понедељак, 23. децембар 2024.
 Ћирилица | Latinica

Нови број

Тема: Светска економска криза и Србија (II)
Банер

Претходни бројеви

Банер

Пронађите НСПМ на

&

Нове књиге

Банер

Едиција "Политички живот"

Ђорђе Вукадиновић: Од немила до недрага

Банер
Банер
Банер

Часопис НСПМ или појединачне текстове можете купити и у електронској форми na Central and Eastern European Online Library

Банер
Банер
Почетна страна > Рубрике > Културна политика > "Српски интегрализам” не представља апсолутну уравниловку богатства српског света и свођење свега на један културни образац
Културна политика

"Српски интегрализам” не представља апсолутну уравниловку богатства српског света и свођење свега на један културни образац

PDF Штампа Ел. пошта
Дарко Ђого   
недеља, 06. јун 2021.

Није непознато да је српски интегрализам – гледиште према коме један (мој, српски) народ има право а и обавезу да се, сходно геополитичким околностима, што присније интегрише на духовном, културном, а према могућностима и политичком плану – представаља својеврстан животни став и мисаони оквир у коме дишем и мислим.

Са једне стране, интегрализам је врло једноставан и можемо га објаснити као начин постојања у завјетној заједници српског народа заснованој на косовском опредјељењу св. Кнеза Лазара о томе да српски народ има свој смисао и мјесто у историји, а самим тим и свако од нас има одређено мјесто и задатак у тој историји: та завјетна заједница нас онда упућује да се сабирамо и окупљамо у једну конкретну политичку заједницу која се у ширем смислу назива Србија, а која би требало да представља метафизичку и историјску садржину српских политичких заједница кроз историју (било да су у питању српске преднемањићке државе, немањићке рашка и сремска краљевина, котроманићко-немањићка Босна и Хум, немањићско-балшићке Зета и Црна Гора, краљевине Србија и Црна Гора, Република Српска, те авнојевске Србија и Црна Гора у свим њиховим итерацијама).

Са друге стране, као и сваки животни став – укључујући и оне најбоље – српски интегрализам има и своје унутрашње нагласке и нијансе који се, код мање талентованих мислилаца и једностраних људи, претварају смисао у бесмисао и благослов и проклетство. Тако је, дакле, и са интегрализмом. Он некако увијек породи два типска систематска неспорзума: један је онај да интегрализам представља апсолутну уравниловку унутрашњег богатства српског свијета и свођења свега на један културни, дијалекатски образац (обично се „подразумијева“ да би то био онај демографски најбројнији и економски и политички најпотентнији, везан за данашњу Србију, и то централну), док је други проблем непрекидно дјеловање наших локализама, микро-идентитета, који понекад, као у случају Црне Горе, настоје да се отргну и постану локал-расизми, теорије супериорности и над Српства које су такође десттруктивне и за наше завичаје али и за завјетно Српство у цјелини. Језиком српске књижевности – која нас, уз нашу Цркву, у ова времена дезинтегрисања држи заједно – српски интегрализам није став да су само Лаза Лазаревић и Бора Станковић наши писци, али није то ни самозаљубљена локалност људи који вјерују у војвођанску надкултуру, херцеговачку надпамет, босанску наддушевност, црногорско надјунаштво, шумадијско надбогатство.

Језиком књижевности, српски интегрализам је себепоимање културног и завјетно опредјељеног човјека да су његови подједнако и Св. Сава и Божидар Буковић и Божидар Љубавић, и Гаврило Стефановић Венцловић и Св. Петар Цетињски, и Његош и Змај и Вук и Бранко, и Дучић и Кочић и Станковић и Јаков Игњатовић. И Црњански и Селимовић и Андрић. И Михиз и Пекић и Павић. Дакле: у Завијету не постоје бољи и гори Срби, „чистији“ и „мање чисти“, епохално заслужни и „робље“.
Изван српског народа сви помињани локализми су мали, трагикомични, бесмислени, себични провинцијализми. Унзтар српског народа као завјетне – и једног дана политичке заједнице – све су то наша богатства на која можемо да се ослонимо, што су наши преци, уосталом, управо и радили вијековима, селећи се и школујући по српском свијету, увијек схваајући да им је човјек са другог краја тога свијета брат и ближњи, моја радост и моја обавеза.

Тај свијет није мали, и, премда и даље морамо да показујемо неке личне карте на оним смијешним кућицама, он је донекле већ интегрисан, мада дјелују и силе које се труде да нас дезинтегришу. Тренутно је можда једна од већих опасности неразумијевање не само политичких процеса већ потпуна разједињеност српске културне заједнице и политичких елита: мисао о интегрализму тако се понекад паралелно појављује као одраз завјетности нас људи који желимо да, када пођемо Богу на истину, оставимо дјеци ако не политички уједињен народ, а оно бар завјет и сан о уједињењу и обавезу да воле Лесковац, Вршац, Книн, Никшић, Београд и Требиње подједнако али и као некакав неартикулисани наратив политичкие квази-елите без икакве историјске дубине и завјетне будућности. Иако сам свјестан да је не може од политичара очекивати да буду непрекидни читаоци Жарка Видовића или Милана Радуловића, или бар Црњанског или Андрића, очекивао би човјек да се повремено осврну на симболичко значење својих изјава и чинова.

Путујући тако ових дана кроз наш српски свијет, на релацији Острог – Пераст – Сремски Карловци – Фоча – Карловци – Београд – Фоча, нисам ни много стигао да испратим вијести: милији су ми били сусрети са пријатељима. Међутим, само једно укључење из српске историје и културе Карловаца и ових дивних градова увукло ме је у уобичајену медијску канонаду.

Међутим, поред осталих вијести – уљкучујући и потресне слике багера над црквом у Коњевић Пољу, те славодобитне реакције свих врста некадашњих Срба одушњевљених симболичким набојем те потресне сцене – посебну пажњу ми је привукла изјава М. Додика о томе да би требало размисити да се Дан Републике Српске са 9. јануара пренесе на 15. 2. Дан државности Србије „јер смо и ми Срби“. Ова изјава ми се чини као класични случај штетно и неосвјешћеног лажног интегрализма, као интегралиста, сматрам мојом обавезом да укажем на ужасну погрешност таквог става.
Најприје, морам да кажем да ме је изјава изненадила. Не тако давно, активисти СНСДа у за потребе својих кампања начинили лажну „заставу“ Републике Српске која се састојала од српске тробојке – која је, без икакве апликације застава Српске – на коју би накалемили огавни амблем са иницијалима РС (којим је власт у Српској преко ноћи замијенила немањићки грб, као што је и једном коректном свечаном пјесмом замијенила Боже правде, једну нашу и моју химну).

Како заиста волим и тробојку без апликација, и ону званичну заставу СПЦ (тробојка са оцилима) али ми је због немањићког грба на њој, застава Србије најмилија верзија српске тробојке, обично би на мом балкону била истакнута тробојка са грбом. До коју годину уназад, активисти СНСДа би ми знали скренути пажњу да је у питању „ипак, застава Србије“.

О синдрому Српске као потенцијалне копије краљниколске Црне Горе 21. вијека писао сам и раније. Сви елементи су ту: „расна ваљаност и чистокрвност“, наратив о „надјунаштву“ и то „голоруком“ (иако је Србија и у 19. в. и у 20. и економски и војно изнијела огроман дио постојања и труда и Црне Горе и Српске), осјећај „надСрпства“ и посебности. Донедавно се један такав осјећај јасно артикулисао, а и данас недостаје храбрости да се истински симболи Српске и српског народа врате у правни промет, бар онако како симболи хрватског народа и даље функционишу у појединим кантонима у Федерацији.

И тек је својевсна ад хоц већа упућеност политике елите из Српске на Србију прекинула констрисање републикосрпског идентитета, који у народу није имао никакав успјех, али се, управо као и династички режим посљедњег кнеза/краља некадашње српске државе Црне Горе, тај идентитет више артикулисао потребу једне лажне елите да буде аутономна у својом клептојратској самодовољности него неку реалну потребу народа. Свакако да би, без спољњих факотора и тај моменат конструисане посебности у Црној Гори са времениом био сасвим завичајног карактера, какав је до недавно био онај у Српској, али ми не можемо искључити понављање историје ни када је Српска у питању. Зато је за Српску – али и српски народ у политичком ентитету истоименом некадашњој српској краљевини Црној Гори – истински интегрализам једина опција.

Није ли онда Додикова изјава напредак у том правцу? Напросто није.
У политичком животу, поруке су уобличене не само у њиховом садржају већ и у контексту. Дакле: политичар говори не само оно што чујемо или оно што желимо да чујемо већ свака та изјава има одређени ехо и контекст. Зашто је онда једна наизглед „интегралистичка“ изјава сасвим не-интегралистичка?
Најприје: интегрализам подразуимијева савладавање дезинтегришућих токова. Да ли је 9. јануар био икада икакав симбол дезинтегришућих процеса? Одговор је јасан: не само да то није био већ је управо као Дан и крсна слава Републике Српске био и остао празник који славе сви Срби на било ком мјесту васељене – тог јутра стижу нам честитке браће и Србије и Црне Горе до којих је тај дан допро као заједнички дан, као славље једине не-авнојевске творевине за коју смо се изборили, сви заједно, Београд и Пале и Бања Лука и Никшић и Беране и Ужице. Стјепањдан су у нама уобличили очеви и оци који су имали храбрости да не допусте да нас газе, борци који су изнијели Отаџбински рат, читав народ који и данас постоји као јединствена етичка завјетна заједница.

Стјепањдан је по етосу празника ближи Видовдану вего било ком накнадно успостављеном „празнику српског јединства“ или „српске заставе“. Зато је апсолутно бесмислено уопште помишљати да би нека интимизација Стјепањдана, његово смјештање на празник „приватног“ катактера (на шта упућује псеудо-литургизација „одласка у Цркву“ и сл) могло да замјени његов јасни, јавни, свеопшти, свецрквени, свесрпски карактер. Овако се заправо чини да је иницијатива о „премјештању дана Српске“ на Сретење у исто вријеме једнократни бекенд за политичко Сарајево (ево, ми ћемо са Србијом!) али и својеврстан сигнал о коопреативности међународној заједници. Вин-вин ситуација, како кажу млади, или „да Богу послужи а ђавола не расрди“ како би рекли стари. Такве су, ситуације, међутим, немогуће у животу. Прочитајте Јеванђеље.

Оно што је, међутим, најиндикативније јесте ужасна доза плиткоће и неразумијевања онога који је такву иницијативу уопште смислио – а претпостављам да је у питању неко од „савјетника“ г. Додика, људи који су га већ досада уваљивали из невоље у невољу (о томе да се лажна политиколошка и аналитичка елита, некапацитетна за било шта осим за личне привилегије, показује из дана у дан неспособнијом а претенциознијом не вриједи трошити ријечи. Показали су то небројено пута).

Животна философија људи који сматрају да је могуће и потребно, поред завјетног Видовдана и Стјепањдана, Сретења, које ми у Српској свакако обиљежавамо волећи нам Србијицу красну, уводити и нове празнике, а постојеће „премјештати“ и поновно осмишљати – то је животна философија раскорјењене лажне елите која не зна ни како се своја слава прославља, ни шта јесте празник: дан загледан у вјечност. Не може се пренијети, господо, не може мој отац умријети на неки други дан нити се једна земља – овај дивни комад српства – родити се неки други. И не, нисте надмудрили Сарајево већ показали раскорјењеност и слабост.

Зато: српски интегрализам није плиткоумно манипулисање Завјетом Предака већ живот у Духу и истини, а не у Пради, Версаћију и декаденцији. Није куповина десетог стана у Београду и Новом Саду, Монте Карлу и Бечу, већ рад и служба да се Калимовик и Чајниче не исељавају и одумиру. Нисте ви ту да ми вама служимо већ ви нама и нашим очевима и оцима и дјеци која тек треба да се роде. Нисте ту да нам одређујете када ћемо шта славити, нисте ту да помјерате свијећу и жито већ да им служите. Ако будете служили Стефану и Сави и цар Лазару – имаћете неку сврху и искупљење. Ако мислите да су ту и Стефан и Сава и Лазар да служе вама – одмакните се, јер таквих има и мимо вас.

(Аутор је протојереј-ставрофор и ванредни професор ПБФ Светог Василија Острошког Универзитета у Источном Сарајеву)

(ИН4С)

 

Остали чланци у рубрици

Анкета

Да ли ће, по вашем мишљењу, Рио Тинто отворити рудник литијума у долини Јадра?
 

Република Српска: Стање и перспективе

Банер
Банер
Банер
Банер
Банер
Банер