Културна политика | |||
Хомосексуализација психоанализе |
![]() |
![]() |
![]() |
недеља, 22. септембар 2013. | |
1. Рецепција Сигмунда Фројда Сигмунд Фројд (Sigmund Freud, 1856-1939) је оснивач психоанализе. Већ за његовог живота психоанализа је стекла велику популарност: раширила се попут шумског пожара. Али позитивна рецепција није била универзална. Једна врста критике долазила је од научника који су сматрали да је Фројдово дело добро као књижевност, али лоше као наука. Хавелок Елис (Havelock Ellis, 1859-1939) је приметио да је Фројд добар књижевник, али лош научник. То је још увек најбоља оцена целокупног његовог дела. Постојала је и друга врста критике: феминистичка. Феминисткиње су рано и жестоко напале Фројда. Међу феминистичким критичаркама Фројда истицале су се: Симон де Бовоар (Simone de Beauvoir, 1908-1986), Бети Фридан (Betty Friedan, 1921-2000), Eва Фигс (Eva Figes, 1932), Keјт Mилет (Kate Millett, 1934), Џермејн Грир (Germaine Greer, 1939) и Шуламит Фајерстон (Shulamith Firestone, 1945). Све су оне Фројда оптуживале за „мизигинију” – за његово наводно ширење мржње према женама и „патријархалност” – његову наводну апологију подређеног положаја жена у друштву. Оптужиле су га и за „биологизам” – његово наводно заступање гледишта да су полне улоге непроменљиве. 2. Џулијет Мичел
„Рехабилитацији” Фројда у редовима феминисткиња посебно су допринеле лезбејске феминисткиње. Оне су се закачиле за Фројдов концепт „бисексуалности”. Тај концепт – који није Фројдов по пореклу – брзо је стекао велики углед у редовима лезбејки и гејева. По њима, сви се рађамо као „бисексуалци”, али се путем васпитања или свесне одлуке опредељујемо или за хомосексуалност или хетеросексуалност. Концепт „бисексуалности” постао је догмом лезбејског феминизама, тј. хомосексуалне психоанализе. 3. Дороти Динерстин
4. Ненси Чодоров
Дороти Динерстин и Ненси Чодоров, позивајући се на Фројда, тврде да је дечија психа „бисексуална” и да се дете путем васпитања може „родно” и „сексуално” усмерити у овом или оном смеру. Али дечија психа није „бисексуална” већ – у већини случајева – полно диференцирана, па је утицај васпитања ипак ограничен. Изгледа да Дороти Динерстин и Ненси Чодоров имају проблема са својом „сексуалном оријентацијом”. То само по себи не би било проблем када оне не би покушале да ту своју „родну” и „сексуалну” конфузију пројектују на остатак популације. 5. Џудит Батлер
6. Психоанализа и феминизам Феминисткиње много критикују Фројда. Највише му замерају на његовом наводном „биологизму”, „мизогинији” и концепту о „зависти на пенису”. И поред многих оптужби (углавном неоправданих), феминисткиње се заправо слажу са Фројдом у много чему. Радо прихватају Фројдову тезу о преважности родитељског васпитања у првим годинама живота и о урођеној „бисексуалности”. Тезу о „родитељском детерминизму” здушно популаришу у хору с другим представницима екстремног „културног детеминизма” („cultural determinism”). Она им је главно оружје у борби против „биолошког детерминизма” („biological determinism”). Тезу о „бисексуалности” здушно промовишу лезбејске феминисткиње заједно са гејевима. Укупно узев, психоанализа је нашла плодно тло у редовима феминисткиња и хомосексуалаца. 7. Ото Вајнингер
Популарности концепта „бисексуалности” допринео је и Ото Вајнингер (Otto Weininger, 1880-1903). У својој познатој књизи „Пол и карактер” (1986) он му посвећује велики простор. На једном месту он тврди: „Сваки се човек, наиме, колеба или осцилира између мушкарца и жене у себи” (стр. 108.). Чини се да је Вајнингер своју „бисексуалну” колебљивост или осцилацију уопштио. Тај тренд уопштавања сопствене „бисексуалности” прихватили су и други психоаналитичари. 8. Жил Делез и Феликс Гатари
9. Бојан Јовановић
10. Владета Јеротић
У књизи „Новосадски разговори” (2010) он, позивајући се на „тумачења разних психолога, антрополога и неких теолога”, тврди да је у првој глави Прве књиге Мојсијеве описано „бисексуално првобитно биће људско” (стр. 49). Али у том делу Библије (као уосталом и у другима) није дат опис бисексуалног људског бића, већ полно јасно диференцираног људског бића: мушкарца и жене. Чињеница да један хришћански оријентисани психоаналитичар заступа тезу о „бисексуалности” људског бића, па и по цену елементарног превида у егзегези Библије, указује да психоанализа није „дубинска психологија” каквом се представља, него подручје академског лобирања хомосексуалаца и/или бисексуалаца. 11. Joвица Стојановић
Биће пре да је аутор израз „бисексуално” употребио као синоним за „двополно”, што и синтаксички и сугерише. Али, чему онда користити један језички заводећи израз? Израз „двополно” је крајње јасан; означава да једна врста има два пола. Чему га замењивати збуњујућим изразом „бисексуално”? Истицање да је човек „бисексуално, двополно биће” или je тривијално или неистинито. Уколико се под тим двочланим изразом подразумева да је човек биће са два пола, онда је то тривијално јер су двополне врсте и хиљаде других. Уколико се под тим изразом подразумева сексуална склоност ка оба пола, онда је то неистинито јер само мали проценат људске популације има такве склоности. Уместо јасноће, прецизности и чињеничности, психoанализа нам уз фанфаре нуди галиматијас нејасноћа, непрецизности и манипулација. 12. Елизабет Рудинеско
Уместо јасноће и чињеничности поново смо почашћени сумом нагађања, спекулација и глупости. 13. Личан пример Читајући психоаналитичку литературу, укључујући и горенаведену, долазим до закључка да сам ненормалан: не осећам у себи никакву „бисексуалност”: сексуaлну склоност ка истом полу. Откад знам за себе никада ме сексуално није привлачио исти пол, већ само супротан. На сву срећу, поред сомнабулистичке психоаналитичке литературе постоји и друга из које сазнајем да је огромна већина људи (96-97%) такође само хетеросексуална. Када бих се ослањао само на психоаналитичарску литературу, дошао бих до закључка да сам психички болестан. На сву срећу, постоје трезвени научници који себи не дозвољавају произвољности и маштарије као психоаналитичари. 14. Хомосексуализованост академског света Савремена психоанализа је „хомосексуализована” – подвргнута контроли хомосексуалаца. Књиге које оправдавају хомосексуализма део су наставног плана и програма на многим универзитетским одсецима, посебно на психологији, антропологији и социологији. Осим тога, хомосексуализам задобија све веће друштвено признање и утицај. 15. „Инцест траума центар” Београдски „Инцест траума центар” у потпуности је контролисан од лезбејки. Доживети инцест је свакако веома трауматично. Инцест с правом подлеже моралној и правној санкцији. Али у овом центру инцест се схвата веома широко – не само као сексуални контакт са особом у сродству, него и као сексуални контакт са сваком особом супротног пола. По том критеријуму, преко 90% популације доживело је „инцест”. Из овог центра шири се параноја о пандемији „насиља над женама”, „трговини жена”, „сексуалном узнемиравању”, „злоупотреби жена” и другим мушким непочинствима. Лезбејски феминизам свесно шири неповерење, чак и мржњу према мушкарцима. Које су последице те лезбејске пропаганде? Одговор на то питање зависи од угла гледања. Један од њих је стање брака. Узимајући у обзир да се код нас сваке године смањује број склопљених бракова, a повећава број развода чини се да послови лезбејских психолошкиња не иду лоше. Па, девојке нагрните једна на другу јер вам то саветују ваше „стручњакиње за душу”. Библиографија
8. Mitchell, Juliet, „Psychoanalysis and Feminism”, Pantheon, New York, 1974. 9. Рудинеско, Елизабет, „Породица у расулу”, Академска књига, Нови Сад, 2012. 10. Стојановић, Јовица, „Страх од жена: феномен женске агресивности”, Чигоја штампа, Београд, 2012. |