Владан Петров као еталон политикантства и послушништва

Имамо делове музеја на факултету, а Слободан Јовановић је велико име, један од наших највећих научника. Неоспорно је да је велико име, па је амфитеатар на Правном факултету претворен у музеј у којем се налазе његове ствари. Постојала су мишљења да је то храм науке, политичке и правне моћи. Међутим, оно у шта је факултет претворен, по речима Владана Петрова, представља академски геноцид у покушају. Ово има за циљ да покаже како би требало да нам држава изгледа: факултет – брлог, држава – брлог.

Овим речима се Владан Петров огласио у јутарњем програму ПИНК ТВ-а, где је редовни гост и аналитичар опште праксе, не пропуштајући увек да нагласи да је професор уставног права и судија Уставног суда. На тај начин он се придружио новом покушају нормализације и победничком походу А. Вучића против „обојене револуције“, која се сада проглашава за насилничку, геноцидну, контејнерску и згубиданску. В. Петров само папагајски понавља исказе А. Вучића, којима овај настоји да прикаже како су „студенти у блокади од различитих факултета направили буквално свињац“. Када видите шта су од соба, амфитеатара и учионица направили, онда вам је потпуно јасно како би нам држава изгледала“.

Сматрајући себе оличењем академске честитости, Петров је поданичким наступима потврдио да се уклапа у модел полуинтелектуалца који описује Јовановић

Очигледно је да је овај поуздани следбеник А. Вучића нашао инспирацију у речима великог вође када је говорио о Правном факултету у Београду као брлогу. Вероватно је током радне посете Пионирском парку, где су смештени тзв. студенти који желе да уче, видео како изгледа ова „цветна“ и брижљиво уређена „студентска“ насеобина, која је незапамћено ругло наше престонице и прави брлог. Ипак, то није спречило судију Уставног суда да пружи безрезервну подршку тим „студентима“, иако у том простору бораве људи далеко од студентског статуса, од којих многи имају криминалну прошлост.

Ваља навести и одредницу „факултет“ из Блокадерског речника др. Михајла Рабреновића, колеге професора В. Петрова: „Место које треба да буде храм знања. Али, посматрано из визуре блокадера, факултет је само обична бина за политикантске перформансе, штаб за организацију ‘спонтаних’ демонстрација, платформа за саопштења, место за колективно једење, пијење и опијање. Или касарна за спавање и напад на Скупштину, РТС и тако даље. Понекад и место за гајење пацова уместо кућних љубимаца.“

Овакве квалификације протеста студената представљају нову и бруталну фазу у обрачуну са студентским покретом и побуном самосвесних грађана. Оне се огледају у дехуманизацији, обезличавању и свођењу учесника протеста на прљави олош, који се мора дератизовати и очистити. Зато не чуди што су изложени непрестаној таблоидној сатанизацији, полицијској тортури, неоснованим хапшењима и свеприсутној употреби батинашких фаланги, које су последња одбрана овог диктаторског и дубоко криминализованог напредњачког режима.

Насиље и брутална стигматизација постали су главно средство у покушају да се уведе ред и обезбеди стабилност, по цену да се учесници протеста и народне побуне представе као људски и друштвени талог, пацови, нацисти, усташе и згубидани, који од државе праве брлог. Они могу очекивати и велике батине које им је обећао опскурни СНС министар Д. Глишић. Оваквим поступцима режим показује батинашко лице, спреман да примени огољено насиље и монструозну таблоидну пропаганду како би лажно приказао насилни карактер студентског покрета и побуне грађана, који су, напротив, доследно ненасилни. Познато је из историје ко се на овакав начин обрачунавао са политичким противницима и људима стављеним на листу за одстрел.

Свој озбиљан допринос овој „нормализацији“ дао је и Владан Петров, заклањајући се иза свог професорског звања, делећи „добронамерне“ и „благогљиве“ правничке савете и политикантска тумачења, трудећи се да оправда сваки потез великог вође. Никада није смогао снаге, академске честитости ни куражи да одговори на питање: да ли је председник републике А. Вучић икада прекршио Устав? Ту престаје његова „правничка“ експертиза, откривајући праву природу његовог политикантског и слугерањског ангажмана.

Петров није пропустио прилику да (без основа) говори о „академском геноциду у покушају“, који су, по њему, „спровели студенти у блокади Правног факултета, претворивши га у брлог“. Он није убеђен да би промена овог диктаторског и батинашког режима, који тако ревносно брани, донела државу која би негирала његово „политикантско“ схватање тзв. правне државе, у којој неприкосновени вођа има одлучујућу улогу. Гостујући свакодневно на режимским телевизијама, исказао је спремност да правничким софистеријама спречи „академски геноцид“, не супротстављајући се ни једном речју жигосању и дифамирању студентског покрета, оптуженог за „геноцидну револуцију“ – бесмисленију и безочнију конструкцију тешко је замислити. Такође није осудио полицијску бруталност против студената и грађана, нити појаву режимских батинаша у функцији одбране режима и А. Вучића.

Када се сагледа степен аморалности, хипокризије, лицемерства и политикантства који је Владан Петров испољио у јавним иступима, пружајући политичку подршку клептократској напредњачкој олигархији, јасно је да није показао уздржаност. Напротив, демонстрирао је отворено пристајање уз диктаторски начин владавине А. Вучића

Петров је споменуо и неоспорно име Слободана Јовановића, али управо се на њега могу применити оцене из његовог текста о полуинтелектуалцима: „Било услед његове урођене неспособности или због мана школског система, није добио подстрека за духовно саморазвијање. Он уопште духовне вредности не разуме и не цени. Све цени према томе колико шта доприноси успеху у животу, а успех узима у ‘чаршијском’ смислу, дакле само материјалистички. С осталим духовним вредностима одбацује и моралну дисциплину, али не сасвим, јер прекршаји те дисциплине повлаче кривичну одговорност. Ипак, и у моралном, као и у културном погледу, он је у основи остао примитивац. Неомекшан културом, а са олабављеном моралном кочницом, има сирове снаге напретек. Школска диплома, као улазница у круг интелигенције, дала му је претерано високо мишљење о себи самом.“ Сматрајући себе оличењем академске честитости, Петров је поданичким наступима потврдио да се уклапа у модел полуинтелектуалца који описује Јовановић.

Петров је споменуо и неоспорно име Слободана Јовановића, али управо се на њега могу применити оцене из његовог текста о полуинтелектуалцима: „Било услед његове урођене неспособности или због мана школског система, није добио подстрека за духовно саморазвијање. Он уопште духовне вредности не разуме и не цени. Све цени према томе колико шта доприноси успеху у животу, а успех узима у ‘чаршијском’ смислу, дакле само материјалистички. С осталим духовним вредностима одбацује и моралну дисциплину, али не сасвим, јер прекршаји те дисциплине повлаче кривичну одговорност. Ипак, и у моралном, као и у културном погледу, он је у основи остао примитивац. Неомекшан културом, а са олабављеном моралном кочницом, има сирове снаге напретек. Школска диплома, као улазница у круг интелигенције, дала му је претерано високо мишљење о себи самом.“ Сматрајући себе оличењем академске честитости, Петров је поданичким наступима потврдио да се уклапа у модел полуинтелектуалца који описује Јовановић.

Његови бесомучни и неосновани напади на ректора Београдског универзитета Владана Ђокића, кога оптужује да своју функцију користи у политичке сврхе, док је он наводно изнад политичких утицаја, додатно потврђују ово. Петровљеви јавни наступи су пример очигледног политикантства и служења диктаторском режиму, у знаку „одбране правног поретка и правне државе“ - који у овом изопаченом систему не постоје ни у траговима. То је врхунац његовог лицемерства, јер је од почетка студентских протеста показао хипокризију и притворство, покушавајући да демонстрира „правничку неутралност“ и „објективност“. Ову је вероватно показао и својим неоглашавањем о доказаној изборној крађи 2023. године, као известилац Уставног суда, или писањем декларација и програмских текстова за Српску напредну странку и председника републике. Као уставни правник, спреман је да брани сваки антиуставни потез А. Вучића, који свакодневно крши Устав и гази принципе владавине права и поделе власти.

Нападајући ректора В. Ђокића, Петров се, као самопроглашени уставобранитељ и дисциплиновани бранилац напредњачког режима, придружио таблоидној хајци на првог човека Београдског универзитета. О томе сведоче његови денунцијантски и недостојни искази којима дисквалификује и дифамира Ђокића. Пример је следећи: „Ректор Ђокић, он чита са телефона, па опет је то тај исти центар, он је само проводник. Свакако немају име, немају став. Колико видим, немају ни став ни програм. Ставове излажу на основу тога што им је неко написао. Морамо овде, у наредном периоду, пошто је и Вучић рекао да долази време одговорности, да покажемо грађанима да се криминал не исплати.“ Време одговорности био је један од основних студентских захтева након пада надстрешнице и погибије 16 људи, за све оне који су својом аморалношћу и служењем овом пљачкашком и криминализованом режиму пружили „интелектуалне и експертске“ услуге и добро их наплаћивали.

Борислав Пекић је о моралу говорио као основном услову за смислени дијалог: „Мислим да се о моралу увек и под свим околностима и може и мора говорити. Усудио бих се рећи да, ако се о моралу не би говорило, не видим о чему би се уопште говорило, односно шта би још друго задржало свој смисао да би се о њему говорило. Без војске ћемо можда бити изгубљени, без политичке маште, вероватно, али без морала свакако. Треба се придружити људима који бране неко право, неки виши вид људске егзистенције, чак и ако се човек са њима у потпуности не слаже. То са политиком никакве везе нема. То је чисто морално питање.“ Владан Петров се често позива на академску част и интегритет, али њих нема без поштовања етичких принципа и борбе за критичко мишљење и право на побуну против режима који почива на насиљу, корупцији, страху, прогону неистомишљеника, поништавању уставности и слободне воље народа. Протести студената и самосвесних грађана истински су израз права на побуну против овог диктаторског и антицивилизацијског начина владавине.

Никада није смогао снаге, академске честитости ни куражи да одговори на питање: да ли је председник републике А. Вучић икада прекршио Устав? Ту престаје његова „правничка“ експертиза, откривајући праву природу његовог политикантског и слугерањског ангажмана

Кривичну пријаву против припадника жандармерије потписало је 40 професора Правног факултета у Београду, а односи се на догађај на Булевару краља Александра, на платоу Слободана Јовановића и унутар факултета, када је 43 припадника жандармерије, у пуној опреми, без упозорења насрнуло на 85 грађана и студената, наносећи им озбиљне повреде. Ова пријава је пример залагања за академску честитост, интегритет и моралне и правне принципе. Не морам питати да ли ју је потписао напредњачки „уставобранитељ“ Владан Петров. Он је, у складу са својом улогом у „нормализацији“ стања на универзитету и друштву, и бригом за одбрану лика и „историјског“ дела А. Вучића, упутио поруку судијама и тужиоцима: „Као судија Уставног суда морам да будем мало уздржан, али апелујем на колеге да морају да раде по Уставу и закону.“ Било би му боље да се не позива на функцију судије Уставног суда, који је одавно изгубио углед и релевантност, будући да је послушничка испостава А. Вучића и напредњачког режима, а његово спомињање изазива подсмех и негодовање у јавности.

Када се сагледа степен аморалности, хипокризије, лицемерства и политикантства који је Владан Петров испољио у јавним иступима, пружајући политичку подршку клептократској напредњачкој олигархији, јасно је да није показао уздржаност. Напротив, демонстрирао је отворено пристајање уз диктаторски начин владавине А. Вучића, који, сходно својој хулиганској природи, ужива да уводи ред користећи бруталну силу, кршећи сва начела владавине права, поделу власти, слободу избора и уставност.

(22. август 2025.)