Русија има истовремено неколико разлога да буде љубоморна на односе Србије са Кином. На пример, српски председник се вакцинисао кинеском вакцином, а српска војска се преоријентисала на кинески војно-индустријски комплекс

Кад интелектуалац постане део странке престаје бити интелектуалац. Илузија може да потраје неко време, али „гвоздени закон олигархије“ на крају увек самеље свако зрно слободне мисли.

Економска криза је само заоштрила супротности које је неолиберални капитализам довео до еруптивних размера. У Грчкој са још увек релативно снажном револуционарном левицом и добро организованим синдикатима на истој страни барикаде нашли су се радници и средња класа.

Мађарска плаћа високу цијену непотписивања Истанбулске конвенције, што свакодневно не ударамо ногом рускога предсједника, штитимо хришћански модел породице и то што ЛГБТ лудило овдје нема простора

СКД “Зора”са председником Николом Церовцем, наставило је да активно делује у избеглиштву на очувању културног идентитета избеглих и прогнаних Срба, културно и духовно снажећи дух народа у нади да ће се једног дана вратити у свој завичај. 

Тешко је то прихватити, али ми смо управо сведоци озбиљног заокрета цивилизације, свет се преобразио, а центар економске теже напустио је западну сферу и упутио се ка азијском континенту. Кина – нова сила на светској сцени, поседује неколико адута које може да употреби за подстицање раста.

Када комичар постане политичар, онда политика постаје сатира. Италији се то догодило неколико пута

У јавности је неко време отворена полемика о томе треба ли Скупштина АП Војводине да поништи акт насилне асимилације Буњеваца и Шокаца у Хрвате из давне 1945. године или, пак, не треба. С једне стране су представници Буњеваца којима је овај акт угрозио националну егзистенцију и основно људско право, а са друге су представници војвођанских Хрвата који тврде да акт правно не важи, да је „резултат жеље самих Буњеваца“ (канда су сами себе укинули)

Да ли смо заиста постали толико изоловани од своје средине да нам треба масовна анонимна публика да поделимо најинтимније тајне? Шта тиме исказујемо? Хоће ли бол проћи тиме или ће се радост увећати? Да ли смо постали approval junkie и да ли очајнички патимо за тим Масловљевим мотивом одобравања?

 Ништа још није готово. Али је очито да после ових избора више ништа неће бити исто. Као што, уосталом, већ неко време у Србији уопште није исто, само је та промена та разлику од 5. октобра више еволутивна и мање упадљива.