Ono što me u ovom trenutku najviše brine jeste to što je bila potrebna tako velika i tako teška artiljerija i aktiviranje gotovo svih patriotskih resursa za jedno tako malo i tako nemušto „ne“. Ali svakako je čak i takvo bledo, muljavo i nemušto „ne“ bolje od „junačke“ i brze kapitulacije koja nam se smešila.

Sve ostalo je legenda o „stabilokratiji“ (čitaj: nesmenjivosti vlasti) koju su nam, za našeg Vrhovnika lično, a u znak zahvalnosti za njegovu kooperativnost u procesu puzajućeg odustajanja od Kosova, smislili „naši zapadni prijatelji“.

Rusofobska ideološka histerija pokušava da prikrije pravnu činjenicu da nema analogije između Ukrajine i Kosova

Gromoglasno, bahato, nevaspitano, prosto, najjavnije moguće sasuto nam je u lice: šta će nam istina, znanje, umeće, šta će nam kultura, pozorišta, muzeji, šta će nam umetnici, arhitekte, inženjeri, nastavnici, učitelji,.. tamo neka intelektualna elita, što samo izneverava gromoglasnike.

No, barem za sada i barem kada je Kosovo u pitanju, srpski politički trojac vesla prilično složno i, nažalost, gotovo u potpunosti u skladu sa zadatim taktom i očekivanjima Prištine, Brisela i Vašingtona.

 Ako na njima prevagu odnese vlast, sa ili bez postizbornog paktiranja sa delom prozapadne opozicije, biće sproveden u delo “francusko-nemački” plan koji podrazumeva da “Kosovo” postane član međunarodnih organizacija, uključujući i UN. To bi vodilo ka stvaranju “Velike Albanije”

Na kraju, postoji jedna čudna činjenica da svi oni koji su za nezavisno Kosovo su po pravilu i protiv Novaka Đokovića. Ali ono što odlikuje Novaka Đokovića i što ga je napravilo velikom čovekom i teniserom jeste jak nacionalni osećaj, duboko verovanje u tradiciju i svoje korene što mu je dalo snage da postane najbolji od najboljih

Pobedili su Miloševićevi (i Šešeljevi) ljudi, ali koji su – gle čuda – u međuvremenu počeli da zastupaju, više-manje, Đinđićeve ideje. (Razume se, u onoj meri u kojoj se uopšte može reći da postoji tako nešto kao Đinđićevo političko zaveštanje ili politički program.)

Srbija je umorna, posvađana, ponižena i siromašna zemlja pod aktuelnom vlašću. Srbija traži novi pravac i odgovornu vlast. Traži jedinstvo a ne one koji je stalno dele i antagonizuju. Dva najveća iskušenja u kojima je sadašnja vlast doživela fijasko su politika prema Kosovu i Metohiji i socijalno-ekonomska kriza koja je dovela do osiromašenja građana. Vlast SNS godinama se predstavljala kao patriotska, koja brani Srbe na KiM, i kao ekonomski uspešna, koja zapošljava i podiže životni standard građana. Francusko-nemački ultimatum o priznanju lažne države Kosovo, koji je Vučić prihvatio u Briselu i Ohridu, razvejao je lažni patriotizam vlasti, a ogromni skokovi cena i pad kupovne moći građana raskrinkali su lažnu statističku sliku ekonomskog tigra. Ogromna korupcija u vrhu vladajućeg režima, namešteni i preplaćeni poslovi za nove naprednjačke tajkune, stavili su završni pečat na jednu sada već potpuno kompromitovanu vlast koja zbog svega ovoga mora da ode.