Детронизација Вучићевог режима као највиши патриотски задатак

Наш бивши дипломата Небојша Вујовић пре неки дан је истакао да је главни циљ одласка нашег министра за спољне послове Марка Ђурића у Вашингтон био да се званично сретне са америчким државним секретаром Маријом Рубијем. На том разговору је, према Вујовићу, Марио Рубио, најистакнутији поборник Трампове спољне политике, упознао Марка Ђурића са тајним обавезујућим споразумом о независности Косова.

Председник Вучић је експресно настојао да демантује Небојшу Вујовића изјавивши да је Марко Ђурић сасвим случајно у Вашингтону срео Марија Рубија, са којим је имао добар разговор, али да у оквиру тог разговора није било ни речи о тајном плану за Косово.

Настрану што је прича за „малу децу“ да је високопозиционирани амерички политичар, Трампова „десна рука“, натрчао на Марка Ђурића (не наводи се место на којем се одвио тај случајни сусрет) и при томе пристао да са њим срдачно разговара потпуно ван протокола. То на дипломатском нивоу иначе не бива. А посебно што је у овом случају реч о сусрету светског моћника са представником једне мале земље.

Поводом оваквог Вучићевог демантија, намеће се питање због чега врх нашег режима до сада није јавно оспорио јавне изјаве председника САД, по којима је Косово независно.

Врх режима доживљава студентско-грађански бунт и професионалне новинаре као највећу опасност по свој опстанак, док патриотске манекене не дира ни на какав начин

Међутим, овај догађај ме је подстакао да апострофирам немали број наших интелектуалаца који на неадекватан начин приступају проблему Косова. Знатан број њих се дистанцирао од студентско-грађанске побуне. Њихов манир је да се из своје „зоне комфора“ са презиром односе према студентима и оном делу њихових професора који их подржавају. Они се на вербалном нивоу представљају као највиши патриоти зато што су непоколебљиви браниоци Косова као дела Србије, али им при томе не прети ни отказ ни брутална одмазда власти. С друге стране, студенти и грађани који се бескомпромисно боре против Вучићевог тиранског режима суочавају се са бруталним, неселективним пендречењем, нелегалним и потпуно насумичним хапшењима, где потом као притвореници бивају жртве различитих облика тортуре, злостављања и слично. То је зато што врх режима доживљава студентско-грађански бунт и професионалне новинаре као највећу опасност по свој опстанак, док поменуте патриотске манекене не дира ни на какав начин, јер што их је више, то је боље по репродукцију криминализованог и компрадорског режима.

Мој дугогодишњи пријатељ Слободан Самарџић, доказани антивучићевац и неко ко се није дистанцирао од студентско-грађанског бунта, у свом тексту, објављеном у Данасу, закључује: „Ако је велики студентски и грађански покрет озбиљно уздрмао државодержавачки режим А. Вучића, сада је крајњи час да прихвати кључну одговорност и ухвати се укоштац са проблемом од којег је све почело.“ (Мисли на КиМ – С. D.)

Али, студентско-грађански покрет је идеолошки хетероген, те уколико би се прихватила Самарџићева сугестија, по мом мишљењу би се у том случају разбио тај велики покрет чији је обједињујући циљ – детронизација Вучићеве суверене диктатуре. Овај режим, попут других тоталитарних режима, није могуће срушити нападом из само једне тачке, већ само широким, идеолошки хетерогеним друштвеним фронтом, налик оном приликом пада „Берлинског зида“ – „друштво версус режим“.

Стога је илузија мислити да примаран патриотски задатак није обарање Вучићевог режима заснованог на унутрашњем ванинституционалном терору који је затро сваки траг владавине права и на компрадорској спољној политици. Ако би се тај задатак успешно завршио, победници би требало, као прво, да изврше лустрацију у свим доменима и да обаве неке најнужније ствари. А потом да распишу изборе за Уставотворну скупштину, на којима би се двотрећинском већином донео Предлог новог устава који би се потом потврдио на референдуму. После би се одржали нови избори у складу са новим правилима.

* Аутор је почасни председник Међународне филозофске школе Фелиx Ромулиана

(Данас)