Преносимо | |||
Убијање елите или збогом памети |
четвртак, 25. септембар 2014. | |
(Сведок, 23. септембар 2014) Кад сам био млад новинар „у земљи радника, сељака и поштене интелигениције“ као виц се препричавало, како је партијски функционер приговорио новинару који га је интервјуисао да „му није добро питање“. После таквих вицева није било. Прво су новинари „демократским политичарима“, као фудбалерима, писали и добра питања и добре одговоре, а онда кад су ови дошли на власт унајмили су џесике и саветнике за медије па се све те мудрости производе и припремају у кабинетима. Лакше уредницима, а читаоци не морају да читају. Подсетила ме на то старо време моја прва реакција на питање рубрике „Сведок истражује“: Да ли је криза страначке интелектуалне елите протерала елиту из Србије? Дакле, стварно се не слажем с питањем. А зашто? Па, зато што у оваквој држави интелектуална, национално рационална елита не може да постоји. Јер није ни потребна. У овој земљи су „амерички национални интерес“ и сви његови деривати - Божја објава. А о таквим стварима нема расправе. „Елита“ је само свештенички ред који шири објаву међу српским паганима. Из српске скупштине су сви јеретици протерани. А може бити и да се из школских уџбеника ускоро избаци бандоглави Милош Кобилић и да се праведном либералу Вуку Бранковићу коначно да право место. И да у Бриселски споразум, одмах после геј-параде, уместо анахроних српских општина, уђе обавеза да се том јунаку подигне споменик на Газиместану. Споменик који ће спајати народе у региону, а не раздвајати. А сад о „Сведоковом“ истраживању.
Пре свега, брак странке и интелектуалца, и у другачијем режиму, је немогућ. Могуће је само обострано флертовање. Кад интелектуалац постане део странке престаје бити интелектуалац. Илузија може да потраје неко време, али „гвоздени закон олигархије“ на крају увек самеље свако зрно слободне мисли. Уосталом, нама у Србији за то не треба никаква наука, ми смо то својим очима гледали кад је настајао вишепартијски живот: погледајте горњи фриз фотоса на другој и трећој страни прошлог броја „Сведока“. Сви ови интелектуални ликови (Добрица, Пекић, Никола Милошевић, Коста Чавошки, Михаило Марковић, Ратко Марковић, Матија) кад су се упустили у рад са политичарима убљувани су, наружени, дискредитовани и на крају ишутирани од партијских измећара. Пре него што су осмрђени у партијским брлозима њихова реч је значила у јавности. После „партијске каријере“ чак је и бриљантна мисао филозофа светског формата као што је био Михаило Марковић служила сваком политиканту из било које странке - за запишавање. Затим, ваљало би да се сложимо да је добро што су странке у Србији из „елите“ протерале све критичке и креативне интелектуалце. Јер, шта би данас радио, рецимо Ратко Марковић, у парламенту за који - и поред тога што заседа у држави у којој правни факултет постоји век и по - законе пишу неке бирократе без лица у Бриселу. Да не би можда стари професор могао да наговори ону независну министарску главу, да размисли о смислу таквих закона. Ма дајте, био би бачен у контејнер као што је некоћ млади јуноша пред студентима у канту за отпатке бацао флашицу „јана-воде“. Али „јана-вода“ има своје заштитнике па се храбри младац после умиљато извињавао, као што и приличи српском министру почетнику. А поштено речено, Ратка данас у Србији нема ко да брани. Или, рецимо, шта би историчар од формата могао да каже о величанственој одлуци четничког војводе устоличеног на славној Романији који се већ прошле године, кад је одложена геј-парада, одмах јавно и „поносно“ заузео за организовање тог догађаја који ће препородити и унапредити Србију.
Деведесет пет одсто Срба се „нецивилизовано“ противи томе, али војводина се не пориче. Можда да сашије ђујићевску униформу па да стане на чело колоне, а до њега Дачић у маршалској униформи – као у оним пинк-вицотекама. Шта би ту могао, Радован Самарџић, рецимо. Да сашије себи униформу Сулејмана Величанственог?! Или, шта би људско биће које држи до свог мишљења и елементарне логика могло смислено да каже на чин „ултралевичара“ – и министра српског за рад, радничке мајке, такорећи – који после читаве плејаде левих мислилаца и преданих бораца за радничка права од Светозара до Михаила Марковића као самозвани Че Гевара, неупитно подржава нови Закон о раду по коме послодавци једино нису добили право да секиром, или каквим другим тупим предметом ликвидирају „лошег“ или сувишног радника. Или, злу трудницу посебно. Истини за вољу, у овом владином „Бајерну“, једино кадрови из ММФ и Светске банке раде као сат. Ти професионални утеривачи дугова, који су унесрећили милионе на све четири стране света, искусни и очишћени од сваке емоције, дошли су да ураде мастерс на свом народу. Велики је то пројекат: мале плате ће се смањити, бедне пензије стесати, цене превоза, струје, хране и чега све повећати. Што пропустише добри ђаци Млађо и Ђелић забринути Вуковић и насмешена Кори ће коначно довршити. То ће се после изучавати у оним школама за специјалце који имају обуку преживљавања у немогућим условим. Ови наши ММФ-овци и не понављају мантру о „болним мерама“. Само оперишу. И добро, шта би ту могао да уради неки озбиљан економиста? Рецимо, наш Деда Аврам. Да их упозори? Нема потребе, знају они да ће пацијент колабирати, али то није њихова брига.
Кад ММФ и Светска банка неког уведу у рај, они онда иду даље, до последњег долара на земљској кугли. Дакле, нема у данашњој Србији никавог посла за човека који би овоме супроставио другачије мишљење. Јер, то што у кризама у касном капитализму остане као „елита“ удружени је фронт беспризорног света – из неморалне политике, пљчкашке економије, декултурализоване културе, зависних медија и разголићене естраде - који једино верује у неку вишу памет споља. Иако их ови споља од миља зову useful idiots, тај свет за себе држи да је „реформски“: ружи свој „прост“ народ на сва уста, шаље своју децу да уче у свету, а не у овој примитивној земљи коју су они тако лако опљачкали, лечи се на клиникама у „цивилизованом свету“, гади се свог раног периода, своје родитеље доживљава као грешку слепе природе која није одмах разумела прави пут. Храст стар шесто година у том погледу на свет никад неће вредити двеста метара асфалта. И то је мера свих ствари: док не схватимо да морамо да посечемо све храстове у Србији, и у себи, нећемо напредовати ни за микрон. Дража је нама једна гранчица палме из арабљанске пустиње него сви храстови по којима је Шумадија добила своје дивљачко име. А, и зар не би лепше било да се зове Шврацвалд или Шервуд? Било би, али ми тада нисмо имали овако далековиду „елиту“.
Ипак, демонстрација највише врсте увођења реда у „примитивној Србији“, која се отима од промене свести, уследи кад нека прљава српска рука дирне Странца. (Велико „С“, наравно.) Све што има полиције у униформи и у цивилу оставиће се тада сваког посла да би тог страшног злочинца привело правди. Ни немачке окупационе власти нису биле тако приљежне у заштити Немаца. Толико смо ми напредовали на путу у ЕУ. Најевропљани! То је устало све што зна за себе да је „елита“ да се ствар оконча. Кад следећи пут неко пијано Српче насрне на Немца, па и ако он не буде из ЛГБТ расе, јавност „елитне Србије“ ће затражити да се врати оно сјајно правило: Сто за једног! И да се прошири на све грађане из ЕУ. А коначно ће и последњем Србину бити јасно да је неразумевање за ту изузетну меру по европским стандардима – обична комунистичка ујдурма. Јер, никад се прави напредни Србин не би супроставио европским стандардима. Искључено. Па, наша напредна елита у томе неће да слуша ни Европу. Кад кажу из Брисела да пет година неће бити никаквог проширења, све оно што се у „Великој Србији“ учило европском путу, зна да се тај културни свет само шали. Рецимо, ту би се неки интелектуалац за којима кука „Сведок“, ухватио логике да кад неко каже „неће бити пет година“ да то није и обећање да ће бити и после пет година. Онда би се ухватио чињенице да се тај комесар сада зове „за суседе“ а не „за проширење“. Цепидлачење и убацивање клипова у точкове, а што је више антиевропских клевета и лажи, Барозо и Шулц су нам све дражи. А тек Кетрин Ештон. Има да јој се подигне споменик у Ташмајданском парку. И то баш на оном месту где су неки провокатори из храстових шума били ставили обележје оном детету из Батајнице, да НАТО поуздано зна да је то било противно вољи Владе, а која ће тада и свечано обећати да ће убудуће Видовдан обележавати као дан кад је Слободан Милошевић испоручен Хагу! Дан кад смо коначно Европи пружили руку. Који се то народ на Западном Балкану може похвалити толиком оданошћу „европској идеји“ и „америчком националном интересу“!? Или, замислите како би прошао неки бледуњави интелектуалац, који би на примеру Украјине објашњавао да Унија држи до својих принципа као до лањског снега, јер кад Ујка Сем подвикне, ено, зову Кијев видео-линком у чланство, иако та држава нема ни одређену територију, ни суверенитет, ни мир, ни економију, ни заштиту својине, ни људска права.
Не, нашу „елиту“ те примитивне чињенице не могу збунити. Зна се да су чињенице глупост и да се логика зато не учи на универзитетима где та „елита“ дипломира и докторира. И ми, ми као нико, признајемо Украјину у совјетским границама, све са Кримом, а ако Мајкл Кирби устане на леву ногу, и са Москвом ћемо. И сад закључак: Србија живи с „елитом“ која проповеда – реформе. „Реформе“ су мантра система који није спреман ништа да учини да би се окончала дубока криза. Реформе су пијење и последње капи крви слуђеном народу. Али, Велика криза или Велика депресија како се говорило у Рузвелтово време, не може се реформисати. У таквом друштву се нешто мора променити из корена. Овде је проблем систем. Овакав капитализам који производи беду, понижење, суноврат и „демократија“ која се од „власти народа, од народа и за народ“ како је говорио Линколн, претворила у народног тлачитеља, немају ни идеју, ни снаге за промену. Они стоје на барнику своје Али-Бабине пећине пренатрпане напљачканог блага! Али Али-Баба не уме да даје. Он је научен да узима. Једино му се може отети. На начин који он само и разуме. Четврт века је како су нам увели овај систем, а он нема ни један позитиван резултат. Ни један! Једно време смо пушили транзицију. Сад је и она догорела до прстију. И сасвим очигледно: све је горе него у систему који смо с страшћу разорили. Самоуправни социјализам је понекад изгледао као дечја игра, али за ово – то је био систем. За ово – то је био одговоран систем. Хуман, праведан, толерантан... Не, то се више не може вратити. Ово није прича о томе. Ово је прича да ово што ми данас имамо за вратом, извесно, не може опстати. Е, за то ће требати нови људи. Зато има смисла што је „Сведок“ упалио свећу и тражи их у српском мраку. То што ова „елита“ ради овом народу завршиће се једноставно: или она или народ. Не знам зашто ми се чини да народ боље стоји у овој или-или једначини.
Овај народ можда не изгледа најздравије, али се од Берлина до Вашингтона и Лондона зна да је он, у зла времена, умео да се избори и с већим невољама. Зато у ову „елиту“ нико и не полаже велике наде. Тек понеко тапшање по раменима. И усмери се понека арапска делегација која и онако радије и с више обавезности гледа на Приштину. И дежурни саветник помоћника бриселског комесара се обавезује да мејлом пошаље снимљену поруку: Пилићи, ЕУ вас није заборавила. Само ви држите глави изнад воде. |