Оно што ме у овом тренутку највише брине јесте то што је била потребна тако велика и тако тешка артиљерија и активирање готово свих патриотских ресурса за једно тако мало и тако немушто „не“. Али свакако је чак и такво бледо, муљаво и немушто „не“ боље од „јуначке“ и брзе капитулације која нам се смешила.

Све остало је легенда о „стабилократији“ (читај: несмењивости власти) коју су нам, за нашег Врховника лично, а у знак захвалности за његову кооперативност у процесу пузајућег одустајања од Косова, смислили „наши западни пријатељи“.

Русофобска идеолошка хистерија покушава да прикрије правну чињеницу да нема аналогије између Украјине и Косова

Громогласно, бахато, неваспитано, просто, најјавније могуће сасуто нам је у лице: шта ће нам истина, знање, умеће, шта ће нам култура, позоришта, музеји, шта ће нам уметници, архитекте, инжењери, наставници, учитељи,.. тамо нека интелектуална елита, што само изневерава громогласнике.

Но, барем за сада и барем када је Косово у питању, српски политички тројац весла прилично сложно и, нажалост, готово у потпуности у складу са задатим тактом и очекивањима Приштине, Брисела и Вашингтона.

 Ако на њима превагу однесе власт, са или без постизборног пактирања са делом прозападне опозиције, биће спроведен у дело “француско-немачки” план који подразумева да “Косово” постане члан међународних организација, укључујући и УН. То би водило ка стварању “Велике Албаније”

На крају, постоји једна чудна чињеница да сви они који су за независно Косово су по правилу и против Новака Ђоковића. Али оно што одликује Новака Ђоковића и што га је направило великом човеком и тенисером јесте јак национални осећај, дубоко веровање у традицију и своје корене што му је дало снаге да постане најбољи од најбољих

Победили су Милошевићеви (и Шешељеви) људи, али који су – гле чуда – у међувремену почели да заступају, више-мање, Ђинђићеве идеје. (Разуме се, у оној мери у којој се уопште може рећи да постоји тако нешто као Ђинђићево политичко завештање или политички програм.)

Србија је уморна, посвађана, понижена и сиромашна земља под актуелном влашћу. Србија тражи нови правац и одговорну власт. Тражи јединство а не оне који је стално деле и антагонизују. Два највећа искушења у којима је садашња власт доживела фијаско су политика према Косову и Метохији и социјално-економска криза која је довела до осиромашења грађана. Власт СНС годинама се представљала као патриотска, која брани Србе на КиМ, и као економски успешна, која запошљава и подиже животни стандард грађана. Француско-немачки ултиматум о признању лажне државе Косово, који је Вучић прихватио у Бриселу и Охриду, развејао је лажни патриотизам власти, а огромни скокови цена и пад куповне моћи грађана раскринкали су лажну статистичку слику економског тигра. Огромна корупција у врху владајућег режима, намештени и преплаћени послови за нове напредњачке тајкуне, ставили су завршни печат на једну сада већ потпуно компромитовану власт која због свега овога мора да оде.