Савремени свет | |||
Чавез није био непријатељ САД, него америчке хегемоније |
петак, 15. март 2013. | |
Уго Чавез, председник Венецуеле и светски лидер противника империјализма, умро је 5. марта 2013. године. Вашингтонски империјалисти и њихове медијске и “think tank“-овске проститутке су задовољно одахнули, а то је био и случај са становништвом САД коме су они испирали мозак јер нестао је “непријатељ Америке“. Чавез није био непријатељ Америке. Он је био непријатељ хегемоније Вашингтона над другим земљама, непријатељ савезништва Вашингтона са елитним владајућим кликама које краду од потлаченог становништва и отимају му средства за преживљавање. Он јесте био непријатељ Вашинтонове неправде, његове спољне политике засноване на лажима, војној агресији, бомбама и инвазијама. Вашингтон није Америка. Вашингтон је град у коме живи Сотона. Чавез је био пријатељ истине и правде, а то га је учинило непопуларним широм западног света, у коме сваки политички лидер на истину и правду гледа као нa смртне претње. Чавез је био светски лидер. За разлику од политичара САД, био је популаран широм незападног света. Добијао је почасне докторате из Кине, Русије, Бразила и других земаља, али не и са Харварда, Јејла, Кембриџа и Оксфорда. Чавез је био чудо, а чудо је био зато што се није продао Сједињеним Америчким Државама и венецуеланским елитама. Јер да се продао, Чавез би се, баш као и саудијска краљевска породица, веома обогатио приходима од нафте, САД би га поштовале, баш као што Вашингтон одаје пошту и цени све своје марионете: пријемом у Белој кући. Могао је, све док служи Вашинтону, постати доживотни диктатор. Свака марионета Вашингтона – од Азије, преко Европе – па до Средњег истока, жељно ишчекује тај позив, који показује како се цени понизност тој глобалној империјалистичкој сили која још увек, 68 година после завршетка Другог светског рата, окупира Јапан и Немачку, и 60 година после завршетка Корејског рата Кореју, и која је распоредила своје јединице и војне базе по многим другим “сувереним“ државама. Чавезу би било политички лако да се прода. Све што је требало да учини је било да наставља са популистичком реториком, да унапређује своје људе у војсци, да нижим класама удели нешто више од онога што је пре навикла да добија – и да приходе од нафте дели са корумпираним елитама Венецуеле. Али Чавез је био велика личност, личност као Рафаел Кореа, трипут реизабрани председник Еквадора, који се одупро Вашингтону и пружио политички азил Џулијану Асанжу, и као Ево Моралес, први индијански председник Боливије од времена шпанског освајања. Већина Венецуеланаца је схватала да је Чавез био права личност. У четири наврата су га бирали за председника и, да је поживео, бирали би га док је жив. Оно што Вашингтон највише мрзи је неко кога не може да купи. Што су Чавеза више демонизовали корумпирани западни политичари и медији, то су га Венецуеланци више волели. Они су схватали да је свако кога Вашингтон проклиње Божји дар свету. Одупрети се Вашингтону стаје скупо. Сви који су толико храбри, бивају демонизовани. Ризикују да буду убијени или збачени државним ударом који организује ЦИА, као што се то Чавезу и догодило 2002. године. Када су венецуеланске елите, које је обучила ЦИА, организовале државни удар и киднаповале Чавеза, тај удар су сломили народ Венецуеле изашавши на улице и делови војске, и то пре но што су те венецуеланске елите под контролом ЦИA успеле да убију Чавеза. Тим проданим душама су били поштеђени животи само захваљујући томе што је Чавез, за разлику од њих, био хуман. Венецуелански народ је одмах и у маси јавно иступио у Чавезову одбрану и тако показао лажност тврдњи Буша и Беле куће да је Чавез диктатор. “Њујорк тајмс“ је показујући своју огавну корумпираност стао на страну тог државног удара који је против демократски изабраног Чавеза извршила шачица елите. Тајмс је објавио да Чавезово уклањање од стране те групације богате елите и оперативаца ЦИА “значи да аспирант-диктатор више не угрожава демократију Венецуеле“. Те лажи и демонизација се не прекидају ни после Чавезове смрти. Никада му неће бити опроштено то што је заступао праведност. Неће бити то опроштено ни Кореи, ни Моралесу, који су без икакве сумње на листама за одстрел. “CounterPunch“[1], “ Fairness & Accuracy in Reporting“[2], и други коментатори [3] су сакупили примере одвратних, клеветничких некролога које су западне преституке[4] писале о Чавезу, и који су у суштини ликовање над тиме што је смрт ућуткала најхрабрији глас света. Вероватно најапсурднији од свих је био суд новинарке Асошијетед преса Памеле Сампсон да је Чавез траћио нафтно богатство Венцуеле на “социјалне програме као што су државне пијаце хране, новчана давања сиромашним породицама, бесплатне здравствене установе и образовне програме“, што је била “лоша употреба средстава, уместо да су та средства била коришћена да се граде облакодери, као што је највиши облакодер света у Дубаиу, или филијале Лувра и Гугенхајмовог музеја у Абу Дабију“[5]. Међу десетинама милиона жртава Вашингтона у свету – у Авганистану, Ираку, Либији, Судану, Пакистану, Јемену, Сомалији, Сирији, Палестини, Либану, Малију – док се Иран, Русија, Кина и Јужна Америка налазе у чекаоници за санкције, дестабилизацију, запоседање, или поновно запоседање, Чавезов говор на Генералној Скупштини УН, 20. септембра 2006. године, за време режима Џорџа В. Буша, остаће заувек обележен као највећи говор почетка XXI века. Чавез се, овако, у ђаволовом или, боље речено, у Сотонином легалу с њим суочава: „Јуче, на овом истом подијуму је стајао сам ђаво и говорио као да је власник целог света. Још увек се осећа његов смрдљиви сумпорни задах. Требало би позвати неког психијатра да проанализира јучерашњу изјаву председника САД. Као представник империјализма, он је јуче дошао да подели своје надрилекарије, да покуша да очува садашњи начин доминације, експлоатације и черупања народа широм света. То би могло бити искоришћено и као сценарио неког Хичкоковог филма. Ево препоручићу за то и наслов: `Ђаволов рецепт` “. Генерална Скупштина УН никада до тада није чула такве речи, чак ни онда док је још постојао војно моћни СССР. На уснама многих се видео осмех одобравања, али нико се није усудио да аплаудира јер био би то ризик за новце САД намењене државама тих представника. Делегације САД и В. Британије су побегле из сале, баш као и вампири кад им под нос гурнеш бели лук и крст, или вукодлаци пред сребрним танетом[6]. Чавез је говорио о лажној демократији елита која се силом намеће другима „оружјем и бомбама“ и питао је: „какву то врсту демократије намећете уз маринце и бомбе?“. Казао је да где год Џорџ В.Буш погледа, „...он види екстремисте. И кад ти погледа боју коже, брате мој, каже: ево екстремисте. Ево Моралес, цењени председник Боливије, њему изгледа као екстремиста. Империјалисти екстремисте виде посвуда. Није да смо ми екстремисти. Ствар је у томе да се свет буди и народи пружају отпор“. У двема кратким реченицама, једва двадесетак речи, Чавез је заувек дефинисао Вашингтон са почетка XXI века: „Империја се боји истине, боји се независних гласова. Нас назива екстремистима, док су екстремисти они сами“. Широм Јужне Америке и незападног света за Чавезову смрт окривљују Вашингтон. Јужноамериканци знају за саслушања у америчком Конгресу, када је Черчов комитет на светло дана изнео разне планове ЦИА за тровање Фидела Кастра. Тај званични документ су шефови америчког генералштаба поднели председнику Џону Ф. Кенедију, то је план познат свету под именом Нортвуд пројекат (Northwoods Project)[7] и доступан је на интернету. Тај пројекат је подразумевао инсценирани напад на америчке грађане, са циљем да се за то окриви Куба, што би довело до тога да америчка јавност и свет прихвате насилну проамеричку промену кубанског режима. Председник Кенеди је то одбио, уз образложење да није у складу са моралом и одговорношћу владе. У Јужној Америци се укоренило веровање да је Вашингтон својим језивим технологијама заразио Чавеза раком, како би уклонио "препреку" својој хегемонији у Јужној Америци. То веровање никада неће нестати: Чавеза, највећег Јужноамериканца од времена Симона Боливара, убио је Вашингтон. Истинито или не, то веровање је као у стену уклесано. Како Вашингтон и глобализам уништавају све више земаља, животи елита постају све рискантнији. Председник Франклин Делано Рузвелт је схватао да је услов за сигурност богатих економска сигурност нижих класа. Он је у САД успоставио слаб облик социјалне демократије, за који су још и пре тога европски политичари знали да је неопходан за остварење социјалне кохезије и политичке и економске стабилности. Режими Клинтона, Буша и Обаме су се усмерили на подривање оне стабилности коју је давао Рузвелт, док су Тачер, Мејџор, Блер и садашњи премијер В. Британије поткопали социјални споразум међу друштвеним класама В. Британије. И политичари Канаде, Аустралије и Новог Зеланда су предајом моћи приватним елитама на рачун социјалне и економске стабилности починили исту грешку. Џералд Челенте[8] прогнозира да елите неће преживети мржњу и бес које саме на себе призивају. Чини ми се да је у праву. Америчка средња класа се уништава. Радничка класа је постала пролетаријат. А систем социјалне сигурности се руши са циљем смањивања буџетског дефицита, то је све последица опадања државних пореских прихода. Ти порески приходи се смањују због ратова, прекоморских војних база и вађења из була банака и влада, као и “офшорингом“ (offshoring)[9] чиме се губе радна места. Тако амерички народ бива принуђен да пати, како би елите могле да настављају са остваривањем својих планова. Америчке елите осећају шта ће уследити. Због тога су и оформиле једно министарство унутрашњих послова нацистичког стила, а зове се отприлике “Домовинска безбедност“ (Homeland Security)[10]. Оно је опремљено са толико муниције да је довољно да пет пута убије сваког Американца[11], као и са тенковима ради неутралисања оних права Американаца која проистичу из Другог амандмана (Second Amendment rights) [12]. Пиштољи и пушке су бескорисни против тенкова, као што су и припадници покрета “Гране Давидоваца“ искусили у Вакоу, у Тексасу (Branch Davidians in Waco, Texas)[13]. Заштита шачице елите од осталих Американаца које она тлачи је такође разлог милитаризације полиције, која се ставља под контролу Вашингтона и наоружава дроновима који су у стању да побију истинске вође америчког народа, који се неће налазити у парламентарним, управљачким или судским салама – него на улици[14] Изгледа и да су логори за интернирања у САД стварни, а не део теорија завере[15] и [16]. Претњу коју влада САД представља по сопствене грађане су 7. марта 2013. године запазила два сенатора републиканаца: Тед Крјуз (Ted Cruz) из Тексаса и Ренд Пол (Rand Paul), из Кентакија, па су предложили закон који би спречавао владу САД да користи дронове за убијање својих грађана: „Федерална влада не сме користити дронове за убијање неког грађанина САД који се налази у САД“, осим у случају да та особа „представља непосредну смртну претњу, или претњу тешке телесне повреде некој другој особи. Ништа у овом члану закона неће бити конструисано у правцу сугестије да би Устав иначе одобравао убијање неког грађанина САД у САД без прописане законске процедуре“.[17] “Људи без којих се не може“, са својим председницима Бушом и Обамом, започели су XXI век убиствима и насиљем. То је једино што они остављају за собом. Смрт и насиље које је донео Вашингтон ће му се и корумпираној политичкој елити посвуда вратити. Како каже Џералд Челенте – први велики рат XXI века је већ почео. Са енглеског посрбио Василије Клефтакис [4] (примедба ВК): Ово није штампарска грешка! Тај појам – на енглеском: “presstitute” (новинарска проститутка) је смишљен да у једној речи означи новинаре и медијске групације који се оглашавају као “независни“, а уствари подешавају своје извештавање тако да одговара нечијим циљевима – најчешће политичким и економским циљевима неких држава, великих пословних корпорација, итд. [5] http://www.fair.org/blog/2013/03/06/ap-chavez-wasted-his-money- on-healthcare-when-he-could-have-built-gigantic-skyscrapers/ [6] (прим. ВК): У веровањима неких народа, тане изливено од сребра, понекад још и изгравирано хришћанским симболима је једино средство против вукодлака, вештица и осталих чудовишта. [8] (прим. ВК): Gerald Celente је пословни консултант, бави се проучавањем и прогнозом глобалних друштвених, политичких и економских трендова и врло је познат. Издаје и свој часопис, Trends Journal, а и аутор је кованице “presstitutes“, коју у овом чланку користи Пол Крејг Робертс. [9] (прим. ВК): Буквално значење (и скоро једино до пре 15-так година) је нпр. истраживање и експлоатација природних ресурса (најчешће нафте или гаса) ван копна – на мору. Међутим, крајем XX века - у тежњи за смањивањем високих и стално нарастајућих (баш због све већих социјалних) трошкова за радну снагу у западним земљама, мултинационалне компаније су (мислиле да су) нашле решење у пребацивању – у почетку само радно-интензивне и прљаве технологије у земље “Трећег света“ (и Источну Европу) са далеко нижим надницама. Нешто касније, томе су се придружили и квалификовани, висококвалификовани послови, па чак и послови из ИТ технологије – нпр. у земље са школованим ИТ кадровима (Индију, Јужну Африку, Бразил). Тако су без посла у западним земљама остајали не само неквалификовани и ниско квалификовани радници, него и стручњаци и банкарско особље – што је и довело до почетка опадања и средње класе и све веће незапослености, док је матична држава све више губила приходе од пореза, а мултинационалне компаније и банке профитирале. Последњих пар година, свест да се у томе претерало почиње да преовладава и тај тренд је јако ослабио – па се запажа и кретање у супротном смеру. Иначе – термин “offshoring“, због његовог првобитног значења није најбоље користити за ове активности – па је зато у све већој употреби адекватнији термин: “аутсорсинг“ (outsourcing). [11] http://www.forbes.com/sites/ralphbenko/2013/03/11/1-6-billion- rounds-of-ammo-for-homeland-security-its-time-for-a-national-conversation/ [12] (прим. ВК): Други Амандман гласи: „Добро организована милиција једне слободне државе. Право народа да држи и носи оружје неће бити кршено“. [13] (прим. ВК): Детаљи на Википедији: http://en.wikipedia.org/wiki/Waco_siege |