Rezultat glasanja na Glavnom odboru jasno ukazuje da „reforme“ u DS treba da predlože i iznesu upravo oni predstavnici stranačke oligarhije koji se uporno protive osnovnom principu demokratije – neposrednim izborima na kojima učestvuju svi članovi stranke i principu jedan član jedan glas.

Pozivanje na širenje optimizma samo je izraz ideološkog ćorsokaka, nemoći i nespremnosti da se osmisli produktivan kritički dijalog o najvažnijim pitanjima našeg društva. Nije slučajno rečeno da su pesimisti u stvari samo dobro obavešteni optimisti.

Srbiji je potreban minimum poštenja, vizije, plana i jedisntva. Mi nemamo mogućnosti da se razbacujemo. To što Vučić kaže „pričekajte kraj godine pa da vidimo“ – od toga nema ništa! Bolje bi bilo da kaže „pričekajte kraj mog mandata“, jer bez četiri godine reformi i trpljenja nama nema spasa.

U trenucima očaja tešim se mišlju da vizionari i planeri evropskog puta kombinuju vazdušni i kopneni transport. Naime, jedan broj Srba će do Evrope stići kao padobranci, kao deo NATO snaga. Doduše, taj put vodi preko Avganistana, ali za dolazak u Evropu su potrebne i žrtve.

Onda se desilo su jurišnici jedne pro-NATO stranke, jedne pro-EU stranke i jedne soroševske televizije bez ovlašćenja skinuli status sa mog naloga, objavili ga bez mog ovlašćenja i samim tim izvršili su krivično delo.

Srbija je odavno postala regionalni El Dorado za imućnu i nezasitu manjinu, odnosno konc-logor za ojađenu većinu. Površna statistika može da zamaskira tu tragičnu činjenicu, ali profesionalni novinari, urednici i analitičari ne bi smeli da se zadovoljavaju površnom statistikom.

Izgleda da su sve naše dosadašnje vlade vrlo uspešno satirale opoziciju, da bi u ovim okolnostima koje imamo danas morali ići čak dotle da je moraju nekakao napraviti ako ništa drugo ono zbog same forme.

Svi su saglasni da ono malo glasača nije znalo šta radi u trenutku glasanja pa sada opštinska vlast treba da bude identična republičkoj, sa malim izmena i dopunama a sve sa ciljem da na „presto“ ne zasednu „ratni huškači“.

Zagovornici autonomije Vojvodine, pa i njenog ocepljenja od matične države, svesno zaobilaze ovu činjenicu, jer ona ne ide u prilog rastakanja Srbije, čak naprotiv. Većinski narod u Srbiji je i većinski narod u Vojvodini, bez obzira na višedecenijski trud zagovornika autonomije da stvore novu naciju, takozvane Vojvođane.

Proteći će još mnogo vode dok ne isplivaju konkretni dokazi da se Hrvatska i Republika Srpska mogu naslanjati jedna na drugu kao prijateljske i partnerske strane, ali u prvoj posjeti hrvatskog predsjednika Banjaluci u ovom trenutku treba vidjeti i fakte koji ohrabruju.