понедељак, 29. април 2024.
 Ћирилица | Latinica

Нови број

Тема: Светска економска криза и Србија (II)
Банер

Претходни бројеви

Банер

Пронађите НСПМ на

&

Нове књиге

Банер

Едиција "Политички живот"

Ђорђе Вукадиновић: Од немила до недрага

Банер
Банер
Банер

Часопис НСПМ или појединачне текстове можете купити и у електронској форми na Central and Eastern European Online Library

Банер
Банер
Почетна страна > Рубрике > Савремени свет > Уметност, кенсел култура и геополитика - тајна "Пикове даме"
Савремени свет

Уметност, кенсел култура и геополитика - тајна "Пикове даме"

PDF Штампа Ел. пошта
Миодраг Лекић   
недеља, 07. април 2024.

Сматра се да актуелна тема кенсел-култура (цанцел цултуре) није од јуче и неки у тражењу њеног корјена стижу до античке Грчке. Данас се многе епизоде тог феномена најчешће повезују с ратом у Украјини и статусом руске културе у иностранству.

У посљедње вријеме се биљеже покушаји да се дистанцирају, па и уклоне израелски умјетници са међународне културне сцене због рата у Палестини. Тако је врло актуелан захтјев који су потписали многи умјетници у којем се оспорава израелско учешће на Бијеналу ликовне умјетности у Венецији.

Једна епизода ове, најблаже речено проблематичне појаве, ће нас у нашем тексту довести до Пушкина. И то на двоструки начин, гдје ћемо се задржати нешто опширније.

Али да најприје подсјетимо да кенсел-култура углавном значи отклањање из јавног простора умјетничких дјела и њихових аутора због, у најширем смислу, прекршаја норми и вриједности друштвеног живота. Поред казнене димензије сама тумачења појаве су јако широка и односе се, не само на савремене ауторе, већ и на оне из прошлости, на њихова умјетничка дјела, па и она која неспорно представљају највише домете умјетности.

Ради се о ставу да због припадности неком народу чија се државна политика у неком тренутку сматра аутократском и агресивном, умјетнике из таквих држава треба екскомуницирати забраном приказивања њихових дјела.

Код нас, на заједничком, четвороименом језику, ова (не)културна појава се означава терминима “култура уклањања” или нешто сторжије “култура ликвидације”. У сваком случају ради се о избацивању одређених умјетника и дјела са јавне сцене.

У контексту рата у Украјини култура уклањања је примјењивана често према руским умјетницима, међу којима су се нашли и они највећи. До мјере да су неки случајеви добијајали трагикомичне и гротескне димензије. Наиме, “страдали” су велики писци као Чехов и Достојевски, Пушкин, композитори Рахмањивов и Чајковски…

Шпански Театро Реал, јадан од најпрестижнијих оперских кућа је у марту 2022. отказао планиране наступе престижног руског Бољшој балета.

Ипак све ниље прошло без одјека у јавности, између осталог и отворањем полемика. Уочено је да су такви догађаји производили и контрапродуктивне ефекте имајући у виду ракције афирмисаних личности управо из свијета умјетности који су дигли глас против политичких дисквалификација у култури и спорту.

Велике полемике у Италији је изазвала одлука о прекиду циклуса предавања Паола Норија на универзитету у Милану о Достојевском. Опет због рата у Украјини. Професор Нори је тим поводом изјавио: “Док је оно што се дешава у Украјини грозно, цензура у Италији је смјешна… забрањују се предавања о писцу који је већ био осуђен на смрт 1849. зато што је читао нешто забрањено”.

Суочени с оштрим критикама због “кажњавања” Достојевског организатори су били принуђени да промјене одлуку. Нори, велики познавалац руске књижевности, посебно Достојевског, послије краће паузе наставио је с предавањима на исту, велику тему.

Објашњењима, заправо подсјећањем да велики број рускх писаца припада европској књижевности, да представљају дио баштине европске културе, кориговане су донекле многе брзине у “култури ликвидације”.

У насталој аргументацији вјероватно није требало подсјећати и на чињеницу да руска држава, њен дио, и својом географијом припада европском континенту. “Европа од Атлантика до Урала” није био само географски појам, већ и Де Голова крилатица, заправо геополитичка доктрина којом је, према француском предсједнику, могуће остварити безбједносну стабилност Старог континента. Тачно је да Русија, и то много већим дијелом, географски (и не само географски) припада азијском континенту.

Збиља, није требало бити много образован па аргументовано подсјетити на везу великих руских књижевних, музичких, ликовних дјела са правцима и естетикама европске културе.

И личне биографије, рецимо руских књижевника, садрже не баш кратке периоде боравака у западноевропским земљама. Херцен и Тургењев су живјели у Француској, Гогољ у Риму, Достојевски у Фиренци, Горки на Каприју, Набоков у Кембриџу, Берлину, да су многи руски писци 18. вијека љетовали у познатим њемачким бањама.

Поводом насталих полемика није било тешко закључити ни да “култура отказивања” иде у прилог оној свијести у Русији која Запад види непријатељским. Знамо, да подјеле у руској интелигенцији између “западника” и “славофила” трају дуго, па и вјековима, с промјенљивим односом снага који некада зависи и од “извањских” околности, дакле ван саме Русије.

Кенсел-култура која се догађала на унутрашњем плану земље је такође велика тема. Она се дешава у недемократским друштвима. У тоталитарним режимима, десним и лијевим. У таквим случајевима није уопште битна естетика дјела, него биографија умјетника, прецизније његов однос према политичком систему и елити на власти.

Емигрант Милош Црњански је послије Другог свјетског рата дуго био класичан случај и предмет културе ликвидације на југословенском простору.

Случај Милована Ђиласа је посебан. На неки начин он је идеолог и извођач културе уклањања у фази власти након рата да би након критике система постао дисидент чија су дјела уклоњена, а нова, објављена у иностранству, строго забрањивана у нашој земљи. Уосталом Ђиласов случај би могао бити класична илустрација мисли Алберта Камија: “Револуционар послије револуције има двије могућности - да буде угњетач или јеретик”.

Занимљив је случај који такође можемо сврстати у кенсел-културу поводом култног филма “Прохујало са вихором”, по роману Маргарет Мичел. Снимљен 1939. овај филмски класик, с Клерк Гејблом и Вивијан Ли у главним улогама, добио је десет Оскара, остајући у историји кинематографије као најгледанији свих времена.

Наиме, током 2021. познати амерички интернетски стриминг сервис ХБО Маx је “Прохујало с вихором” скинуо са своје платформе због деградирајућих сцена о Афроамериканцима у том филму. Ова одлука коинцидира с растом антираситичких протеста у САД због насилне смрти Афроамериканца Џорџа Флојда. Велико филмско остварење “културног значаја” се нашло на листи “културног отклањања”.

Нису ни у овом случају изостале полемике, нарочито о историјском контексту теме, дакле грађанском рату у Сједињеним Америчким Државама, који је оставио одређене контроверзе, па и у историографији - мање о циљевима, много више о коришћеним методама.

Хазард и биланси опасних игара

Као увод у нашу даљу причу која ће се одвијати у необичном кругу - Миланске скале, Петроградске коцкарнице и рата у Украјини - почнимо датумом 23. фебруара 2022.

Пролазила је поноћ када су се Скалом проламали аплаузи одушевљене миланске публике управо завршеном опером “Пикова дама” за коју је музику компоновао Петар Илич Чајковски. Овације су биле усмјерене цјелом ансамблу, посебно Најмидину Мавлианову, узбекистанском тенору који је играо Хермана и режисеру, познатом диригенту Валерију Гергијеву.

Истог дана Русија је започела “специјалну војну интервенцију”, заправо инвазију на Украјину.

Упркос високим оцјенама миланске премијере, једнако од стручне критике и публике, даље извођење предстве је доведено у питање. Није прошло много сати од овација у миланском театру када су градоначелник Милана и управник театра Скале у разговору са руским умјетником Валерјем Гергијевим, поред комплимената за бриљантну представу, тражили да се јавно, прецизно критички одреди према руској инвазији и руском предсједнику. Нису пропустили да му саопште да ће његов став условити даљу судбину представе у миланској Скали.

Руски режисер није удостојио италијанске домаћине одговора. Извођење “Пикове даме” је суспендовано. Руски ансамбл је напустио Милано.

Причу настављамо уз помоћ Пушкина, његове “Пикове даме” и мета-театарских димензија тог дјела. Вишеслојна “Пикова дама” се сматра једним од највећих, узгред и најмрачнијих дјела славног руског писца.

У најкраћем, Херман је војни инжењер који дистанцирано, из угла гледа своје колеге када се коцкају. Одбија да игра све док му једне ноћи његов пријатељ Томски није причао о својој баби грофици која је успјела да у моменту матерјаних невоља свом мужу грофу од Сен Жермену саопстила тајну којом ће у коцкарници добити велики новац.

Затим Херман, у Пушкиновој причи која се креће између реалности и халуцијнација, постаје опсједнут да пронађе грофицу и открије тајну стицања богатства у коцкарници.

Херман успјева да заведе служавку грофице с циљем да уђе у дворац. Успјева затим да упадне у собу грофице Ане Федотове тражећи од ње тајну добитка на коцки. Стара горфица му саопштава да је прича о томе само шала, де не зна никакву тајну коцкања. Херман вади пиштољ пријетећи да ће да је убије ако не ода тајну. Стара грофица уплашена умире од страха.

Херман одлази на сахрану грофиће гдје му се учинило да је она у једном тренутку отворила око. Сасвим избезумљен он ноћу сања грозничав сан у којем се појављује грофица откривајући му тајну. Треба да одигра тројку, затим седмицу на крају кеца.

Већ прве вечери коцкања Херман улажући новац на тројку побјеђује. Следеће вечери на седмицу остварајући већ велико богаство. Он затим ставља све на кеца да би неочекивано на врхунцу узбуђења у руци имао пикову даму којом све губи. У том тренутку избезумљени Херман је у карти пикове даме угледао застрашујући лик грофице.

Руски царски официр Херман ће завршити у лудници гдје је шетајући стално понављао - три, седам, кец… пикова дама.

“Пикова дама” је у дугом периоду једна од најгледанијих опера у европским и руским театрима. Према мотивима Пушкинове приче снимљено је дестетак филмова, први још у царској Русији 1916. године. Енглези су снимили Пикову даму “Тхе Qуеен оф Спадес” са јаким елементима хорора.

Пушкинова прича је сурова и илизионистичка, не завршава се описом судбине главних јунака, несрећног Хермана заробљеника преварне добитне комбинације што ће га одвести у лудило и мрачне грофице која тајну “три карте” носи са собом у гроб.

Значење је много шире, односи се и на амбијент једног времена и хазардера у њему. Пушкин описује Русију с почетка 19. вјека која се налази у лому између традиције 18. вијека чија би инкарнација могла бити и грофица из приче и новог времена у којем су нестрпљиве и безкрупулозне тежње ка успјеху прилично мрачне и супростављене класичним вриједностима, што карактерише и јунака приче Хермана.

Неки су у свему могли уочити и привлачност “наполеонизма” прилично проучаваног у руској литератури након француско руског рата, дакле феномен привлачности хазарда којим се изазива судбина.

И Пушкинов лик Херман из “Пикове даме” и Раскољников, јунак романа “Злочин и казна” Фјодора Достојевског се, уз све разлике, демонски опредјељују за авантуру брзог мјењања личног живота што их уствари води животним странпутицама.

Познато је да је Достојевски високо цјенио Пушкиново књижевно мајсторство, истичићи да је управо “Пикова дама” ремек дјело руске литературе.

Мајсторство руског писца се огледа и у опису детаља коцкарске игре, психолошких ефеката, профила коцкара, тако да се једном фимском критичару учинило да су Пушкинови описи на неки начин антиципација чувених сцена у америчком филму “Цинциннати Кид” када глумац Едвард Робинсон показује побједничку карту којом ће поразити Стива Меквина.

Оно што је Пушкин тешко могао предвидјети јесте забрана извођења његове “Пикове даме” у земљи умјетности, Италији. И то због рата у Украјини, земљи гдје су Пушкин, као уосталом Толстој и Чехов често боравили, посебно на Криму. Тамо су и настала нека њихова дјела - Толстојеве “Севастопољске приче”, Чеховљева “Дама с кунченцетом”, Пушкинова поема “Бахчисарајска фонтана”.

У нашем осврту популарно Пушкиново дјело нас је одвело до комлексне, врло животне теме хазарда и биланса опасних игара. И рат је, знамо, често рискантна карта с неизвјесним крајем.

Рат се може некада и омаћи - писао је Андрић. Не треба га изазивати, још мање започети. У сваком случају, много теже га је завршити.

Ратови између најближих народа, као што је случај с актуелним у Украјини, су најтрагичнији. Мада је тамо, на овај или онај начин, доста других инволивираних актера. Као уосталом и у оном који такође траје, у Палестини.

Коначно, у хазарду рата некоме се на крају може догодити пушкиновска судбина пикове даме. Коме?

То би можда Пушкин могао знати.

Али није паметно с Пушкином играти карте. Ни у машти.

(Вијести)

 

Остали чланци у рубрици

Анкета

Да ли ће, по вашем мишљењу, „Заједница српских општина“ на КиМ бити формирана до краја 2023. године?
 

Република Српска: Стање и перспективе

Банер
Банер
Банер
Банер
Банер
Банер