субота, 24. јун 2017.
 Ћирилица | Latinica

Нови број

Тема: Светска економска криза и Србија (II)
Банер

Претходни бројеви

Банер

Пронађите НСПМ на

&

Нове књиге

Банер

Едиција "Политички живот"

Ђорђе Вукадиновић: Од немила до недрага

Банер
Банер
Банер

Часопис НСПМ или појединачне текстове можете купити и у електронској форми na Central and Eastern European Online Library

Банер
Банер
Почетна страна > Преносимо > Стари бирачи, будућност и гласачко право
Преносимо

Стари бирачи, будућност и гласачко право

PDF Штампа Ел. пошта
Игор Живановић   
недеља, 02. април 2017.

Популација старих је у сталном порасту. Према подацима Републичког завода за статистику удео старих (65 и више година) у популацији је око 19 одсто, а очекивано трајање живота је 75 година.

Једно од последњих истраживања је показало да стари у Србији живе горе него раније, лоше се хране, нарушеног су здравља и не могу себи да приуште адекватно лечење, углавном се информишу гледајући РТС и Пинк, махом не читају новине, а када читају, то су Вечерње новости и Информер, не користе интернет, већина не иде у биоскоп или позориште.

Наши старији суграђани, од времена Слободана Милошевића, па до данас, на изборима пословично гласају за политичке опције које карактерише деспотски начин управљања. С обзиром на њихов број, стари имају велики удео у бирачком телу и њихове политичке преференције, које су прилично ирационалне имајући у виду њихов социјално-економски статус, умногоме утичу на формирање јавне политике. Познато је да је друштво кооперативни подухват великих размера који се протеже од једне генерације до друге. И као што се чини неправедним да се допусти садашњим генерацијама да искористе све ресурсе и да будуће генерације оставе у оскудици због интереса садашње потрошње, слично томе чини се неправедним да политичке и вредносне преференције оних који су на измаку животног века профилишу јавну политику за генерације које се налазе на почетку живота или тек треба да ступе у егзистенцију. Упркос томе што је једно од основних начела демократије да се глас сваког појединца рачуна као један, и не више него као један, да би се задовољило начело међугенерацијске правде требало би ограничити право гласа за старе.

Како предлаже белгијски филозоф Филип ван Паријс, то се може учинити на више начина, од којих су неки прихватљивији него други. Најједноставнији начин за решавање проблема утицаја старог бирачког тела на формирање будуће политичке праксе, јесте да се старијима од 65 година укине право гласа. Мада се може чинити да се овде суочавамо с проблемом дискриминације по старосној основи, такво тумачење није у потпуности оправдано. Наиме, право гласа припада корпусу субјективних права, па ако особа након одређене старосне доби може да изгуби право да управља моторним возилом, аналогно томе може да изгуби и право да одлучује о будућности политичке заједнице - будућности у којој неће ни да учествује.

Да би се избегла оптужба за дискриминацију, а имајући на уму да је старосна граница од које особе стичу право гласа (18 година), сасвим произвољно одабрана, другачији начин за решавање проблема уплива старих на политику јесте снижавање те границе на, рецимо, 16 година, чиме би се удео младих у бирачком телу повећао. Међутим, млади су много мање мотивисани да излазе на изборе од старих. Проблем је, онда, како подстаћи младе да изађу на изборе и гласају. Један од непопуларних начина да се то учини јесте да се гласање за младе учини обавезним и подупре некаквим обликом санкција, док таква обавеза не би постојала за старе. Мање популаран начин је да се направе квоте (слично ономе што сада постоји за жене) с обзиром на годиште кандидата који се такмиче у изборној утакмици. Проблем је, наравно, то што политичке и вредносне преференције подмладака политичких партија ретко рефлектују преференције њихових потенцијалних гласача. Осим тога, могло би да се омогући да свака старосна група бира своје представнике међу кандидатима који се налазе у тој старосној групи или ван ње.

Нешто другачији начин избегавања утицаја старих на резултате избора и формирање будућих политика јесте да се право гласа, од избора до избора, дистрибуира различитим кохортама, док би одређене кохорте биле изостављене до неких наредних избора. На пример, право гласа на предстојећим изборима, уз периодичне варијације, би имали они који у изборној години пуне 18, 38, 58 и 98 година. На тај начин, годиште оних који периодично гласају варира, чиме се право гласа начелно не губи, али се стварају велике "рупе" у бирачком телу, тако да је овај начин ограничавања права гласа за старе, мање адекватан.

Наредни облик ограничења права гласа познат је у класичном либерализму и њега је предложио Џон Стјуарт Мил. Реч је о такозваном плуралном гласању, односно о принципу према коме се сви гласови не рачунају једнако (један и не више него као један), већ гласови одређених особа вреде више од један. Мил је овај принцип предложио како би ограничио утицај мање образованих гласача на исход политичких процеса. У овом случају гласови образованих би вредели више него гласови необразованих гласача. Када бисмо овај модел применили на решење проблема утицаја старог бирачког тела на исход избора, добили бисмо отприлике следеће. Гласовима из различитих кохорти бирача приписивали би се различити тежински коефицијенти, за млађе бираче виши, а за старије гласаче нижи, водећи рачуна о статистичким подацима о очекиваном животном веку и животним изгледима с обзиром на тренутну старост сваког гласача. На тај начин сви би били укључени у изборни процес, али би утицај старог становништва на резултате избора и формирање политика сразмерно опао.

Емпиријска је чињеница да особе које имају децу воде више рачуна о будућности него оне без деце. Вероватно најбољи начин за смањење утицаја старих гласача је да грађани добију право гласа чином рођења, с тим што би родитељи до одређене законом прописане границе, гласали у име своје деце водећи рачуна о њиховој добробити. На тај начин моногамне породице би имале додатни број гласова у зависности од броја деце. Први проблем који у том случају треба решити јесте како у контексту породице родитељима дистрибуирати додатне гласове, поготово за парове с непарним бројем деце. Други проблем је како дистрибуирати додатне гласове за разведене родитеље и у зависности од тога ко је носилац права старатељства. Трећи проблем је ко би и на који начин гласао у име деце без родитељског старања у установама за незбринуту децу. И коначно, проблем је како решити супротстављене политичке преференције родитеља унутар породице. Ови проблеми су озбиљни, али не и нерешиви.

Мада сва наведена решења проблема утицаја старих на креирање јавних политика додатно компликују изборни процес, захтеви правде се не смеју жртвовати зарад једноставности избора.

Аутор је истраживач Института за филозофију Филозофског факултета у Београду

(Данас)

 

Остали чланци у рубрици

Од истог аутора

Анкета

Да ли подржавате избор Ане Брнабић за премијера Србије?
 

Република Српска: Стање и перспективе

Банер
Банер
Банер
Банер
Банер
Банер