O Vidovdanu 2025.

„Na primeru našeg kosovskog kulta - u moralu pobeđenih vekova - ima moralnog i etičkog misticizma. Srbi su ne samo svojim borbenim duhom, svojim duševnim organom za istorijski tragizam, nego i religiozno-etičkim pamćenjem svoje katastrofe pokazali da svoju istoriju osećaju punom odgovornošću, kao moralni subjekt i svesno kolektivno istorijsko lice. Moral Kosova nosi u sebi i najviše oblike morala pobeđenih. Osveta ne predstavlja ni suštinu, ni pravu dubinu tog morala; svest sopstvene krivice i obračun sa samim sobom daje tom moralu bolju unutrašnju sadržinu. Pamćenje poraza dobija na taj način vaspitnu snagu za dugi period istorije.“

Vladimir Dvorniković,

Moral pobednika i pobeđenih u istoriji sveta,

Pravda, 11.08.1940, strana 12.  

Svaki Vidovdan predstavlja povod i priliku za nove napise o Kosovu, o njegovom značaju za Srbe, o pobedi ili porazu, zavetu ili zabludi, junaštvu ili izdaji, o borbi za Kosovo ili prihvatanju „realnosti“. U tom smislu dužan sam da na početku napomenem da sam svestan da će možda većini delovati da se ni ovaj tekst od toga puno ne razlikuje. Pa ipak, ono na šta bih ovim redovima pokušao da skrenem pažnju i da o tome potaknem na razmišljanje one koji su za to od mene mnogo pozvaniji, jeste potreba da se pamćenjem savremene kosovske tragedije celog Srpstva i savremene kosovske sramote njegovog političkog vođstva, osmisli i praktično primeni nova kosovska ideja, kao jedna „nova vaspitna snaga“, koja će ponovo, kao što je pre 85 godina prethodno citirani pisac odlično primetio da se u srpskoj istoriji već desilo, proizvesti da Srbi u dugom periodu koji tek stoji pred njima opet preuzmu punu odgovornost za svoju istoriju.

Kosovski boj na Vidovdan 1389. godine nije bio ni najveći poraz, ni najznačajnija pobeda u srpskoj istoriji. U praktičnom, vojnom i političkom smislu, ova bitka nije ta čije su posledice bile fatalne po srpsku srednjovekovnu državu, a svakako se ne može reći da su bile plodonosne

Kosovski boj na Vidovdan 1389. godine nije bio ni najveći poraz, ni najznačajnija pobeda u srpskoj istoriji. U praktičnom, vojnom i političkom smislu, ova bitka nije ta čije su posledice bile fatalne po srpsku srednjovekovnu državu, a svakako se ne može reći da su bile plodonosne. Teži udarac po našu tadašnju slobodu i državnu samostalnost zadao je ishod Maričke bitke iz 1371. godine. Pa ipak, Kosovski boj je u sećanju srpskog naroda postao ugaoni kamen nove nacionalne ideje, kojom su, u uslovima potčinjenosti stranom osvajaču, objašnjeni razlozi gubitka narodne slobode i samostalne države i osmišljeni načini za održavanje svesti naroda o potrebi borbe za slobodu od tuđinske vlasti i obnavljanje nacionalne države. Ta ideja je tvorila i stvorila ono što se danas određuje kao kosovski zavet. To je idejni i duhovni aparat, kojim su čitava pokoljenja Srba u kasnijim dugim vekovima ropstva i stradanja nakon Kosovskog boja učena tumačenju i razumevanju uzroka sveopšteg pada i utvrđivanju sredstava borbe za nacionalnu obnovu i ponovno stupanje na istorijsku scenu.

Pa ipak, Kosovski boj je u sećanju srpskog naroda postao ugaoni kamen nove nacionalne ideje, kojom su, u uslovima potčinjenosti stranom osvajaču, objašnjeni razlozi gubitka narodne slobode i samostalne države i osmišljeni načini za održavanje svesti naroda o potrebi borbe za slobodu od tuđinske vlasti i obnavljanje nacionalne države

Za osnov takvog kolektivnog pokušaja razumevanja tragičnih istorijskih ishoda svog postojanja, kakav je potpuni nestanak srednjovekovne državnosti i gubitak slobode, uzet je Kosovski boj upravo iz razloga uslova u kome se desio. Naime, Marička bitka desila se u uslovima kada je Srpsko carstvo, kako tako, još uvek postojalo i kada je na njegovom čelu još uvek bio vladar iz roda Nemanjića. U to vreme, još za života cara Uroša Nemanjića, upamćenog kao Uroš Nejaki, uprkos slabijoj centralnoj vlasti u poređenju sa vremenom njegovih prethodnika na vladarskom tronu, nestabilnim unutrašnjim prilikama i suprostavljenim interesima srpskih velikaša, još uvek je bilo moguće turskim osvajačima suprostaviti jednaku vojnu silu sa realnim i očekivanim izgledima na uspeh u takvom sudaru. Takav uspeh se, kao što znamo, nije desio, već, je uprkos dobrim izgledima, srpska vojska tada do nogu potučena, izgubivši najznačnije, najuticajnije i najmoćnije predstavnike sopstvene vlastele i veliki broj vojno obučenog i iskusnog ljudstva. Oporavak od takvog poraza kasnije se ispostavio kao nemoguć. Nakon toga, u periodu do Kosovskog boja, preostala srpska vlastela u južnim srpskim oblastima uglavnom je stupila u vazalne odnose potčinjenosti turskom osvajaču, dok su središnje ili severne oblasti Srpstva i dalje bile u nezavisnom položaju.

Za razliku od vremena Maričke bitke, Kosovski boj se, sa druge strane, dogodio u potpuno drugačijim uslovima. Otomansko carstvo je, u međuvremeno, zavladalo gotovo celim jugom i jugoistokom Balkanskog poluostrva, čime se utvrdilo kao najsnažniji evroazijski vojni i politički činilac u tom trenutku. Vladarski rod Nemanjića nestao je sa istorijske scene. Slobodne srpske feudalne oblasti pod različitim gospodarima, od kojih je najuticajniji bio knez Lazar Hrebeljanović, bile su pred Kosovski boj u neravnopravnom položaju prema Turcima i u vojnom i u ekonomskom smislu. Oružani i politički otpor nadolazećem, nesrazmerno snažnijem stranom osvajaču, u takvim okolnostima bio je unapred osuđen na neuspeh, a verovatno od strane savremenika već i tada prepoznat kao uzaludan poduhvat. Razlog racionalnosti u postupanju, političke celishodnosti i vlastodržačkog oportunizma tada je nalagao izbor, koji epski pesnik određuje kao „carstvo zemaljsko“, dakle dogovor o stupanju i preostalih srpskih oblasti u vazalni odnos prema osvajaču. Međutim, to se nije dogodilo, već je, uprkos svim šansama, pružen odlučan otpor, bez obzira na očekivane posledice. Pružanje otpora u tom trenutku bilo je uzrokovano i prethodnim iskustvom onih srpskih, ali i drugih hrišćanskih feudalnih oblasti na Balkanu i njihovih gospodara, koji se se primili vazalstva i potčinjenosti turskom osvajaču. Njihova, sa Turcima prvobitno dogovorena autonomija, u takvom odnosu vremenom je sužavana od strane turskog sizerena do neprepoznatljivosti, da bi ubrzo nakon toga bila potpuno ukinuta, a te oblasti postale integralni deo Otomanske imperije. 

Kosovski zavet je zavet na vraćanje i odbranu slobode Srpstva i ostvarivanje života dostojnog Srba kao slobodnih ljudi uspravne kičme sa pogledom usmerenim ka nebu. Zavet budućem životu u slobodi.

I upravo je u tom otporu uprkos okolnostima, a koji je zasnovan na negativnom iskustvu pravljenja uzaludnih kompromisa sa tlačiteljima, klica nastanka kosovskog zaveta. Narodno sećanje taj otpor nije zapamtilo kao uzaludan otpor, kao otpor radi otpora samog, radi slavne pogibije i junaštva. To bi onda ostalo zaustavljeno na nivou srednjovekovne zapadnoevropske predstave viteštva. Upravo suprotno tome, ispostaviće se da je Srpstvo taj otpor shvatilo kao otpor pružen radi opstanka, života i budućnosti naroda, kao svesno stupanje u borbu radi života budućih pokolenja. Ali ne bilo kakvog života, nego života novih pokoljenja kao Srba, života dostojnog Srba. Takvo viđenje otpora na Kosovu je ono što naš ep prepoznaje kao Lazarevo opredeljenje za „carstvo nebesko“.

U tom smislu, kosovski zavet nije kult smrti, niti je poziv na umiranje. Kosovski zavet je zavet na vraćanje i odbranu slobode Srpstva i ostvarivanje života dostojnog Srba kao slobodnih ljudi uspravne kičme sa pogledom usmerenim ka nebu. Zavet budućem životu u slobodi. Takvo shvatanje pruženog otpora generisalo je jačanje srpske nacionalne svesti u uslovima gubitka slobode i države. Načela kosovskog zaveta su, naravno, ukorenjena i u pravoslavnom učenju i u predačkom predanju prethrišćanskog doba, koji su kod Srba dostigli primerenu srazmeru u poštovanju i primeni i stvorili osoben vid recepcije pravoslavnog veroispovedanja, koji je, zapravo, najbolje izražen u rečima „Za krst časni i slobodu zlatnu.“ Takvim se veroispovedanjem prenosila misao o slobodi naroda i pojedinca kao vrhunskoj vrednosti.

Neretko se može čuti da se o ovoj ideji govori kao o kosovskom mitu. To se može prihvatiti samo pod jednim uslovom i u jednom smislu. Naime, o kosovskom mitu se može govoriti samo ukoliko se mit pojmovno odredi kao kondenzovana, kristalisana svest jednog naroda o tome šta je njegova istorijska istina, kao temeljni kamen nacionalne misli sa koga je tocilo višekovnog narodnog iskustva u tuđinskom ropstvu i patnji, a nadi i čežnji za slobodom i vaspostavljanjem sopstvene države, odbrusilo i uklonilo sve prljave i krhke naslage nepotrebnih i nebitnih sadržaja. Tako određena istorijska istina može se u faktografskom smislu razlikovati od istoriografskih nalaza u pogledu ličnosti, organizacije, mesta i vremena istorijskih događaja. Međutim, takva svest naroda nepogrešivo prepoznaje uzroke i posledice, izrecive i neizrecive sile i volje koje stoje iza takvih događaja, ili, kako je to odredio istoričar Milorad Ekmečić, „istorijske procese dugog trajanja“. Smatram da narod ima sposobnost da, na osnovu istorijskog iskustva užih kolektiviteta i pojedinaca u okviru svog organizma, izgradi svest o tome šta, zapravo, predstavlja istorijsku istinu o uzrocima njegovog položaja. Polazeći od takvog određenja, potpuno je svejedno da li ćemo kosovsku misao odrediti kao zavet ili kao mit, jer u oba slučaja ona jednako ispravno utvrđuje bitne uzroke pada i našu kolektivnu i pojedinačnu odgovornost za njihovo nastupanje, a na osnovu toga i puteve za uzdizanje iz pada.

Polazeći od takvog određenja, potpuno je svejedno da li ćemo kosovsku misao odrediti kao zavet ili kao mit, jer u oba slučaja ona jednako ispravno utvrđuje bitne uzroke pada i našu kolektivnu i pojedinačnu odgovornost za njihovo nastupanje, a na osnovu toga i puteve za uzdizanje iz pada

 Takva misao je u dugim vekovima pod vlašću tuđina učila nova pokoljenja o tome koji su razlozi gubitka države i slobode, potencirajući odgovornost samih srpskih glavara za takav istorijski prekid u razvoju. Njen značaj je u tome što priznaje da se desio poraz i prepoznaje razloge tog poraza. Ona te razloge nalazi u nepoštovanju pisanih (knjiga starostavnih) i nepisanih zakona i moralnih naloga toga vremena, protivzakonitom i nemoralnom ponašanju tih glavara, izdaji i napuštanju osnovnih vrednosti na kojima je srpska država nastala i teškom mukom stvarana i razvijana u srednjem veku, a posebno pod vladarskim rodom Nemanjića, slabljenju centralne vlasti srednjovekovne države, uzrokovanom podrivanjem temelja te države od strane međusobno suprostavljene vlastele radi ostvarivanja prevlasti na što većem njenom delu, njihovoj neizlečivoj neslozi i bespoštednoj međusobnoj borbi radi ostvarivanja takvih ciljeva, koja je prevladala uprkos nasušnoj potrebi za jedinstvom u odbrani od opasnosti potpadanja pod vlast stranog zavojevača koja se tada nadvila nad celim Srpstvom, davanju prednosti uskim parcijalnim materijalnim i vlastodržačkim interesima vlastele u svojim oblastima naspram opštih interesa celine, spremnosti na činjenje kompromisa sa stranim osvajačima radi zadržavanja te vlasti u svojim baštinama.

Iako bi istoriografski bio potpuno ispravan nalaz da su takve okolnosti pred kraj srpskog državnog bitisanja u srednjem veku, zapravo, pojava imanentna svim srednjovekovnim državama i društvima, pa možda ne samo ograničeno na srednji vek, već uopšte i da, kao takve, ne predstavljaju srpsku osobenost, narodna svest je, kroz dugotrajnu filtraciju nakupljenog istorijskog iskustva, upravo njih odredila kao presudne za tragičan viševekovni prekid srpskog državno-pravnog kontinuiteta i potpadanje pod tuđinsku vlast. U pokušaju da otkrije uzroke, ona, dakle, glavni snop svetlosti ne usmerava na osvajača, već ga okreće na srpsku stranu, na pobeđenog, pokušavajući da osvetli i razjasni srpsku krivicu za doživljeni pad i gubitak slobode i države, na odgovornost srpskih političkih vođa toga vremena, njihovu neslogu i spremnost na služenje stranim zavojevačima radi zadržavanja sopstvene vlasti i privilegija.

Dakle, svest o sopstvenoj krivici kosovska misao ne opredeljuje kao krivicu prema drugome, nego kao krivicu prema sebi. Ona je, pritom, ne smatra razlogom za kažnjavanje čitavog naroda trajnim ropstvom, niti je to priznanje krivice priznanja radi. Nasuprot tome, ta krivica se duboko i dugotrajno promišlja i iz takvog misaonog postupka rađa se svest o odgovornosti, koja se onda koristi kao sredstvo za iskupljenje kroz buduću borbu za vraćanje slobode. Više nego u priznanju poraza i određivanju njegovih razloga, značaj kosovske misli ogleda se u tome što ona u razumevanju tih razloga i odgovornosti za poraz prepoznaje iskustvom određen moralni nalog i vaspitni način odgajanja naraštaja bez slobode radi zadobijanja buduće pobede u borbi za slobodu. Kroz glavni tok svoje radnje i glavne aktere, kosovsko predanje pravi jasnu razliku između dobra i zla, junaštva i kukavičluka, doslednosti i prevrtljivosti, trajnih vrednosti i privremene koristi, te prepoznaje njihove pozitivne i negativne posledice po kolektiv. Ono tako vrši vaspitnu svrhu, odgaja nove generacije Srba da, u uslovima života pod tuđinskom vlašću, u svom unutrašnjem shvatanju smisla svog postojanja sebe izgrade kao dostojne potomke kosovskih junaka i mučenika. Njihova misao nije bila misao robova, u porazu ponižene raje, već je to bila misao pobeđenog, ali ponosnog Srbina, koji je, uprkos tome što se našao u položaju pobeđenog, nastavio da misli kao Srbin. Ti naraštaji su imali zadatak da svojim ponašanjem, pridržavanjem etičkih načela i ispunjavanjem moralnih naloga iz usmeno prenetog predanja, čuvaju i sa kolena na koleno prenose nikada neugaslu iskru slobode, da bi se, kada se za to budu stekli uslovi, ta iskra razgorela u plamen iz koga će se, poput ptice Feniks, izdići obnovljena sloboda i država. Ono ne tera Srbe da uzalud ginu kad to nema smisla spram konkretnih okolnosti, već da sebe pripremaju za buduće izazove. To je ideja tihujućeg, ali upornog i trajnog, neodstupnog unutrašnjeg otpora zavojevaču, poput nikada neprekinute neme molitve, zasnovanog na etičkim načelima u postupanju glavnih protagonista kosovskog zaveta. Ona je u vremenima bez slobode i države oblikovala svest Srba o sopstvenoj istoriji i kulturi, svom osobenom nacionalnom sopstvu, koje nas je razlikovalo od drugih naroda i kolektiviteta pod vlašću Osmanlija i Habzburga, to srpsko „svesno kolektivno istorijsko lice“, koje se spominje u rečenicama Vladimira Dvornikovića, navedenim na početku ovog teksta.

Zahvaljujući tako osmišljenom konceptu otpora, Srbi su tokom viševekovnog tamnovanja pod otomanskim i habzburškim vlastima uspeli da izbegnu sudbinu večnog objekta tuđe istorije i pukog sredstva za ostvarivanje tuđinskih interesa

Zahvaljujući tako osmišljenom konceptu otpora, Srbi su tokom viševekovnog tamnovanja pod otomanskim i habzburškim vlastima uspeli da izbegnu sudbinu večnog objekta tuđe istorije i pukog sredstva za ostvarivanje tuđinskih interesa. Takvo idejno vaspitanje omogućilo je da srpski narod u novom veku ponovo stupi na svetsku scenu kao prepoznatljiv istorijski i politički subjekt i ponovo izbori svoju slobodu i formira svoju državu.           

Položaj Srpstva danas se, po svojim suštinskim osobinama, ne razlikuje puno od položaja u kome je ono bilo nakon srednjovekovne katastrofe. Naime, dužni smo da priznamo da ishod ratova za jugoslovensko nasleđe potkraj 20. veka po posledicama, takođe, predstavlja savremenu nacionalnu katastrofu, kada se sagleda potencijal sa početka istoga veka. Naravno da je presudan uticaj u nastupanju takvih posledica odigrala volja i interes zapadnih činilaca moći. Međutim, tom se činjenicom ne može opravdati očigledno odsustvo nacionalne svesti, volje i doslednosti, morala i načelnosti u postupanju kod političkih vođstava i dobrog dela srpskog naroda, kako u vreme raspada SFRJ, tako i danas. Savremeni položaj srpskog naroda može se, stoga, takođe odrediti kao položaj pobeđenog, kome je oduzeta sloboda, kako kolektivna ili nacionalna, tako i indivudualna. Odgovornost za takav položaj leži i u nama, kao narodu i kao pojedincima.

Iako se u savremenim uslovima ne može govoriti o klasičnoj okupaciji i fizičkoj represiji stranih sila, očigledno je da se srpski narod nalazi u uslovima meke i prikrivene okupacije od strane zapadnih činilaca na celom svom nacionalnom prostoru. Srbi su jedini narod čije nacionalno pitanje nakon prestanka postojanja SFRJ nije rešeno njihovim okupljanjem u jednu državno-pravnu tvorevinu. I ne samo da se to nije desilo, već je, štaviše, teritorija Kosova i Metohije, drskim i neopravdanim nasiljem zapadnih sila i odsustvom nacionalno odgovorne i dosledne politike srpskih vlasti, faktički oduzeta i predata na upravljanje albanskim separatistima.

Srpski narod i danas, u osvit novog Vidovdana, živi vreme kosovske katastrofe i svedoči kosovskoj sramoti u postupcima svoje trenutne vlasti. Na čelu Srbije se danas nalazi kolonijalna uprava, okupaciono namesništvo, instalirano i potpuno podržano od strane zapadnih činilaca. Zadatak takve vlasti je tiha, ali odlučna formalizacija zapadnog nauma o statusu Srba kao zauvek poraženog naroda, trajno oduzete slobode i prava na nacionalno ujedinjenje. Takav zadatak srpske vlasti mogu sa uspehom da izvrše jedino ukoliko načine potpuni raskid sa načelima kosovskog zaveta. Odstranjivanje srpske države sa teritorije KiM, sprovedeno od aprila 2013. godine do danas uz bezuslovnu saglasnost i saučesništvo beogradskih vlasti u celosti, a, što je najtragičnije i meni lično najporaznije, bez energičnog i izričitog protivljenja vrha Srpske pravoslavne crkve, samo je pečat overe tog raskida. Ponovo živimo vreme u kome srpska gospoda i istaknuti, a nadam se, retki jereji tlačitelju na volju ustupaju slobodu naroda i njegovu državu zarad svog vladanja i privilegija.

Nepoštovanje Ustava i zakona naše države od strane trenutne vlasti logična su posledica izdaje kosovskog zaveta. Sva protivustavna i nezakonita nepočinstva, sve finansijske i koruptivne malverzacije, koje se u javnosti stavljaju na teret ove vlasti, počivaju na njenoj kosovskoj izdaji, ona su takvom izdajom uslovljena i toj izdaji, kao krajnjem cilju, služe.

Nepoštovanje Ustava i zakona naše države od strane trenutne vlasti logična su posledica izdaje kosovskog zaveta. Sva protivustavna i nezakonita nepočinstva, sve finansijske i koruptivne malverzacije, koje se u javnosti stavljaju na teret ove vlasti, počivaju na njenoj kosovskoj izdaji, ona su takvom izdajom uslovljena i toj izdaji, kao krajnjem cilju, služe. Srpska ekonomija, ako se o ekonomiji uopšte može i govoriti u ovakvim uslovima, potpuno je predata na upravljanje i kontrolu stranih moćnika. U oblasti javnog opštenja su, usled smišljenog antiintelektualnog i protivduhovnog delovanja glavnih protagonista vlasti i njihovih medijskih harlekina, uz svesdrnu podršku stranih činilaca, standardi sniženi do mere da se više teško mogu i prepoznati, što je urađeno sa ciljem potpune deintelektualizacije i odsustva produhovljenosti u političkom promišljanju i odlučivanju naroda.

Srpski pisac iz Boke Kotorske Nikola Malović je u prvoj rečenici svog romana „Lutajući Bokelj“ napisao: „Još uvijek mislim na srpskom“. Za mene je to najvrednija rečenica srpske književnosti u 21. veku. Njena vrednost i značaj posebno dolaze do izražaja u prethodno izloženom kontekstu. Naime, u razmatranju i razumevanju naše, prethodno opisane, tragične političke, ali i sveukupne stvarnosti, prilikom odlučivanja za ili protiv, da ili ne, mi moramo da mislimo na srpskom, uvek i u svakom trenutku, bez obzira na spoljne pritiske, unutrašnju izdaju, lična iskušenja i korist. A misliti i politički promišljati na srpskom, to znači misaoni postupak i političko delovanje u okvirima koordinata zadatih viševekovnim iskustvom kosovske misli.

Te koordinate nam pokazuju da i u sadašnjim uslovima spoljne okupacije i unutrašnje izdaje moramo da postanemo svesni odgovornosti i krivice svog političkog vođstva za ovakvo stanje, kao i naše sopstvene, kolektivne i individualne, odgovornosti za izvršeni izbor takvog vođstva. Iz takve svesti o odgovornosti moramo da ponovo, poput naših predaka, utemeljimo novi program idejnog i političkog vaspitanja naroda, koje bi, polazeći od te odgovornosti, bilo oslonjeno na osnovna načela naše kosovske misli, kosovskog zaveta, kao jednom već uspelog programa nacionalne i duhovne obnove temelja na kojima bi se ponovo mogla izgraditi čvrsta kuća za celo Srpstvo.

Na osnovama vaspitnog dejstva svesti o krivici i odgovornosti za napuštanje i izdaju načela kosovskog zaveta u današnje vreme, čime bi izvorna sadržina zaveta bila prilagođena i osvežena iskustvima savremenosti bez promene njene suštine, mora se vaspitati intelektualno opremljen i duhovno pripremljen naraštaj politički mislećih Srba, svesnih svog sopstva i svog srpstva. Jedino takvi naraštaji mogu u punom i sebi pripadajućem smislu da postanu narod i građani, koji se tek kao takvi mogu smatrati nosiocima suvreniteta. Ovo je preduslov za postojanje istinske demokratije i prva linija njene odbrane. Samo takvi nosioci suvereniteta zaslužuju demokratiju kao, uprkos svim manama, za sada jedini optimalan sistem za izražavanje njihove većinske volje. Takva demokratija bi trebalo da počiva upravo na postojanju idejnih, intelektualnih i duhovnih uslova za odlučivanje istinski većinskom voljom. Donošenje odluka u takvim uslovima dovelo bi do ustrojavanja pravedne države i vladavine prava u svom punom značenju i stvorilo delotvorne mehanizme njihove odbrane u slučaju ugroženosti spolja i iznutra. Napajani osavremenjenim idejnim uzorima kosovske misli, tako vaspitani narod i građani treba da budu glavna brana negativnim spoljnim uticajima i pritiscima, kao i unutrašnjim samozvancima i uzurpatorima položaja moći.

Svedeno na aktuelni politički trenutak, stava sam da je trenutna vlast u potpunosti odstupila od svih načela i moralnih naloga kosovske misli. I ne samo što je od njih odstupila, nego ih je svesno, smišljeno i temeljno izdala, čime je nanela sramotu, koja je teško speriva sa srpskog obraza

Svaki postupak i ove trenutne i svake buduće vlasti mi moramo da sagledavamo isključivo iz perspektive njegove koristi i značaja za ostvarivanje ciljeva očuvanja i odbrane nacionalne slobode i ustrojavanja jedinstvene, demokratski uređene i pravedne srpske države. I da prema tome opredeljujemo svoju podršku vlasti ili joj istu uskratimo. Svaka vlast koja svesno ili nesvesno, neposredno ili posredno, otvoreno ili prikriveno ugrozi perspektivu ostvarivanja navedenih ciljeva, postupajući suprotno načelima i nalozima kosovske misli, kao što je to slučaj sada, mora odmah da bude smenjena, naravno i po mogućstvu na izborima, ali ne nužno samo na taj način. U takvim okolnostima, strani faktori više ne bi bili u prilici da postavljaju i smenjuju režime po svom nahođenju i spram svojih interesa. Kao posledica vaspitnog i korektivnog dejstva kosovske misli u savremenim uslovima, u takvom pokušaju oni bi neminovno naišli na zid otpora demokratski utvrđene većinske volje samosvesnih Srba, naroda i građana kao nosilaca i čuvara svog suvereniteta i slobode, koji će ponovo i ponovo, ako treba i do u beskraj, svojim demokratskim izborom osujećivati takve pokušaje.

Svedeno na aktuelni politički trenutak, stava sam da je trenutna vlast u potpunosti odstupila od svih načela i moralnih naloga kosovske misli. I ne samo što je od njih odstupila, nego ih je svesno, smišljeno i temeljno izdala, čime je nanela sramotu, koja je teško speriva sa srpskog obraza. Međutim, koliko god to bilo teško, ona se može sprati. Kako bi se to postiglo, borba protiv vlasti mora se voditi insistiranjem upravo na primeni i odbrani tih načela i naloga. Ovakvu vlast može da smeni samo onaj pokret koji je u potpunosti utemeljen u kosovskoj ideji nacionalne slobode i ujedinjenja i dosledan u njenom ostvarivanju, neosetljiv na strane, a posebno zapadne uticaje, odlučan u nastojanju da se ovde konačno uspostavi suverena demokratija bez stranih intervencija, nacionalna i pravedna država i vladavina prava.

Voleo bih da se zakazani protest u Beogradu na Vidovdan pokaže kao prilika za demonstraciju takvog opredeljenja. Moj je stav da tog dana Beogradom treba da odjekuju isključivo dve poruke: o kosovskoj izdaji vlasti i novom kosovskom zavetu pobunjenog naroda. Na zastupanje takvog stava obavezuju sledeći stihovi:

"Marko sine, jedini u majke,

ne bila ti moja rana kleta,

nemoj, sine, govoriti krivo:

ni po babu ni po stričevima,

već po pravdi boga istinoga;

nemoj, sine, izgubiti duše;

bolje ti je izgubiti glavu

nego svoju ogr´ješiti dušu."

(Autor je advokat iz Novog Sada)