Dešavanja u Novorusiji takođe su postali test toga ko upravlja Moskvom – nosioci naših nacionalnih interesa ili šesta kolona to jest atlantistička mreža uticaja. Pokazalo se, pedeset kroz pedeset, sa promenljivom uspehom – Krim naš, dakle vlast je ruska; Minski sporazumi – pobedila je šesta kolona.

Udareni smo od najjačih i najcenjenijih; gde smo sejali cveće, tu nam pelen niče. Elita ćuti, ili se priključila neprijatelju. Mnogo je nihilista koji s uživanjem pljuju na sve što je srpsko. Zbog teških gubitaka krajem prošlog veka razvila se, u delu javnosti, srbofobija: mrzimo sami sebe.

Prikaz knjige: Erik S. Reinert, Globalna ekonomija – kako su bogati postali bogati i zašto siromašni postaju siromašniji, Čigoja, Beograd 2006.

Takve navodno kosmoplitske ličnosti se moraju uzdržati od patriotskih izjava, jer je njihov credo, kao što je poznato kosmopolis, a ne samo mali polis u maloj sredini.

Reč je o odluci stručnog saveta pri Ministarstvu kulture o izboru predstavnika za nacionalni paviljon na međunarodnoj izložbi u Veneciji.  Izabrana su dva projekta i, sudeći po novinskim komentarima, oni treba da pokažu kako izgleda ta dekonstrukcija nacionalnog određenja.

U slučaju da se autogolovi koje vlada u poslednje vreme postiže nastave, može se desiti da usled njihovog mnoštva, poslovično „pileće pamćenje“ našeg naroda ne bude dovoljan saveznik SNS-a i njenog kandidata, ma ko to bio.   

Domaća javnost je već oguglala na „Kurirove“ bisere, ali intervju sa Gotovinom zaista je krajnja tačka besramnog i beskrupoloznog novinarstva,  čime je bukvalno pljunuto na sve žrtve „Oluje“ i sve proterane Srbe.

Pitanje nije - da li će, već kada će - umreti novine. Ali, u krizi nisu samo papirni mediji. Rast Interneta, lakoća pristupa informacijama i slikama, stvorili su opasnu iluziju da su zanimljive, tačne i smislene informacije besplatne - i da će uvek biti dostupne.

 Sukob u stranci je počeo da se razbuktava onog momenta kada je novi predsednik DSS Sanda Rašković Ivić iskočila iz planiranih okvira pomenute interesne grupacije. Do rascepa u DSS nije došlo zbog navodnog neslaganja oko zajedničkog kandidata opozicije za predstojeće predsedničke izbore, jer se o tome nije ni govorilo na Predsedništvu stranke. 

U odnosu na prvostepenu presudu, i u jednoj i u drugoj državi reagovalo se drukčije. Aprila 2011. javnost u Srbiji bila je zadovoljna što se pravda, iako spora, ipak pokazala kao dostižna, dok je u Hrvatskoj bila zgranuta i ogorčena jer – „pravde nema“.