U toku je akcija "zaustavljanja Rusije", NATO je direktno uključen u ukrajinski sukob, od EU šargarepe korist imaju samo lokalne elite i krupni biznis (I)

U ekskluzivnom intervjuu za NSPM, zamenik direktora Centra evroatlantskih i odbrambenih istraživanja Ruskog instituta strateških istraživanja (RISI) Grigorij Grigorjevič Tiščenko (Grigoriй Grigorьevič Tiщenko), po struci raketni inženjer i doktor ekonomije, čovek sa višedecenijskim iskustvom u istraživanju bezbednosne politike na post-sovjetskom prostoru i bivši saradnik na sovjetskom kosmičkom programu, govori o bezbedonosnim izazovima današnjice, podelama u Evropi, kao i poziciji Srbije.

NSPM: Gospodine Tiščenko, može li se danas govoriti o novom Hladnom ratu? Koja ja uloga NATO-a u novoj podeli sile, a koja evropskih zemalja?

G. G. Tiščenko: Mislim da se mi nalazimo na ivici novog Hladnog rata. Mi, naravno, ne bismo hteli da ulazimo u novi Hladni rat, ali, nažalost, trenutno sve ka tome vodi. Ako se razvoj situacije nastavi kako je krenuo, on će sigurno početi. Što se tiče Evrope i NATO, oni su po ovom pitanju potčinjeni interesima SAD. Evropa najmanje želi da ulazi u Hladni rat, jer upravo ona ima najtešnje razvijene odnose sa Rusijom i Istokom, ali kao potčinjena politička struktura ona automatski zauzima spoljnopolitičke pozicije SAD.

Ako se pitate zašto je SAD potreban novi Hladni rat, odgovor je da je on faktički potreban samo iz jednog razloga – da bi zaustavili Rusiju. Rusija postaje sve moćnija, i ona ne samo da počinje da štiti svoje strateške interese, već je spremna da te interese sukobljava sa interesima SAD, i to je ono čemu SAD hoće da stanu u kraj. Videćemo da li će im to poći za rukom. Ja mislim da neće.

NSPM: Rusija se otvoreno usprotivila pokušaju Zapada da svrgne predsednika Sirije, Bašara al Asada. On je ostao na vlasti, a analogan prevrat u Libiji doveo do potpunog uništenja države. Nakon toga su borci tzv. „sirijske opozicije“ krenuli da stupaju u redove „Islamske države“, pa je Zapad došao u poziciju da traži pomoć i od Asada, i od Rusije, u borbi protiv ID-a. Kako se Rusija odnosi prema pitanju „globalne terorističke pretnje“? Da li je u pitanju stvarna opasnost, ili samo povod za novo mešanje Zapada i njegovih savetnika u unutrašnja pitanja drugih država?

G. G. Tiščenko: Ako govorimo o Bliskom istoku, na horizontu vidimo prekrajanje praktično svih granica u tom regionu. Ja se ne bih složio sa tvrdnjom da SAD upravljaju svim procesima na Bliskom istoku. O tome najbolje svedoči pomenuti primer Libije – tamo su svrgli Gadafija sa vlasti, da bi im posle ubili ambasadora. Razume se, kada bi oni mogli da kontrolišu to što se u toj zemlji događa, sigurno im tamo ne bi ubijali ambasadore.

Sjedinjene Države su tu zakuvale kašu, baš kao što su zakuvale u Avganistanu. U Avganistan su ušli, a od toga nisu dobili ništa, odnosno, da budem precizniji, dobili su – šipak. I sami Amerikanci kažu da oni dobro predviđaju i analiziraju događaje na terenu na taktičkom nivou, ali nisu u stanju da predvide dalekosežne posledice. Bez obzira na to, Rusija se pozitivno odnosi prema naporima koji bi mogli da budu uloženi u borbu sa „Islamskom državom“, to jest u suzbijanje terorizma, jer ako se terorizmu dozvoli da se raširi na druge zemlje u okruženju, to može uvući celi region u haos.

Znamo da Izrael poseduje nuklearno oružje, u regionu se takođe nalazi Iran, što čini situaciju naročito eksplozivnom. Samim tim je poželjna svaka saradnja koja vodi ka obuzdavanju terorizma na Bliskom istoku.

NSPM: Ali zar nisu SAD delom same odgovorne za nastanak „Islamske države“, koju su formirali borci koje su oni sami delimično obučavali i naoružavali u nastojanju da svrgnu Asada?

G. G. Tiščenko: Ako dobro pogledamo, videćemo da se struktura „Islamske države“ najvećim delom sastoji od bivših vojnika i oficira vojske Sadama Huseina. To su ljudi koji su dva puta bili izloženi agresiji u Iraku, a sada se nalaze na rukovodećim pozicijama „Islamske države“, i nema nikakve sumnje da se prema SAD odnose sa zlobom i mržnjom.

Takođe treba imati na umu šta će se dogoditi ako se taj haos raširi izvan granica Iraka i Sirije. Preko teritorije na kojoj deluje ID prolaze važni regionalni cevovodi, uključujući gasovode i naftovode koji iz Saudijske Arabije vode do terminala na Sredozemnom moru. Ako se haos nastavi, on može da preseče važan koridor snabdevanja Evrope i Zapada energentima.

Evropa danas otprilike na 70 odsto zavisi od isporuka nafte sa Bliskog istoka. Odatle tolika briga za Suecki kanal, kao i za Jemen? Otkud sada toliko komešanje oko Jemena? Upravo zato jer se tu nalazi Adenski moreuz, kojima ide većina tankera koja snabdeva Evropu. ID bi hipotetički mogla da dovede do zatvaranja ovih transportnih koridora i da sama počne da zarađuje novac, što u manjem obimu već čini.

NSPM: Glavni kamen spoticanja u odnosima Rusije sa SAD, a samim i tim i sa državama EU i NATO, jeste oružani konflikt u Ukrajini. Da li je Ukrajina uzrok novog diplomatskog sukoba Rusije i Zapada, ili je reč samo o povodu za razigravanje unapred pripremljenih spoljnopolitičkih scenarija?

G. G. Tiščenko: Ukrajina je faktički poslužila kao detonator trenutnog sukoba između nas i Zapada. Ako pogledate objavljene materijale i zapisnike iz Kongresa SAD, pogledate o čemu su američki parlamentarci govorili još pre neko što je počela kriza u Ukrajini, a na čemu se kasnije zasnivala politika Stejt departmenta, videćete da se tamo odavno govori o „zaustavljanju Rusije“.

Jednostavno, Rusija je sve više počela da zauzima svoje mesto u svetu, a samim tim je u američkim zvaničnim dokumentima, pored Kine, Severne Koreje i Irana, izbila na prvo mesto na spisku država čiji dalji razvoj i rast treba ograničiti. Ukrajina je tu samo poslužila ko povod, da nije bilo nje, svakako bi se našao neki drugi povod za zaoštravanje odnosa. Jednostavnu, Rusiju treba sputati i zaustaviti, i o tome otvoreno svedoče američki državni dokumenti.

NSPM: U Srbiji na Balkanu u širokoj upotrebi je geslo „EU nema alternativu“. Evropskoj uniji u toj frazi mnogi dodaju i NATO. Veliki deo lokalne političke elite na Balkanu otvoreno zastupa takve stavove, i čini se da je sada u Ukrajini situacija identična. Ali da li su EU i NATO uopšte sposobni da postanu nekakve „alternative“ za Ukrajinu, imaju li oni uopšte Ukrajini šta da ponude?

G. G. Tiščenko: Da bi se postalo član EU, jasno je da je neophodno prvo ući u NATO. Razgovarao sam sa mnogim ljudima bliskim vlastima, stručnjacima i zvaničnicima mnogih post-sovjetskih i istočnoevropskih zemalja, i svi oni zastupaju tezu da je njihov kurs prema Zapadu pre svega zasnovan na ekonomskim razlozima. Oni smatraju da će u EU bolje živeti, i ukazuju na veliku količinu finansijskih sredstava, desetine milijardi evra, koje EU izdvaja za novopridošle članove i razvoj njihove ekonomije.

Drugim rečima, „šargarepa“ se tu odlično vidi, i ona realno postoji. Ali da bi se došlo do šargarepe, moraju se prvo obaviti određeni poslovi – treba postati član NATO, otvoriti svoju teritoriju za NATO baze, treba povećati budžetske izdatke za vojsku. U samom NATO trenutno samo četiri države ispunjavaju zahteve Alijanse o neophodnom delu BDP koji treba da se izdvaja za vojsku – SAD, Velika Britanija, Poljska i Estonija. Drugim rečima, da bi se došlo do te EU šargarepe potrebno je u velikoj meri uništiti sopstvenu industriju, uništiti sopstvenu poljoprivredu. To se veoma lepo vidi na primeru zemalja koje su postale članice EU.

U već pomenutoj Poljskoj je praktično celu industriju, ono što je od nje ostalo, kupila Nemačka. U Bugarskoj imamo strašan pad industrijske i poljoprivredne delatnosti. To važi za praktično bilo koju zemlju članicu – ako uporedite njene ekonomske pokazatelje danas sa pokazateljima od perioda pre nego što su započeli integracije, videćete da su oni danas niži nego ranije. Što se tiče posledica ulaska u NATO, one su očigledne. Čim jedna zemlja otvori svoju teritoriju za baze NATO, ona postaje meta za potencijalni udar, recimo, Irana.

U slučaju da nastupi neki hipotetički sukob NATO i Irana, svi vojni objekti u toj zemlji postaju potencijalne mete iranskih raketa. Ali hajde da govorimo otvoreno, oni samim tim postaju i mete naših raketnih snaga, uključujući tu i nuklearni arsenal.

NSPM: Pomenuli ste „EU šargarepu“. Postoji li uopšte ta šargarepa, i ako postoji, da li je to šargarepa za celu Ukrajinu, ili samo za vlasti u Kijevu? Imaju li oni uopšte šta da ponude ukrajinskom narodu, ako bi on uspeo da ispuni sve što se od njega traži?

G. G. Tiščenko: Vi ste sasvim u pravu, prilikom integracije sadašnjih članica u EU, šargarepu su dobile samo elite tih zemalja. Elite i krupni biznis, a običan narod, kao i mala i srednja preduzeća od integracija dobili su samo negativne posledice.

NSPM: Kakva je uloga NATO u sukobima na istoku Ukrajine? Da li NATO ukazuje ukrajinskim vlastima samo političku podršku, ili ta organizacija igra aktivniju ulogu u dešavanjima na istoku?

- Treba reći da NATO direktno učestvuju u sukobima u Ukrajini, pre svega SAD i Poljska, čija su vojna lica tamo prisutna. Ali naravno, u komandi NATO ne sede glupani – oni su taj svoj angažman formalno-pravno tako organizovali, da ih niko zvanično ne može implicirati u mešanju u taj konflikt.

Da bi NATO poslao vojnu pomoć Ukrajini, neophodno je da odluku o tome donesu sve članice Alijanse konsenzusom. Međutim, NATO stratezi su tom pitanju pristupili lukavo, i oni su dali slobodu zemljama članicama da šalju pomoć Ukrajini na bilateralnoj osnovi. Drugim rečima, oni tvrde kako „NATO, eto, očigledno stoji po strani“, a ovamo nezvanično podstiču „svoje momke“ da Kijevu šalju pomoć.

Sve se to lepo vidi na terenu – mi tamo možemo da vidimo poljske tenkove, avione iz bivših zemalja Varšavskog pakta, vidimo vojnu tehniku iz Litvanije, kao i NATO kampove za obuku. Dakle, NATO direktno učestvuje u tom sukobu, i pred time ne treba zatvarati oči.

NSPM: Rusija se već godinama protivi širenju NATO na istok, ali se njeni stavovi sistematski ignorišu – NATO se prvo proširio na bivše članice Varšavskog pakta, zatim na baltičke republike, a trenutno se širi i na Balkan i Ukrajinu. Kako se Moskva postavlja prema širenju NATO na istok i koji konkretni koraci se preduzimaju da bi se taj proces zaustavio?

G. G. Tiščenko: Ne zaboravimo, NATO je vojni blok i Rusija prema njegovom jačanju mora na neki način da se postavi. Direktno rečeno – na vojnu silu i mi ćemo da odgovaramo vojnom silom. Organizujemo vojne vežbe, raspoređujemo svoje jedinice blizu granice, postavljamo elemente protivraketne odbrane i sl.

Recimo, bilo je mnogo reči o postavljanju naših „Iskandera“, koji mogu nositi i nuklearno naoružanje, u Kalinjingradu. Mi smo ih tamo postavili, a posle smo ih, po dogovoru, povukli. Tu je i Krim, gde se trenutno znatno ojačavaju oružane snage u skladu sa analognim potezima NATO. Isto tako se ojačava Crnomorska flota, u njen sastav se šalju nove podmornice i brodovi, a njeni brodovi su već počeli da patroliraju i Sredozemnim morem. Takođe pojačavamo vojno prisustvo i pribaltičkoj regiji.

Pored vojnih koraka, ulažemo maksimalne diplomatske napore da bi se zaustavilo to kretanje NATO ka nama i našim granicama. Mi uporno pokušavamo da ta pitanja prenesemo u sferu pregovora, ali diplomatski odnosi su trenutno previše napeti da bi te inicijative dale uspeha. Tako da, iskreno govoreći, na diplomatskom planu trenutno stojimo u mestu.

NSPM: Još konkretnije, kako se Rusija odnosi prema širenju NATO na Balkan? Dobro je poznato da se Rusija protivi postavljanju elemenata američke protivraketne odbrane u Poljskoj, Češkoj i Rumuniji. Da li postoje još neki rizici po Rusiju od utvrđivanja pozicija NATO na Balkanu?

G. G. Tiščenko: Rusiji nije promaklo jačanje prisustva NATO na Balkanu. Možemo da vidimo kako NATO razvija luke Konstancu i Varnu kao baze za svoje pomorske snage, zatim već ove godine trebalo bi da počne da radi baza američke protivraketne odbrane u Rumuniji, čije će rakete u izvesnoj meri predstavljati pretnju i za Rusiju i sl.

Što se tiče odgovora na to, ja sam već pomenuo da Rusija konkretno vojno reaguje na ovu vrstu poteza, vojne strukture na Krimu s ojačavaju tako da mogu da izađu na kraj sa novim snagama koje će se bazirati u Konstanci i Varni. Nastojimo da izađemo i da delujemo i u regionu Sredozemlja.

NSPM: Ali tu je reč o vojnim odgovorima na konkretne vojne poteze NATO, usmerene protiv Rusije. Rusija se tako postavlja prema zemljama koje su već članice NATO. Ali Srbija i Crna Gora to još uvek nisu. Kako Rusija reaguje na sam proces širenja NATO i prijem novih članica na Balkanu? Pokušava li Rusija na neki način da spreči uvlačenje u NATO tih naroda, koji i sami imaju krajnje negativan odnos prema Alijansi, ali ih za mišljenje na tu temu sve manje pitaju?

G. G. Tiščenko: Otvoreno govoreći, Rusija nije svemoćna. Mi smo tek počeli da skupljamo snagu, a Zapad već pokušava da nam nametne da se razvijamo pod njihovim uslovima, da igramo njihovu igru. Mi se, nakon veoma dugog nokdauna polako pridižemo na noge, ali po pitanju, recimo, širenja NATO na Balkanu, naše mogućnosti su u velikoj meri ograničene.

Ipak, skoro je u Moskvi bio predsednik Kipra, tada je dogovorena restrukturizacija njihovog duga, a istovremeno su naši brodovi u Sredozemlju dobili dodatne mogućnosti snabdevanja gorivom i zalihama u luci Limasol i drugim kiparskim lukama. Dobili smo i mogućnost korišćenja aerodroma. U tom smislu niz zemalja nama izlazi u susret i naši odnosi se razvijaju.

Pre svega treba podvući jeste da mi volimo i Srbe i Crnogorce, i smatramo ih svojom braćom, ali kada nam Crnogorci kažu, na primer, „mi volimo Rusiju, ali Crna Gora ide u NATO“, onda moraju da nas razumeju – ako ste vi ušli u NATO, pustili NATO baze na svoju teritoriju, ako se na njoj nalaze NATO avioni ili rakete, onda je zaista teško govoriti „mi smo braća“.

Ako ste nam braća, zašto ste pustili NATO baze u svoju zemlju? Ako ste pustili kod sebe NATO tenkove i topove, onda morate razumeti da se tu završava svaka priča o tome kako smo mi braća, i kako se volimo.

(Nikola Tanasić – NSPM)