Ovčice i Vučić, ili kako uterati Srbe u prištinski tor

Nije li pomalo čudno što niko ne pominje da bi Srbi širom sveta ove godine trebalo da obeleže 200 godina od rođenja najvećeg srpskog pesnika Petra II Petrovića Njegoša. Ako se prisetimo 1987. godine, jubilej nazvan „Dva veka Vuka“, jeste obeležio čitavu godinu u spomen na rođenje Vuka Stefanovića Karadžića. A za Njegoša – ništa! Muk!

A možda to i nije čudno. Zamislite na primer, svečanu akademiju u Sava centru, gde u prvom redu sede naše političke perjanice, i njihovi gosti, poštovaoci dela vladike Rada iz: Brisela, Berlina i Vašingtona, a sa bine zagrmi Rade Šerbedžija: „Kuda ćete s kletvom prađedovskom?/ Su čim ćete izać pred Miloša/ I pred druge srpske vitezove,/ koji žive doklen sunca grije?“ Na šta bi se nadovezao baršunast glas Mire Karanović: „Crni dane i crna sudbino!/ O kukavno srpstvo ugašeno!“ Nakon čega bi predsednik pročitao prigodan govor koji su pripremili njegovi savetnici, te emotivno i gotovo autobiografski podvukao:  „Nadanje se naše zakopalo/ na Kosovo u jednu grobnicu./ U dobru je lako dobro biti,/na muci se poznaju junaci!

Ili zamislimo priredbe u našim školama gde deca recituju: „Velikaši, grdne kukavice,/ postadoše roda izdajice“; ili “O Kosovo, grdno sudilište,/Nasred tebe Sodom zapušio!“; ili konačno: „Ej Srbine, viteško koljeno,/Ko te tlači, majka ti žalosna!“ Đacima bi lično ministar prosvete Žarko Obradović morao da zapušava uši, pa bi čak kao  ispomoć u zapušavanju, zvao i Gašu Kneževića, koji bi bio zadužen za niže razrede.

Stvar bi mogli da spasu višedecenijski saveznici vlasti, SANU i Matica srpska, koji bi izašli u javnost sa otkrićem da je Njegoš u stvari rođen 1812, to doveli u vezu sa Napoleonovom invazijom na Rusiju, zbog čega roditelji nisu imali vremena da ga upišu u knjige rođenih odmah, nego tek nakon što je prošla ruska zima. Tako da sada treba da čekamo 99 godina, kako bismo dostojno obeležili   300 godina Njegoša, jer smo 200-tu godišnjicu fulali.

U roku od 24 sata održao bi se referendum, na kome bi se glasači izjasnili o tome da li će biti u stanju da se, budući 99 godina stariji, popnu na tada već evropski Lovćen, ili ne.  

No vratićemo se Njegošu na kraju ove priče, nakon što razmotrimo vrlo dramatične dane koji nam predstoje, a koji su posledica nekakvih „briselskih rundi“. Usput, nisam siguran da je engleska reč round adekvatno prevedena kao runda, jer je bliži prevod (a i danteovski zvuči) – krug, a što opet bolje opisuje karakter tih seansi, a pogotovu aktivnost naše delegacije koja je tamo nastupala u duhu dečje igre: „kolariću paniću, pletemo se samiću/sami sebe zaplićemo, sami sebe otplićemo!“

Kako izgleda zaplitanje, otplitanje i samosaplitanje naše visoke delegacije? 

Možda je bolje da najpre opišemo Tačijevu političku eleganciju. Hašim Tači se pre svakog briselskog kruga obrati poslanicima svoje skupštine. Saopšti im o čemu će se razgovarati, šta će on zastupati, dokle sme ići, i koga će zvati (uglavnom Rikera), ako šta zapne, a neće. Zatim pred sami let, na aerodromu u Slatini, održi pres konferenciju i odlazi u Brisel. Po povratku, odmah izvesti vladu i parlament dokle se došlo, i to je to.

Naši pak, neodoljivo podsećaju na bioskopske „tapkaroše“ iz sedamdesetih, ili dilere (dvzz, dvzz...) iz devedesetih. Ne mogu ih uporediti sa šibicarima, jer su šibicari dobro organizovani i uvežbani, i po pravilu uspešni. Ne, ovi se nešto kriju po ćoškovima, mrmljaju među sobom, šušumiše, a narodu se obraćaju nekim nemuštim jezikom, na primer: očekuje nas teška runda (kao da ih u Briselu čeka Tajson, lično); te: mi imamo platformu od koje ne odustajemo (a koja danas nakon toliko „rundi“ može poslužiti da se u nju uvije burek); te: za korak smo bliži dogovoru (što je za svakog čitača između redova jasno značilo da su Šiptari za korak bliže državi); te ovo te ono.

A onda, pošalju Vulina na Kosovo (kao nekad Sloba, Baneta Ivkovića i Bakija), da narodu teatralno izdeklamuje šta su šefovi rekli da im prenese, jer šefovi imaju preča posla (borbu protiv kriminala, svađanje sa poslanicima i sl, a i Šarić bi mogao odnekud da bane).

Naporedo sa time, kao čupavac iz kutije, nakon svake „runde“ iskoči nenajavljeno Vučić, i jezuitskom mirnoćom, preko malih ekrana, saopšti nam kako je sve mnogo teško, kako Evropa ne može više da čeka, kako „Priština“ ne odustaje, a mi moramo ako hoćemo napredak prema EU, a oni ne moraju; kako on nas ne želi da laže da se nešto može uraditi a ne može ništa, i tako lagano „kuva žabu“, tj. nas.

Iz „runde“ u „rundu“ Vučićevi istupi sve više liče na pretnje koje ulaze u krešendo. Te nećemo imati šta da jedemo, te nećemo imati šta da pijemo, te bez investicija iz EU ćemo izumreti, što konačno kulminira pomalo fašizoidnom tezom, otprilike: „nećemo mi svi da stradamo, zbog par desetina hiljada nas“! Te hajde da žrtvujemo tih 50-60 hiljada, kako bismo mi ostali uživali u blagodatima datuma.

E, kad ni to nije bilo dovoljno, krenuli su potoci krokodilskih suza, vlasti, NVO i anti-Srbije, kako su Srbi južno od Ibra ugroženiji od ovih nešto severnijih. Te kako su ovi severniji bezobrazni, sebični i razmaženi. Ne razumeju svoju južnu braću, kojima je budućnost izvesna jedino pod Tačijem (i uskoro što je vrlo izvesno pod Haradinajem), pa bi trebalo da se ugledaju na njih, a možda i datum dobiju (barem oni koji prežive).

Tragikomična je bila situacija kada je Vulin posetio selo Prilužje, kod Obilića, dakle južno. Tamošnji okupljeni Srbi mu u glas kažu da se nipošto ne predaje sever Kosova, jer bi bez severa oni bili izgubljeni. Ovaj im odgovara klasično demagoški: „A ne, ne, za nas su svi isti, i sever i jug“! Malobrojnima je odmah bilo jasno šta je pod tim mislio, a danas je već svima jasno. Bukvalno iz svih krajeva južno od Ibra stižu vapaji da se ne gase državne institucije, ali ne vredi!

Kada je propao pokušaj da se zavade Srbi po principu sever-jug, krenulo se sa   tezom da Tači hoće da izvede „Oluju 2“, i da vojno okupira sever Kosova, pobije sve što se miče i reši problem. Na stranu to što je poređenje sa ustaškom „Olujom“ neprimereno, jer Srbi na severu ne drže teritoriju oružano, već na njoj jednostavno žive: rađaju se, umiru, školuju se, igraju, žene se,udaju...

Jedina oružana sila na severu je KFOR. Druge nema. Znači li to da je Tači planirao da napadne KFOR? Znači li to možda da su Tači i KFOR planirali združenim snagama da napadnu goloruki narod?

Ako to znači to, a iz izjava naših zvaničnika se tako može zaključiti, zašto to na konferenciji u Briselu Dačić ili Vučić nisu javno rekli? Zašto? Pa bismo onda videli reakciju naših zapadnih prijatelja. Možda bi demantovali i rekli da to nije tačno, i da je EU protiv svakog nasilja, te da će zaštititi goloruki narod; a možda bi rekli da je tačno, i da nas planiraju pobiti, nakon čega bi nam „Đura oprostio što nas je tukao“ kako bismo dobili datum. Ali to niko od naših nije rekao tamo gde treba, i pred kim treba.  Ostalo se na „možda“.

To mi od naše delegacije nismo čuli. Ali smo mnogo puta čuli kukumavke, kako su ih u Briselu zatvarali u neke prostorije bez prozora, kako su ih šetali kroz dugačke hodnike, kako su im davali samo sendviče i sokove... Kao da je važno da li si jeo baš belgijsku čokoladu, ako si otišao da se izboriš za dobro svoje države.

Po diplomatskom „talentu“, posebno se u ovoj ekipi izdvajao premijer Dačić, počev od nesrećno plasirane ideje o stolici Kosova u UN nakon čega je Tači dva dana pio sedative, preko toga da Kosovo i nije bilo naše, pa zaključno do toga da naš Ustav ne valja (Kosovski valjda valja, šta li).

Tezom da Kosovo nije naše, započeo je svoj celodnevni šou na sednici Narodne skupštine u petak, 26. aprila 2013. (datum namerno pišemo u celini, jer je na žalost istorijski). Sednicu je završio katastrofalno izjavivši otprilike:„Južno od Ibra više Srba živi nego severno, pa šta im fali!? A vi (misleći na sever) se nećkate“. Baratao je i nekim ciframa, ali oprostićete, za Dačićeve tirade treba mnogo jak stomak, i medicina ne preporučuje slušanje istih duže od 20 sekundi u cugu.

Naravno, izbegao je da kaže da južno od Ibra više nema 250.000 Srba prognanih, i preko 1300 nestalih, da u gradovima osim u Kosovskoj Mitrovici Srba nema, da su spaljene mnoge crkve i devastirana groblja, da je imovina Srba južno od Ibra uzurpirana...ali sve to njemu nije važno. Važno je da su „narodni“ poslanici glasali za predaju ne samo teritorije, nego i naroda, tamo nekom drugom Ustavnom sistemu. Nedostajalo je da poslanici u stavu „mirno“ još otpevaju „Druže EU mi ti se kunemo“, da se mirno raziđu i u skupštinskom foajeu relaksirano odgledaju „Farmu“ - do zore.

Naporedo sa grotesknom sednicom Skupštine, tekla je, što bi se reklo, „aktivnost na terenu“. Ne samo Briselom, nego i Kosovom, razmileli su se tzv. timovi za implementaciju! Otprilike dok je Dačić objašnjavao da „Kosovo nije naše“, u rektoratu Univerziteta u Prištini, obreo se jedan takav tim. Tim je bio sastavljen od vladinih službenika, inače zaposlenih na Univerzitetu (imena nisu bitna).

(Za neupućene: Univerzitet u Prištini sa privremenim sedištem u Kosovskoj Mitrovici je kičma opstanka Srba na severu Kosova, a samim tim i opstanka svih Srba sa Kosova i iz Metohije. Otuda se sa „implementacijom“ odatle i krenulo. Otuda i prošlonedeljni medijski napad na njega, od strane jednog od lidera anti-Srbije).

Elem, „tim“ je izložio plan od 15 tačaka, a zatim pokušao da pojasni deo koji se odnosi na školstvo. Po njima, osnovno i srednje školstvo će biti u nadležnosti Zajednice srpskih opština, a univerzitet u nadležnosti države. Na ovom mestu, dekan Poljoprivrednog fakulteta je zapitao „tim“ šta podrazumeva kada kaže „država“? Država Srbija, ili...? Odgovora nije bilo, na šta je kolegijum dekana obavestio „tim“, da nikakva dokumenta, nikave dilome neće potpisivati, ukoliko se na njima: eksplicitno ne naglašava da se radi o državi Srbiji.

Tako je propao prvi pokušaj slamanja Univerziteta, i predaje istog tuđem obrazovnom sistemu, a sa velikom dozom sigurnosti se može ustvrditi da će tako biti i ubuduće, u svim institucijama države Srbije. Obratimo pažnju, sve se ovo dešava dok u Beogradu Skupština uveliko raspravlja!?

Kako vreme odmiče i pritisci iz Beograda će se pojačavati, tražiće se kolebljivci, eventualno uvoditi prinudne mere, obustavljaće se isplate plata i penzija, ali sve to ne vredi, svi su svesni da opstanka nema bez države Srbije, i Srbije se narod neće odreći, a da li će ona njih, videćemo. Kako bi se efikasnije našlo najbolje rešenje, i izbegle međusobne optužbe i sukobi, predlaže se i moratorijum na stranačke aktivnosti, do okončanja krize.

Sve i kada bi Srbi želeli da poslušaju vladu Srbije da prihvate ono što je ona obećala u Briselu, to je nemoguće sprovesti bez teških lomova, čak i unutar porodica. Iz ove nakaradne odluke vlade, rađa se mnoštvo životnih problema. Na primer, pitanje državljanstva. Ako bi implementirali ovo čudo, Srbi bi prestali da budu državljani Srbije i prestali bi zvanično da budu Srbi. Postali bi državljani Kosova, i po nacionalnosti Kosovari!?

Dalje, ako bi se porezi i doprinosi uplaćivali Prištini, Srbi (po vladi Srbije - Kosovari), ne bi mogli u centralnoj Srbiji da ostvare na primer zdravstvenu zaštitu. Članovi porodica raseljenih (deca, trudnice, nemoćni, itd), koji su nastanjeni u centralnoj Srbiji, a čiji hranitelji rade na Kosovu, automatski gube pravo na zdravstvenu zaštitu u centralnoj Srbiji. Jedini način da ga ostvare je da dobiju status izbeglica. Surovo, zar ne!? I uopšte, otvara se tu na hiljade problema, kao i nakon svakog otvaranja Pandorine kutije.

Apsurdno je što država od Srba traži, ma šta traži, tera ih da priznaju državu, koju sama, navodno,  ne priznaje. Štaviše EU partneri se utrkuju da kažu kako nisu prisiljavali Srbiju da prizna Kosovo, ali je Srbija u Briselu, po njima bila iznenađujuće kooperativna. Slikovito, prihvatanjem briselskog sporazuma naša vlada je kupila dotrajalog „fiću“, a sad bi u njega da ugradi kožna sedišta, „klimu“ i „fensi“ muzički uređaj.

I konačno, dolazimo do poslednjeg sredstva kojim vlada, prema izjavi potpredsednika Vučića, želi da utera Srbe u prištinski tor. Pominje se nekakav referendum, i to kako je Vučić izjavio u roku od 15 dana. To je po mnogo čemu nemoguće i višestruko štetno. Prvo se o referendumu treba da izjasni Ustavni sud, kada okonča štrajk (pošto je po svemu sudeći u štrajku, samo što to nije zvanično objavio).

Može li uopšte predmet referenduma biti nešto što je već Ustavom definisano? Ako se poštuje Ustav – teško. Jedino bi se mogao održati svesrpski referendum, dakle uz učešće Srba iz dijaspore, Crne Gore, BiH, itd. U tom slučaju, referendum bi se mogao održati, ali ne svakako za 15 dana. Postavlja se pitanje ko bi ga organizovao, ko bi sastavio referendumsko pitanje, šta bi bila većina, kako bi se mediji ponašali, a sve to se ne može u 15 dana.  

I eto, nikad mira, nikad rahatluka. Taman pomislimo da smo se stabilizovali, a onda krenu novi napadi, novi uslovi i tome nema kraja. Koliko god se mi upinjali da se Evropi prikažemo dobri lepi i umiveni, ona nas uvek tera da se nanovo umusavimo. Tako se valjda zabavlja.

A zašto mi kao muve bez glave srljamo ka njoj, ako joj služimo kao dvorske lude samo zabave radi? To ne znam i ne razumem. Ali čitajući velikog Njegoša saznajemo da nam ta osobina naivnosti u politici izgleda nije baš od skora. „Ne čudim se ja jednoj budali-/u svašto će ona zagaziti,/ no se čudim našim prvencima,/ glavom buduć jednoga naroda,/ jošt naroda svim zlam izložena,/ za kakvom su otišli pameću,/ kakav ih je vjetar uzvijao.“[1]⁾