На последњој седници Главног одбора се јасно могла видети та трансформација ДСС у СНС, када је бесна руља почела да добацује нашим најугледнијим члановима са Косова и Метохије, Марку Јакшићу и Славиши Ристићу. Наставак те ружне слике, биле су увреде на рачун нашег посланика Ђорђа Вукадиновића, изречена на најпримитивнији начин.

Питање о улози интелектуалца у свету, о његовом позиву и одговорностима, у том смислу није неко изоловано „академско питање“, које првенствено треба да побуди интересовање „научне јавности“, већ питање које се битно тиче људског умног интереса.

У схватању напредњачке власти објективна одговорност се исказала у новој министарској дужности Небојше Стефановића. То значи да Вучић неће дати ниједног функционера напредњачког режима, јер би тако показао своју политичку слабост

Рођење Српске на Светог Стефана је увек више било ствар провиђења, него неког нарочитог планирања или политичке технологије. Ово многим Србима није јасно, а босанским муслиманима није јасно никако, и само зато су били у стању да помисле да је Српској било могуће укинути Дан њеног рођења и посвећења.

Коме Панчић мисли да се руга у лице овим незаборавним текстом? Откуд му идеја да равноправност народа може да произведе бесмислице које ћемо поштовати и дискриминацију пред којом ћемо жмурети?

Пошто сва напредњачка пропаганда, у последње две године, личи, као јаје јајету, на, нека ми Бог опрости, немачку националсоцијалистичку (пре почетка Другог рата), после увођења свевидећег ока и уха „Ganz Deutschland hört den Führer mit dem Volksempfänger „ – „Цела Немачка слуша/чује Фирера путем народног пријемника (јединог радија)" – за очекивати је ускоро и фаталистичке напредњачке поруке типа „Unsere letzte Hoffnung АН - Наша последња нада АВ"

 Да ли ће премијер Вучић, који нас иначе стално засипа подацима о побољшаној наплати пореза и осталих давања као и  сврсходности штедње и смањења пензија и плата у јавном сектору, приупитати свог блиског сарадника колико је коштала ова  свадба деценије у његовој крушевачкој нахији? 

Љубинка Трговчевић је описујући надмени и хвалисави тип Срба у ствари демонстрирала мноштво аутостереотипа, а све у тежњи да се суочимо са реалним стањем у нашем друштву и то без јасно изражене жеље да упознамо друге народе, закључујући да смо бољи од осталих.

Ако хоћемо и једно и друго, морамо се провући кроз Сцилу и Харидбу демократије и суверености, што је заправо теснац између запада и истока. Ова Резолуција Европског парламента на изричит начин нам показује природу ове дилеме. Задатак будуће власти Србије, када дође на политичку сцену, није да се определи него да практично решава ову дилему

И све би то било само још једна отужна српска политичка прича о „уподобљавању“ локалних власти са републичком, да Александар Вучић није решио да од Беле Паланке направи „показну вежбу“ енормно пораслог рејтинга СНС-а