уторак, 23. мај 2017.
 Ћирилица | Latinica

Нови број

Тема: Светска економска криза и Србија (II)
Банер

Претходни бројеви

Банер

Пронађите НСПМ на

&

Нове књиге

Банер

Едиција "Политички живот"

Ђорђе Вукадиновић: Од немила до недрага

Банер
Банер
Банер

Часопис НСПМ или појединачне текстове можете купити и у електронској форми na Central and Eastern European Online Library

Банер
Банер
Почетна страна > Преносимо > Од Вучићевих „успеха“ корист имају само Албанци, Мило и западњаци
Преносимо

Од Вучићевих „успеха“ корист имају само Албанци, Мило и западњаци

PDF Штампа Ел. пошта
Александар Павић   
уторак, 16. мај 2017.

Емил Влајки је, у свом чланку за НСПМ, „У раљама Немачке“, ових дана поново актуелизовао питање да ли је тајни кључ Вучићева политике у томе што је он, заправо, онај исти Радикал из 1990-их који се само вешто прерушио да би дошао на власт.

Питање није неважно. Од одговора зависи како ће се вредновати не само један, већ читава генерација политичара, као и процене будућих дешавања у Србији. Није Влајки први који се њиме бави, мада ће можда бити један од последњих, с обзиром на то да се политичке прилике усложњавају у правцу терања многих ствари и људи на чистину.

Сигурно је следеће: без радикалског педигреа, Вучић не би могао да сања место премијера, односно председника државе. Дводеценијски кредит јавног залагања за „Велику Србију“ му је омогућио да, 1. задобије велики проценат некадашњих радикалских гласача, 2. уопште придобије већински део српске јавности, који је у основи родољубив и суверенистички оријентисан али размишља прагматично или опортунистички, 3. обезбеди руску политичку и дипломатску подршку (што је увелико допринело придобијању национално-суверенистичке јавности) и 4. неутралише критике које долазе са бескомпромисно национално-суверенистичке стране политичког спектра. У исто време, прозападна политика коју води је отупила нападе из западних центара моћи, поготово што је Вучић успео да спроведе много тога што „оригинал“ српски прозападњаци нису.

Да би све ово остварио, Вучићу је претходно било потребно да обезбеди новац и кључну медијско-политичку подршку западних држава, односно њиховог глобалистичког естаблишмента и домаћих опслужитеља. Тако је и било, и то је урађено преко једног од главних америчких (глобалистичких) ескпонената у Србији, Микија Ракића.

И тако сада имамо Александра Вучића и Српску напредну странку, који фактички владају Србијом, уз споредну улогу СПС-а, од лета 2012. године. „Прозападни а наши“, многи би рекли.

Кључно питање које би требало да нас занима је, ипак, не то како су до овог положаја дошли и зашто, већ – шта је Србија имала и има од тога? Дакле, мање треба да нас буде брига да ли је или није Вучић преварио западне глобалисте, већ да ли је то за Србију било добро – и нужно.

Шта би, на пример, било да није дошло до раскола у Српској радикалној странци? Или да су Вучић и Николић, не могавши више, због личних, тактичких или стратешких разлога, да издрже сарадњу са својим политичким оцем, решили да оснују нову странку, али сличног, националистичког профила? Односно, да су остали доследни ономе што је од њих и направило професионалне и познате политичаре. Да ли је, другим речима, за опстанак Србије било добро и нужно да се појави креатура звана Напредњаци?

Шта би било да је, на пример, Борис Тадић однео победу на председничким изборима 2012. и затим опет некако успео да формира прозападну владу? Да ли би та влада била прозападнија него напредњачко-социјалистичка која је створена те године? Тешко. Чак се може дати аргумент да се владајућа већина састављена од прозападних партија и СПС-а не би усудила да „испреговара“ (многи би рекли – испоручи) Бриселски споразум, који је укинио преостале државне институције на Косову и Метохији. Зашто се не би усудила? Зато што би, да су Николић и Вучић остали на својим идејно-политичким позицијама, опозициони национално-суверенистички блок био довољно хомоген – и у Народној скупштини и у гласачком телу – да би имао потенцијал не само да блокира такав један напад на уставни поредак земље, што Бриселски споразум и јесте – и у скупштини и на улици – већ и да заљуља саму владу, па и цео петооктобарски поредак.

Међутим, управо зато што је стварање СНС-а на, мора се признати, генијалан начин, располутило и дезоријентисало национално-суверенистичко бирачко тело и мњење – није могло да дође до масовног протеста и отпора укидању српске државе на Косову и Метохији. Тадић и „жути“ су били препознатљиви непријатељи, против којих је мобилизација била релативно лака; Вучић и Николић су, пак, у свом новом напредњачком руху, за национал-суверенисте постали камен спотицања и предмет раздора.

Исто важи и за све друге прозападне политике које је напредњачко-социјалистичка коалиција преузела од Тадићеве коалиције, од извршавања налога ММФ-а, до наставка вођења неолибералне економије, пристајања на сва условљавања на „европском путу“ Србије, потписивања додатних уговора са НАТО, па чак и садашњег гурања псеудојугословенске „царинске уније“. Против изворних западњака би било далеко лакше организовати отпор него против „патриота који су преварили Запад“.

Посебно место заузима Вучићева политика повлађивања великоалбанским интересима, промовисања Едија Раме, гурања ауто-пута од Ниша до Драча, рехабилитације Тачија, отварања Прешева, Бујановца и Медвеђе за отворено великоалбанско мешетарење. Али и Вучићева изузетно пријатељска политика према антисрпском и антиисторијском режиму Мила Ђукановића, и то баш у кључно време убрзаног гурања Црне Горе у НАТО. Том процесу је Вучић посебно допринео, својим саучесништвом у представи о наводном државном удару, која је Милу обезбедила тај одлучујући политичко-медијски импулс у САД који је помогао да се НАТО чланство изгласа у америчком Сенату на почетку Трамповог мандата.

Тешко је замислити да би се Тадић усудио – чак и да је имао намеру – да повлађује великоалбанштини у мери у којој је то чинио Вучић, опет због присуства јаког, бројног и релативно хомогеног националистичког блока који би се томе супротставио. Исто тако је тешко замислити да би Тадић повлађивао Ђукановићу у мери у којој је то чинио, и чини, Вучић. Напротив, на основу Тадићеве очигледне антипатије према Ђукановићу, као и конкретних корака које је предузимао ради подршке про-српским снагама у Црној Гори – може се закључити да би Ђукановић имао далеко више проблема са Тадићем на власти у Србији него са Вучићем. Па чак и да су Тадићу западњаци заврнули руку и натерали га да промени плочу – што је била сасвим реална могућност – тешко да би могао да, са становишта западних, про-НАТО интереса, буде кооперативнији у погледу Црне Горе него што је то био и јесте Вучић.

Исто тако је тешко замислити да би Тадићево понашање према страном фактору, поготово немачком, било сервилније него Вучићево, или да би насртаји на српски идентитет, односно његово омаловажавање па чак и покушаји његове промене, били јачи под Тадићем него под Вучићем. Напротив: пре се може рећи да би Тадићеви евентуални покушаји у том правцу били далеко мање штетни. Они би нашли плодно тле превасходно међу његовим релативно ограниченим бирачким телом, док би пре изазвали контраефекат и збијање редова у опозиционим, национал-суверенистичким редовима. С друге стране, Вучићев „великосрпски“ педигре му је давао много већи опсег и утицај, много већи потенцијал да уздрма темеље националног идентитета на ширем плану, управо у редовима оних који себе сматрају српским националистима и/или суверенистима.

Тако да, кад саберемо и одузмемо учинак из последњих пет година, можемо да дођемо до закључка да, чак и да је Вучић „да би дошао на власт морао преварити Запад како би овај помислио да је он њихов“ (Влајкијев цитат Војислава Шешеља) – Србија од тога није имала никакву добит. Напротив, може се убедљиво аргументовати да је имала само додатну штету. Јер, да Вучић и Напредњаци нису разбили релативно хомогени национал-суверенистички блок, већ да су остали верни својим радикалским коренима, па макар и у оквирима неке нове странке – до раскида са екстремно прозападном политиком је можда већ могло да дође. Демократско-социјалистичка коалиција би, на самом почетку свог мандата, била суочена са великим националистичким блоком у Народној скупштини, као и са потенцијалним масовним протестима на улици које би тај блок могао да организује. Или би, дакле, прозападњаци морали да ублаже своју политику или би ризиковали да буду буквално отерани са власти, уступајући место релативно хомогеном националистичком, евроскептичном и проруском, односно суверенистичком блоку.

У сваком случају, имали бисмо чистију ситуацију у Србији него што је имамо данас – и на политичком, и на идентитетском, и на менталном плану. Тако да је одговор који се сам нуди на питање да ли је Србија, односно српска државност добила нешто тиме што је Вучић „преварио Запад“ – једно велико НЕ. Добио је једино Вучић и сви који су имали политичко-материјалну корист од те политике. Добио је Мило Ђукановић. Добио је великоалбански фактор. Добио је, разуме се, и западно-глобалистички фактор. Чак су и Хрвати вероватно добили већу поштеду него што би имали да је неостварени јадрански светионичар победио на изборима 2012. А ни прозападни блок није уништен или кооптиран – што се види нпр. из изборног резултата Саше Јанковића. У исто време, у Србији је разбијен, или бар дезоријентисан, национално-суверенистички блок и његови косовско-заветни, про-руски, ЕУ-скептични и антиглобалистички правци, а чак је у његовим редовима донекле легитимизован и колаборационизам као „успешна национална тактика“. Али не чак ни недићевски, већ чисто компрадорски.

Леп „успех“, нема шта. Само тешко да би се могло рећи да је српски.

СК)

 
Пошаљите коментар

Остали чланци у рубрици

Од истог аутора

Анкета

Да ли мислите да су протекли председнички избори били фер и демократски?
 

Република Српска: Стање и перспективе

Банер
Банер
Банер
Банер
Банер
Банер