петак, 22. новембар 2024.
 Ћирилица | Latinica

Нови број

Тема: Светска економска криза и Србија (II)
Банер

Претходни бројеви

Банер

Пронађите НСПМ на

&

Нове књиге

Банер

Едиција "Политички живот"

Ђорђе Вукадиновић: Од немила до недрага

Банер
Банер
Банер

Часопис НСПМ или појединачне текстове можете купити и у електронској форми na Central and Eastern European Online Library

Банер
Банер
Почетна страна > Преносимо > Реакција на књигу Слободана Антонића - Милошевић није тражио употребу војске
Преносимо

Реакција на књигу Слободана Антонића - Милошевић није тражио употребу војске

PDF Штампа Ел. пошта
Небојша Павковић   
четвртак, 09. април 2015.

Генерал-пуковник Небојша Павковић, бивши начелник Генерал штаба ВЈ, данас хашки осуђеник, у писму аутору књиге ”ЈОШ НИЈЕ ГОТОВО – МИЛОШЕВИЋ” демантује неке делове књиге др Слободана Антонића

Још није готово... а и није било баш тако - Милошевић није тражио употребу војске

Уважени професоре, господине Антонићу!

Са посебном пажњом прочитао сам Вашу књигу ”Још није готово, Милошевић”, и сазнао нове податке, о драматичним догађајима, који су се дешавали на просторима предходне Југославије и у Србији.

Наравно, највише су ме занимали догађаји везани за последњу ”револуцију”, војску СРЈ, и мене лично.

До сада сам се више пута оглашавао у писаним медијима, посебно у ”Сведоку”, у вези учешћа војске, и мене лично, у њима.

Признајем да сте их и Ви, доста верно описали.

Међутим, неки су недоречени и непрецизни. Због тога, дозволите, без лоших намера, да Вас као непосредни учесник, и лично информошем.

Пишем Вам само о догађајима које нисте спомнули у књизи, или их нисте прецизно описали.

Надам се да ми нећете замерити.

Догађаји пре 5.октобра 2000.године:

Дана 4.октобра 2000. године, од 10.00 часова, у Белом двору, Милошевић је одржао састанак са најодговорнијим старешинама војске и МУП-а. Циљ је био информисање о безбедносној ситуацији, могућем сценарију извођења најављеног протесног митинга, и актуелној обавештајној ситуацији у окружењу.

Из војске СРЈ поред мене присуствовали су: Бранко Крга, начелник ОбУ; Милан Ђаковић, начелник УБ; Миодраг Симић, помоћник за КоВ, Љубиша Стојмировић, начелник Сектора за ОП; Милен Симић начелник управе за Морал и информисање; Србољуб Трајковић, командант 1.А, и други.

Из МУП-а Р. Србије присуствовали су: Влајко Стоиљковић министар; Властимир Ђорђевић, начелник РЈБ; Радомир Марковић, начелник РДБ; Обрад Стевановић, помоћник министра, и други градски функционери.

Од припадника војске реферисали смо ја, Ђаковић и Бранко Крга. Ја сам говорио о стању у јединицама војске у Београду, Нишу, Новом Саду, Чачку, Крагујевцу и др. Тежиште је било на Београду. Нагласио сам да у граду нема већих тактичких јединица, осим Гардијске бригаде, и родовских јединица ПВО, везе и артиљерије, које нису борбене јединице. Једна тенковска чета из састава 1.окбр, из касарне ”4.јули”, на Бањици дислоцирана је у касарни ”Бубањ поток”. Основни разлог је да тенкови не буду у граду. Најјача борбена јединица у Београду је била Гардиска бригада, и она је била под директном командом Милошевића. Њен командант, генерал Бојовић је био ађутант Председника Милошевића.

Планирано је да се јединице Војне полиције у Београду и другим градовима ангажују за заштиту војних објеката од посебног значаја (касарне, војни магацини, објекти командовања, центри везе, објекти команди, Клубови ВЈ, издвојени објекти). По једно одељење из састава 72.спец.бр и бВП, већ су били распоређени у згради Главне поште ради обезбеђења централе и разделника веза, који су у надлежости војске. Поред магацина наоружања и опреме, које су обезбеђивале јединице из састава 1.А и других јединица, ГС је ангажовао једну јединицу и из састава 72.спец.бр, за обезбеђење архиве која је била смештена у објекте Заставе филма на Кошутњаку. На крају сам нагласио да у Београду нема борбених јединица које се могу брзо употребити. Истакао сам да је ситуација истоветна, и у свим градовима и гарнизонима, и да су све јединице добиле наређење да се не смеју ангазовати у међустраначким сукобима, и појављивати на улицама.

О безбедносној ситуацији говорио је начелник УБ, генерал Милан Ђаковић. Упознао је присутне да служба располаже подацима да су у свим већим градовима, а посебно у Нишу, Чацку, Крагујевцу, и Новом Саду, секретаријати МУП-а, остварили контакте са челницима опозиције, и обећали да неће интервенисати. То је посебно карактеристично за Ниш и Чачак. Поред тога, служба има сазнања да су припадници опозиције, предводјени Велимиром Илићем, дошли у посед веће количине наоружања из фабрике ”Слобода”, чији директор је пришао опозицији.

Одмах је, бурно, реаговао министар МУП-а Стоиљковић, и оспорио те информације тврдећи да су пропаганда и лаж, и оптужио војску да се меша у послове МУП-а, уз напомену, да је ”боље да се служба безбедности бави криминалом на ВМА”.

Ја сам подржао излагање Ђаковића, али Милошевић није реаговао.

Генерал Бранко Крга, информисао је присутне са информацијом, да се у околним земљама, посебно у БиХ и Хрватској, налазе припремљене, специјалне јединице, опремљене униформама ВЈ и МУП-а, спремне да интервенишу, ако дође до сукоба у Београду и Србији.

Закључио сам излагање припадника војске да се, војска неће мешати за решавање политичких размирица, али да ће штитити војне објекте, и припаднике војске. Нагласио сам да у Београду и околини нема већих борбених јединица, и да се јединице 1.А налазе на полигонима и вежбалиштима, а један део је ангажован на дубинском обезбеђењу границе према БиХ и Хрватској.

Министар МУП-а Стоиљковић, у свом излагању, оспорио је наше оцене и информације, и нагласио да МУП у потпуности контролише све СУП-ове. Објаснио је да ће јединице МУП-а, организовати контролу прилаза Београду на три прстена, и детаљно описао како је замишљено да се спречи окупљање ”критичне масе” у граду.

После тога, неочекивано, Милосевић је питао, да ли ми из војске имамо нешто да питамо, или коментаришемо, а затим нас отпустио са састанка!

О чему се даље разговарало, није ми познато.

Догађаји 5.октобра 2000. године:

ГШ ВЈ, пратио је догађаје на улицама Београда. Оперативци службе безбедности, у цивилу, били су распоређени на више пунктова, и редовно су слали информације у ОЦ. Поред тога праћене су радио везе МУП-а. У сваком тренутку смо имали информације о догађајима на свим прилазним путевима и у граду.

Министар Стоиљковић ме је звао неколико пута, и тражио да војска пошаље тенк са дозером, код Липовачке шуме, да препречи комуникацију и спречи долазак колоне демостраната, Ибарском магистралом.

Наравно томе није удовљено, јер није било тих средстава, нити су могла бити тако брзо доведена. Одмах је било јасно да јединице МУП-а не желе да зауставе колоне, и да је наша информација - била тачна.

У поподневним часовима, звали су ме начелник РЈБ, генерал Ђорђевић, и РДБ Марковић. Први је питао да ли су тенкови кренули, и зашто не крећу, а други је рекао да код зграде РТС-а, Легија води велику борбу са демострантима, да има пуно погинулих и рањених, и тражио да војска притекне у помоћ?!

Знао сам да су ово биле смишљене провокације, да би се војска извела на улице.

Знали су и један и други да се прате активности војске, и слушају везе. Циљ је био да се покаже да постоји план за употребу војске и заједничког деловања. У крајњем требало је војску извести на улице да решава ”задатке” МУП-а.

У вези са захтевом Марковића, имао сам информацију са лица места. Група припадника која се налазила, на обезбеђењу разделника везе, у згради Главне поште, известила ме је да су Легија и његова јединица, скинули опрему, и измешали се са демонстрантима, и да није тачно да се води борба.

Председник Милошевић звао ме је у времену од 17,30 до 20,00 часова, и тражио информације о догађајма на улицама Београда.

Рекао ми је да је су демонстранти упали и запалили зграду Савезне скупштине, заузели зграду Народне банке, неколико полицијских станица, ТВ Студио Б, итд. Питао је да ли војска може да заштити објекте од савезног знацаја.

Одговрио сам да то сада није могуће, јер би свако појављивање јединица војске на улицама, изазвало панику међу грађанима, и довело до сукоба, који би лако могли прерасти у грађански рат.

Други пут је питао, да ли војска може да заштити објекте РТС-а на Кошутњаку.

Пошто нисам имао потпуну информацију о догађајима на Кошутњаку, одговорио сам да ћу му јавити.

Командант јединице која је обезбеђивала архиву ГШ и Застава филм, известио је да се код зграде РТС-а на Кошутњаку, налази јединица МУП-а, јачине око 300 полицајаца, и да са њима командује Небојша Човић!

Известио сам Милошевића о томе и објаснио да војска не може да се сукоби са полицијом.

Још једном сам му рекао да се војска не може, у оваквим околностима мешати у сукобе на улицама, да то није задатак војске и да би увлачење војске имало трагичне последице и по војску и по државу, а да би смо и он и ја сутрадан били обешени на Теразијама.

Није више звао.

Одговорно тврдим да Милошевић није од мене тражио употребу војске за спречавање демонстрација, ни пре, а ни током 5.октобра. Да је имао намеру да употреби војску, он би ангажовао Гардиску бригаду, која му је била директно потчињена и на располагању, јер је и командант бригаде, генерал Бојовић, био код њега.

Догађаји 6.октобра:

Сусрет Милошевића и Коштунице

Иницијатива за сусрет дошла је из кабинета Коштунице. Око 17,00 часова, јавио ми се генерал Аца Томић и пренео поруку да Коштуница хоће да се сретне са Милошевицем у Палати СИВ-а. Замолио је да поруку пренесем Милосевићу. Када смо се чули Милошевић је одмах одбио предлог. Занимало га је како се десило да је поруку пренео Аца Томић?!

Нисам имао одговор, а он је закључио да је Томић Коштуничин човек.

Још два пута сам разговарао са њим, у вези њиховог сурета, јер је Томић преносио поруку Коштунице. Милошевић је био одлучан, и одбио да се сретне са Коштуницом.

Неочекивано, после сат времена, позвао ме је Милошевић и рекао да хоће да се сретне са Коштуницом, и пренео услове: да ја организујем сусрет у вили Мир, и да присуствујем разговору.

Пренео сам захтев Милошевића, и Томић је после разговора са Коштуницом, јавио да је предлог прихваћен!

Договорили смо да ја са мојим обезбеђењем дођем у Палату СИВ-а у 20,00 часова и одвезем Коштуницу код Милошевића, без његове пратње.

Тако је и било.

По доласку у комплекс Ужичке 15, обезбеђење нас је упутило у Ловачку кућу. Испред куће, на моје изненађење, већ су стигли генерал Томић и Јефтић, новинар Бете.

У Ловачкој кући, чекао је Милошевић. Био је сам. Послужио нас је пићем, а ја сам затим, самоинициативно напустио просторију, иако је Милошевић предлагао да останем.

Све остало описао сам у чланку који је објављен у ”Сведоку”.

Важно је нагласити да ја нисам иницирао, убеђивао, а још мање присилио Милошевића да се сретне са Коштуницом, како је то тврдила Арежина.

Догађај 8. октобра:

Један догађај који нисте описали у књизи догодио се 8.10. 2000 године. Тог дана Милан Милутиновић, под притиском челника нове власти, покушао је да окупи цео ”војни врх”, у његову резиденцију, у Ужичку 23 где, би били ухапшени као пучисти.

Догађај је описан у ”Сведоку” број 753-754, од 28.децембра 2010. године.

Хапшење Милошевића 30. и 31. марта 2001. године:

Важне чињенице:

Коштуница је хитно, у току ноћи 29/30.мара, претпочињава Гардијску бригаду, НГШ ВЈ Павковићу.

Када сам, одмах после поноћи, примио ”хитан телеграм”, сазнао сам да председник Коштуница предпочињава мени Гардијску бригаду.

Био сам изненађен јер то није било уобичајено, собзиром да је ова јединица увек била под непосредном командом председника државе. Посебно ме је изненадила хитност да се то уради, и због чега није могло да сачека нови дан.

Тек када су почеле активности на хапшењу Милошевића, схватио сам да је Коштуница хтео да се ”ослободи” надлежности над овом јединицом, да би избегао одговорност за догађаје који ће уследити. Касније, то ме је уверило да је Коштуница, још тада, пре него што је Влада РС, то саопштила, био упознат да ће се десити хапшење Милошевића.

Хапшењу су претходили многи догађаји, као и договор Милошевића са министром Михајловићем, око постепеног смењивања припадника обезбеђења, који су били код Милошевића са новим.

До сукоба са ове две јединице МУП-а, дошло је на дан хапшења, јер је нова јединица дошла пре договореног рока, у коме је требало да дође до замене људства и упознавање Милошевића са њима.

Важно је знати да су припадници Гардијске бригаде, обезбеђивали цео комплекс објеката у Ужицкој улици, где је и вила Мир, и вршили пријемну службу. У оквиру комплекса, вилу Мир обезбеђивала је посебна јединица МУП-а. У вилу није могао да уђе нико, без одобрења обезбеђења из виле Мир.

Због тога пријемна служба није дозволила улаз нове јединице МУП-а, на главну капију комплекса.

Том приликом дошло је до препирке и потезања оружја између две јединице МУП-а. Крвопролиће је спречено у последњем тренутку.

После више покушаја да се чујем са Коштуницом, он се јавио око 20,00 часова.

Известио сам га о догађајима и мојом расправом са министром Михајловићем.

Добио сам утисак да ње упознат са одлуком Владе РС. Тражио је предлог како да се војска не умеша у догађај.

Објаснио сам да се војници из састава страже налазе унутар комплекса, и да ће реаговати према правилима стражарске службе приликом сваког насилног уласка у комплекс.

Да би се то избегло, једино решење је да се стража повуче. Међутим за то је надлежан председник, јер се ради о репрезентативном комплексу савезог значаја. Због тога је он наредио да се стража повуче и склони на безбедно место, да не би неко од војника настрадао.

У вези стим, ја сам пренео наређење председника, команданту Гардијске бригаде генералу Бојовићу да повуче стражу.

То је истина, а не да се стража повукла по наређењу НГШ ВЈ Небојше Павковића.

Трансфвер Милошевића из Београда у Хаг, 28.јуна 2001. године:

Све што је у Вашој књизи написано о умешаности војске и НГШ ВЈ Небојше Павковића у вези са овим догађајем је неистина, и манипулација.

О томе сам дао детаљни деманти у листу ”Печат”, 2013 или 2014. године. Деманти се односи на вишегодишње, тенденциозно писање овог листа, о том догађају, а и Ви сте ту неистину пренели у књизи.

У овим околностима, немам код себе све податке о том догађају, па нисам у могућности да Вам напишем.

Због тога Вас молим, ако Вам је стало до истине, прочитате мој деманти у поменутом листу. О томе зна и господин Вучелић, са којим сам водио полемику.

Овом приликом одлучно демантујем да сам ја, или било који припадник војске знао, или учествовао у трансверу Милошевића у Хаг.

Са огорчењем одбацујем тврдње да сам са Ђинђићем из ГШ ВЈ руководио трансвером.

Тај немио и срамни догађај, догодио се без мог знања.

О томе је у својој књизи писао и бивши министар МУП-а Михајловић.

Парафразирам, ”да су они предузали све мере да пребацивање Милошевића у Хаг, сакрију од војске и Павковића”.

* * * * * * * * * * *

Уважени господине! Надам се да ће Вам ових неколико информација помоћи да дођете до тачних података о догађајма из поменутог времена.

С поштовањем, Небојша Павковић

Приредио: Владан Динић

(Сведок) 

 

Остали чланци у рубрици

Анкета

Да ли ће, по вашем мишљењу, Рио Тинто отворити рудник литијума у долини Јадра?
 

Република Српска: Стање и перспективе

Банер
Банер
Банер
Банер
Банер
Банер