Претходних дана имало смо прилике да прочитамо и чујемо неке веома скандалозне и варварске изјаве - што од припадника „другосрбијанске“, што од припадника номинално „српско-патриотске“ јавности – на тему употребе црквенословенског језика у осликавању Храма Светог Саве.

За своју смрт директно оптужујем Зорана Ђинђића, Војислава Коштуницу, Душана Михајловића, Владана Батића и Мирољуба Лабуса, који су најодговорнији за безочно непоштовање Устава и закона, који су довели у питање опстанак земље и српског народа

Практични слом неолиберализма, који се најбоље види кроз незапамћену фискалну и монетарну експанзивност у кључним економијама модерног света, указују колико је за политичке елите битно да слушају глас већине. Упркос тренутним напорима да се обузда јавна потрошња и монетарна политика учини рестриктивнијом (обични грађани Србије то најбоље виде кроз раст ЕУРИБОР-а, тј. рата за стамбене кредите), заокрет од „државе благостања“ ка нечему што би личило на „про-бизнис“ политике, засноване на малим порезима и радикалном смањењу фискуса и јавних дугова, на срећу не изгледа реалистично

„Заправо, дефинишем је као `Патриотска опозиција`“ (Ђ. Мелони)

 Русима који се мало боље разумеју у српске политичке прилике, а да при том нису у њих предубоко интересно и пословно инволвирани, Вучић и СНС неодољиво личе на Ђукановића и ДПС. Зато је, верујем, упркос свој дипломатској, медијској и лобистичкој шминци, све присутнија повећана подозривост званичне Москве према српској власти и Вучићу лично.

Србија  је  остварила одређени напредак ка видљивом и одрживом побољшању односа са Косовом, кључним  приоритетом  наведеним  у Мишљењу Комисије о  захтеву Србије  за чланство. Србија и  даље  оспорава  једнострано  проглашење  независности  Косова.

Ако је раније било каква дебата о стварној употреби нуклеарног оружја била табу, сада се отворено расправља о употреби тактичких нуклеарних опција за директно решавање војних задатака

У вези са Резолуцијом 1244 СБ УН поставља се питање њене правне ваљаности. О томе се у српској јавности готово ништа не говори, већ се Резолуција узима као датост, готово богом дана

На западу већ постоји оно што је некад било у комунизму – аутоцензура. Они су ту аутоцензуру увели кроз идеју политичке коректности, дакле све оно о чему не треба да се прича, они као дисциплиновани људи који припадају протестантском и католичком одгоју, они то врло лако прихватају. 

Оно што плаши запослене у Телекому Србија, због чега су синдикати одлучно против продаје, је искуство из Хрватске где је након приватизације из компаније отишло 10.000 људи. Синдикати у Хрватској упозоравају да се, заједно са запосленима, из ове компаније исељавају и послови које је некада обављао ХТ.