Situacija Španije se pogoršava i činjenicom da njene banke moraju preduzeti prikupljanje sredstava u klimi koja je postala sve nepovoljnija. Italija je u boljem položaju: već je ograničila budžetski deficit i obezbedila značajna sredstva.

U svom obraćanju naciji povodom tzv. francusko-nemačkog sporazuma, a zapravo ultimatuma za protivustavnu nasilnu secesiju Kosova i Metohije, predsednik Republike je naveo šta ga u tom „sporazumu“ brine i čime mu tačno njegovi dosadašnji zapadni prijatelji prete. Iako tekst tog jednostrano pisanog „sporazuma“ nismo videli, predsednik Republike je tokom svog obraćanja uputio građanima niz pretnji – ne samo da neće moći da „za vikend putuju u Beč“, već i da mogu da ostanu i bez plata i bez penzija. Pretnju je dobila svaka kategorija građana Srbije.

Zato se požurivanje prestanka vanrednog stanja i nasilno „priviđanje svetla na kraju tunela“ Vrhovništvu, iz njihovih egoistično partijskih razloga, i čini jedinim, kakvim – takvim, rešenjem.

Ono što je interesantno je da sada vidimo Rusiju, mnogo, mnogo više, pa gotovo entuzijastičnu za članstvo Srbije u Evropskoj uniji. Dok su ranije ponekad znali reći "sve je na Srbiji" sada su mnogo jasniji u tome i ohrabruju ih "samo naprijed". Razlog za to je što pokušavaju da razviju Srbiju kao njihovog potencijalnog trojanskog konja unutar EU, politički, ali i ekonomski

Ekonomska nauka i uspešna praksa odavno su odgovorile na moguću nedoumicu o najprikladnijem načinu za privlačenje ulagača iz inostranstva. Ti načini su da se ulagačima ponudi veliko tržište, društvena stabilnost, dobra infrastruktura, pouzdani i konkurentni lokalni dobavljači i obrazovana radna snaga.

Svaki predlog je manje realan nego nuklearna, ili ekološka, ili epidemiološka kataklizma. I šta onda da se priča? Ako su ljudi osuđeni na stradanje, ako je svijet toliko razoren, a ljudska duša tako iscrpljena, zašto bi se dodavale prazne riječi u carstvo gluposti osim da grohot bude još veći?

Kao što ne znam tačno zašto nas nameravaju uništiti ili makar to što ostane preimenovati, a nameravaju, nije više ni važno što, zbog nečega je u svemu tome jako bitno da ne znamo koje nam je pismo, naravno ni jezik uskoro, a posle toga ni ime.

Ali, ako je to zaista tako nebitna i rutinska stvar, zašto je onda predlagačima statuta bilo toliko važno da se pokrajinski izvršni organ zove „vlada“, a ne „izvršno veće“? I da Novi Sad bude „glavni grad“, a ne puko „sedište pokrajinskih organa“?

Želim da me čuju i kijevske vlasti i njihove gazde na Zapadu, da to zapamte svi. Ljudi koji žive u Lugansku, Donjecku, Hersonu i Zaporožju postaju naši građani. Zauvek

Ako podržite sistem ovog sad već skoro potpunog bezakonja, nemojte posle govoriti da ste bili naivni, zavedeni pa ostavljeni. Ako se, pak, svojim imenom javno suprotstavite ovom urušavanju države Srbije, velike su šanse da budete provučeni kroz medijsko blato, za nauk i vama i drugima koji razmišljaju da tako nešto pokušaju.