Не морате бити превише политички образовани да бисте приметили да Вучић и Ђилас делују у пуном сагласју и да се њихови "ставови" подударају у свакој од битних политичких тачака, од ЕУ, преко Русије до КиМ

„Ово је права истина господине председниче... Понављам са највећом жестином и осудом: истина маршира и ништа је неће спречити... Када је истина закопана под земљом, она расте и достиже толику снагу да једног дана када експлодира носи све пред собом... “

 (Писмо Емила Золе председникуФранцуске поводом афере „Драјфус“)

Великог Брата није родила мајка Србија, али је он очито усвојен у нашу породицу. У отуђеном свијету модерни човјек од родбине једино има Великог Брата. Управо такав потребан је савременој цивилизацији. У његовом формирању традиција се намеће као препрека, зато јој треба одузети значај.

Пошто смо закаснили да покупимо неку мрвицу са трпезе богатих и моћних, стижемо таман на време да „солидарно“ партиципирамо у расподели ризика и санирању последица њиховог пира.

Три месеца након почетка руске инвазије, отпор Кијева је онемогућио Русију да  постигне свој првобитни циљ потчињавања Украјине, али исход рата остаје нејасан. Оно што је извесно јесте да руско-украјински сукоб доводи до неповерења међу државама ЕУ и да ће се поделе вероватно и даље продубљивати

Наши старији суграђани, од времена Слободана Милошевића, па до данас, на изборима пословично гласају за политичке опције које карактерише деспотски начин управљања

Није ли позивање на „реалност“, „прагматизам“ и „објективне међународне околности“ сво ово време била омиљена мантра и наших домаћих евро-атлантиста коју је Мило Ђукановић сада само поновио?

На првом месту треба поставити питање, како је Русија, или чак како је Путин лично себи могао допустити да не инсистира на поштовању обећања које је Горбачову на Малти дао Џорџ Буш Старији, да се НАТО неће ширити на исток

Било шта осим победе над режимом имало би несагледиве последице за земљу. Уколико Вучић постане председник Србије, зацементираћемо овај катастрофални систем на период од најмање пет година, а могуће и дуже. Уследило би суштинско понирање по свим питањима, и због тога се мора ићи на победу. Свака друга калкулација представља врхунску неодговорност.

Пошто западне банке контролишу скоро три четвртине банкарског система Источне Европе, тај регион је онај који треба највише да стрепи од повлачења банака развијених тржишта са тржишта у развоју.