. Био сам четврта година Богословског факултета у Фочи гдје постоји и Медицински факултет. У ширем друштву са којим бих понекад попио кафу био је један студент из Црне Горе. Никада се нисмо посебно дотицали идентитетских питања, а није ни он (Република Српска је, као и све српске средине, аутореферентна култура: када заиста имате хиљаду година културе и државности, имате о коме да причате и да не спомињете друге народе и скорије ратове. То је оно што разликује пијење кафе у Београду или Фочи у односу на Цетиње, Сарајево, па и Загреб – ми можемо да причамо сатима без других, али је другима немогуће да попију кафу без помињања Срба). Неко је споменуо предстојећи референдум у Црној Гори. Наравно, сви смо се згрозили идеје о једном чину којим би наша браћа и кумови једним политичким чином симболички послали поруку неприпадања своме народу, својом браћи, саговорницима. Наш саговорник се, међутим, први пут изјаснио врло оштро: „Е да и то дочекамо! Да само кажемо Србима да нијесмо исто!“ „Како, роде, нисмо исто? Ми који овдје сједимо – нисмо ли исто?“ „Е нијесмо. Мислим, немојте се ви што наћи увријеђени. Али нијесмо.“ „Па, роде, откуда ти онда међу нама?“ Почела је једна немушта тактика оправдавања и гордости у исто вријеме, заклињања у наше пријатељство и пејоризације „крмедарске“ Србије и Срба у њој. Нисмо се послије дружили. Познаник се удаљио. Да ли је потребно да кажем да смо се касније присјећали да смо израз „крмедар“ ипак чули раније, када је коментарисао немогућност да положи анатомију код професора који су долазили из Србије.

Мене је, пак, та његова реакција подсјетила на један други моменат – и, морам признати, сви сабори санкилотског дукљанског шовинизма ме и данас подсјећају на то мјесто из Травничке хронике. То је онај моменат затварања чаршије, када у малом балканском човјеку одједном прораде све туге, биједе и фрустрације због несразмјере између њега и космоса, његове улоге и друштва, пројекције и стварности. Оно андрићевско збијање у гомилу која траје само који дан, само колико да се намири рачун са неправедношћу свијета. Управо оно очајничко „е нека сам и то дочекао!“ када каменом ка странцима (или просто свакоме ко се сматра таквим) мали човјек лијечи и трује себе истовремено.

То се каналисало, дакле, и раније јер постоји у човјеку. И зато је то омеђивање малог човјека у његов мали тор било поента 21. маја и тада и данас. Намјерно не причам о политичкој олигарфији, мафијократији која управља тим малим човјек – за разлику од малог човјека, мафијократе знају своје разлоге, они су исказиви цифрама и дугим низом нула након њих у кипарским банкама. Али тај мали човјек – кога не презирем, не мрзим, али не могу ни у наивности да превидим његову срџбу и камен у руци намјењен моме брату и сину – он је остао и даље трагичар те прославе.

За Србе је 21. мај био и требало да остане школа одустајања од става подразумијевања: подразумијева се да је и то наше. Да ћемо имати два гласа у УН, дванаест бодова на Евровизији. Ствари нису дате само у нашим очима већ у својим симболичким значењима: сецесијама од Србије не настају „друге српске државе“. Наравно, није лако лијечење семантичком диференцијацијом, није лако разликовати Црну Гору од Crne Gore, снаћи се у хомонимији супротности. Али морамо то учинити. Ми свакако волимо Црну Гору – управо као што волимо и Босну и Херцеговину (од Св. Савé) које су за мене увијек у множини, као завичаји српског народа и српских краљева и војвода али не осјећамо се увијек удобно у савезној псеудо-држави у којој живимо. Дакле, 21. мај за нас је дан почетка консолидације из илузија, успомена на најбиже тачке геополитичког комадања српског свијета, али данас имамо и право да самјеримо своју позицију некада и сада и да са задовољством се осврнемо: нисмо, ни у наивности, ни у геополитичким токовима, тамо гдје смо били 21.5.2006.

Гдје је Црна Гора сада, 15 година од покраденог референдума? Приватна или независна држава?

Она никада, од 1945, наовамо, није била мишљена као цјелина у којој би се разликовале „независност“ и „приватност“ (Бомбашки процес свједочи да је елемената оваквог гледишта било и раније, прије 1918, тј да је и у периоду владавине несумњиво српског краља Николе Петровића било тешко разазнати „приватност“ од „незавиности“ те је одржавање династичке владавине које данас поистовјећујемо са независношћу и државотнорношћу ипак доминантно било израз жеље за личном владавином и приватношћу државе и династије. То је, међутим, фуснота за неке унутарсрпске оцјене и дијалоге). Од када је почела историја Црне Горе на фону анти-историје, анти-пода сопственој историји, бићу и идентитету, она је одувијек била „независна“ од српских коријена да би била „приватни“ посјед црвене аристократије.

Та пробитачна приватност на политичком плану се исказује као „независност“ – које нема, јер, како рече г. Абазовић, Црна Гора нема суверенитет (само је привидно парадоксално да га је више имала у прокаженој државној заједници него данас у геопочитичким савезима којима припада или којима тежи. Ствар је у томе да је савезној држави она била уз Србију, субјект од кога је могла имати и данас има само користи и коме је приступила својом вољом, док се на другој страни нашла управо процесом сецесије и вазализације, па како очекивати неки суеверенитет и независност, осим оних имагинарних?).

На културолошком плану се праватност конструише као аутореферентност, самодовољност Црне Горе, која, на плану културе, данас је у стању да само коалира са околним микро-културама са којима дијели заједничку србофобију и малограђанске домете. На плану идентитета, приватност мафијократске Crne Gore увијек се каналише и конструише као мит о некој супериорној посебности. Овдје можда и лежи једина реална опасност за српски народ у Црној Гори јер је на свим другим плановима ствар толико комична и очигледна, али на пољу идентитета мафиократија и даље налази начина да свој случај представи као „обнову“ државности а не успостављање нечега новога.

Овдје је један моменат изузетно значајан. Слободан Владушић, када говори о Пекићевом схватању национализма и демократије, уводи један непроцјењиво важан појам: етички коректив. За Пекића је демократије „етички коректив“ оног националног, али мислим да је врло важно да и саму нацију конципујемо као етички коректив, заједницу која сваког од нас са својим личним историјама, животима, страдањима, радостима, трагедијама, дефектима, врлинама чини бољим човјеком. И сама српска нација је – као врједносна заједница Косовског сјећања – етички коректив свакога од нас. Зато је та идентитетска сецесија и конструкција не-Српства, над-Српства и слично-Српства само многолика операција која има исте циљеве: вађење Срба из заједничког етичкког а тиме и националног контекста, из Заједнице као Смисла и коректива нашег живота.

Како је текао пут Црне Горе од 21. маја 2006. до 21. маја 2021. године?

Тај пут је текао у непрекидном брисању саме себе, српства и завјетности као основе њеног бића унутар кога постоји од како уопште постоји. У пластичној операцији, клонирању и непрекидном себеподавању страним гостима, на коњу и за златнике. Геополитичка кретања су ишла на руку том процесу: путања самозаборава је била услов окамењивања унутрашње структуре старог режима па се наратив о „одласку из средњег вијека“ и „ретроградног српства“ природно настављао есхатологијим „бољег сјутра“ у неким другим „вриједносним заједницама“. Тај ток је био један класични шверцерски подухват у коме се од старе српске краљевине, без ауторских права, узело само име, али се онда производила политичка и спољенополитичка бофл роба са истим именом. Можда најкориснија ствар у читавом процесу је његова брзина: како новостворена елита у прве и друге фамилије нема смислотворећих метафизичких хоризоната далекосежнијих од њиховог личног живота, обје идеолошки идентичне и методолошки само понешто различите корпорације су пожељеле да плодове свога труда виде за свога живота. За свега петнаест година је требало довести до краја уобличење једног пројекта – посљедњих година, непосредно прије доношења фамозног Закона о ставарњу државне цркве, као и након њега, ми отворено слушамо програмске циљеве и једних и других. Тако да, као Срби, можемо да разумијемо погубност тих процеса. На нама је да у нама завјетно не дамо и све више враћамо питања језика и односа према косовској завјетности. То нису изгубљене битке већ правна насиља, по ријечима самог Душка Марковића. Ми не смијемо никада у себи рећи „готово је то!“ Не смијемо ради себе самих. Србин – то је човјек који није у стању да каже за било који политички корак уперен против свога народа „готово је то“.

Шта чека Црну Гору и у ком смјеру иде њена унутрашња и спољна политика?

Можда није неопходно да то нагласим, али, да бих спријечио неспоразуме, налазим за сходно да скицирам моју перспективу из које ћу одговорити на Ваше питање: мене Црна Гора интересује као један од завичаја мог српског народа и то такав завичај са којим, као Херцеговац, на том завичајном, локалном плану, имам најинтимнију везу. Као политичка заједница, Црна Гора ме интересује као државолики оквир у коме живи мој српски народ и људи који се у неком магловитом види и даље осјећају припадницима моје језичке и културне заједнице. Тако да је мој одговор на Ваше питање заправо одговор на питање српског народа у Црној Гори, а не толико одговор на питање трајекторије тог политичког оквира, осим у домену утицаја друштвених и политичких дешавања на мој народ. На крају бих рекао и зашто је то важно за саму политичку заједницу истоимену српској краљевини из 19. вијека.

Најприје, надам се реконсолидацији српског народа, крају подјела, двевног политиканства и политичке некултуре. Видим неке младе људе који се појављују, г. Марка Ковачевића и још многе за које Желидраг Никчевић каже (са правом, рекао бих), да ће се политички опоненти пожељети „старих“ представника српског народа. Очекујем да ће се српске странке вратити српском становишту, без кохабитације и коалиције са онима чији је једини квалитет у томе да хоће са нама. Баласт тог коалирања на личном плану и утапања српске препознатљивости на идејном плану биће све тежи. Могуће је само повратак на чисто: на српско становиште, као што рече помињани г. Ковачевић: „остало је још само да будемо Срби“.

Владика Атанасије и отац Дарко Ђого

Избор Митрополита који нам предстоји, биће важна тачка на том путу. Наравно, као и сваког другог епископа СПЦ, њега бира Сабор. Не смијемо допустити уношење авнојевских менталних баријера, поунутрашњење граница. Није важно да на то мјесто дође човјек из Црне Горе колико је важно да на тешко мјесто дође наш најбољи епископ

Такође, потребно је много радити да се објасни нашем народу у коме се тако стихијски размјењују наивност и жеља да се буде мудро и стрпљено-спашено, да политичка култура неконфронтације и сарадње није исто што и затамњивање идентитетских перспектива и свјесна игноранција идентитетских питања. Српство није ствар у „четири зида“ већ елементарно право сваког човјека. Само прихватање политичке позиције која сматра да је крипто-српство (тајно српство) некакво „културно српство“ контрапродуктивна је за сам српски народ, али чак и за политичку заједницу истоимену српској краљевини. Докле год је некоме саморазумљиво да је питање језика и идентитета „лично“ и „приватно“ а његова функција и моћ која из ње проистиче јавна ствар – такав човјек или није зрео или је злонамјеран. У коначном слиједу, такви људи не чине оно што је суштински важно а што, наводно раде: не боре се за присуство свих идентитетских наратива у јавном простору једне заједнице већ пристају на пожељне и непожељне наративе и идентитета, што је у суштини заоставштина старог режима.

Важно је да покренемо расправу о могућностим остваривања конститутивности српског народа као таквог и гаранцији неотуђивих права нашег народа. Ни ту не очекујем добру вољу по себи, али се надам да ће остале заједнице схватити да је обесправљеност једног народа у једној заједници проблем не само тог народа већ читаве заједнице.

Зато: моја очекивања су најприје таква: надам се јакој Српској Православној Цркви, јаком и солидарном српском народу, јаком Митрополиту и младим, школованим, елоквентним, непоколебљивим и непокварљивим српским политичарима у Црној Гори. Избор Митрополита који нам предстоји, биће важна тачка на том путу. Наравно, као и сваког другог епископа СПЦ, њега бира Сабор. Не смијемо допустити уношење авнојевских менталних баријера, поунутрашњење граница. Није важно да на то мјесто дође човјек из Црне Горе (поготово зато што је тренутни администратор, Владика Јоаникије, човјек из Бањана, дакле, из Херцеговине а не из Црне Горе) колико је важно да на тешко мјесто дође наш најбољи епископ, такав да одољева и демонским нападима без људи и кроз људе. Надам се и радујемо се таквом мом народу.

Ако будемо такви, много шта ће зависити од нас. Можда не све, али нико нас неће моћи маргинализовати и деполитизовати. Ако дозволимо растакање наше перспективе и заједништва, тешко да ће ико поштовати народ који не поштује себе самога. Који нема и не познаје своје становиште, свој интерес, своје векторе, своја кретања. На нама је да дамо своје. Да замолимо да нам Бог правде помогне, да му се сваки дан у химни за то замолимо. Да обновимо косовски завијет као императив свакодневног живота. Будемо ли такви људи, имаћемо шта и да очекујемо и чему да се надамо. Јер свега осталог има на свијету мимо нас.

(ИН4С)

 

Од истог аутора

Остали чланци у рубрици

Анкета

Да ли ће, по вашем мишљењу, Рио Тинто отворити рудник литијума у долини Јадра?
 

Република Српска: Стање и перспективе

Банер
Банер
Банер
Банер
Банер
Банер