О Видовдану 2025.

„На примеру нашег косовског култа - у моралу побеђених векова - има моралног и етичког мистицизма. Срби су не само својим борбеним духом, својим душевним органом за историјски трагизам, него и религиозно-етичким памћењем своје катастрофе показали да своју историју осећају пуном одговорношћу, као морални субјект и свесно колективно историјско лице. Морал Косова носи у себи и највише облике морала побеђених. Освета не представља ни суштину, ни праву дубину тог морала; свест сопствене кривице и обрачун са самим собом даје том моралу бољу унутрашњу садржину. Памћење пораза добија на тај начин васпитну снагу за дуги период историје.“

Владимир Дворниковић,

Морал победника и побеђених у историји света,

Правда, 11.08.1940, страна 12.  

Сваки Видовдан представља повод и прилику за нове написе о Косову, о његовом значају за Србе, о победи или поразу, завету или заблуди, јунаштву или издаји, о борби за Косово или прихватању „реалности“. У том смислу дужан сам да на почетку напоменем да сам свестан да ће можда већини деловати да се ни овај текст од тога пуно не разликује. Па ипак, оно на шта бих овим редовима покушао да скренем пажњу и да о томе потакнем на размишљање оне који су за то од мене много позванији, јесте потреба да се памћењем савремене косовске трагедије целог Српства и савремене косовске срамоте његовог политичког вођства, осмисли и практично примени нова косовска идеја, као једна „нова васпитна снага“, која ће поново, као што је пре 85 година претходно цитирани писац одлично приметио да се у српској историји већ десило, произвести да Срби у дугом периоду који тек стоји пред њима опет преузму пуну одговорност за своју историју.

Косовски бој на Видовдан 1389. године није био ни највећи пораз, ни најзначајнија победа у српској историји. У практичном, војном и политичком смислу, ова битка није та чије су последице биле фаталне по српску средњовековну државу, а свакако се не може рећи да су биле плодоносне

Косовски бој на Видовдан 1389. године није био ни највећи пораз, ни најзначајнија победа у српској историји. У практичном, војном и политичком смислу, ова битка није та чије су последице биле фаталне по српску средњовековну државу, а свакако се не може рећи да су биле плодоносне. Тежи ударац по нашу тадашњу слободу и државну самосталност задао је исход Маричке битке из 1371. године. Па ипак, Косовски бој је у сећању српског народа постао угаони камен нове националне идеје, којом су, у условима потчињености страном освајачу, објашњени разлози губитка народне слободе и самосталне државе и осмишљени начини за одржавање свести народа о потреби борбе за слободу од туђинске власти и обнављање националне државе. Та идеја је творила и створила оно што се данас одређује као косовски завет. То је идејни и духовни апарат, којим су читава покољења Срба у каснијим дугим вековима ропства и страдања након Косовског боја учена тумачењу и разумевању узрока свеопштег пада и утврђивању средстава борбе за националну обнову и поновно ступање на историјску сцену.

Па ипак, Косовски бој је у сећању српског народа постао угаони камен нове националне идеје, којом су, у условима потчињености страном освајачу, објашњени разлози губитка народне слободе и самосталне државе и осмишљени начини за одржавање свести народа о потреби борбе за слободу од туђинске власти и обнављање националне државе

За основ таквог колективног покушаја разумевања трагичних историјских исхода свог постојања, какав је потпуни нестанак средњовековне државности и губитак слободе, узет је Косовски бој управо из разлога услова у коме се десио. Наиме, Маричка битка десила се у условима када је Српско царство, како тако, још увек постојало и када је на његовом челу још увек био владар из рода Немањића. У то време, још за живота цара Уроша Немањића, упамћеног као Урош Нејаки, упркос слабијој централној власти у поређењу са временом његових претходника на владарском трону, нестабилним унутрашњим приликама и супростављеним интересима српских великаша, још увек је било могуће турским освајачима супроставити једнаку војну силу са реалним и очекиваним изгледима на успех у таквом судару. Такав успех се, као што знамо, није десио, већ, је упркос добрим изгледима, српска војска тада до ногу потучена, изгубивши најзначније, најутицајније и најмоћније представнике сопствене властеле и велики број војно обученог и искусног људства. Опоравак од таквог пораза касније се испоставио као немогућ. Након тога, у периоду до Косовског боја, преостала српска властела у јужним српским областима углавном је ступила у вазалне односе потчињености турском освајачу, док су средишње или северне области Српства и даље биле у независном положају.

За разлику од времена Маричке битке, Косовски бој се, са друге стране, догодио у потпуно другачијим условима. Отоманско царство је, у међувремено, завладало готово целим југом и југоистоком Балканског полуострва, чиме се утврдило као најснажнији евроазијски војни и политички чинилац у том тренутку. Владарски род Немањића нестао је са историјске сцене. Слободне српске феудалне области под различитим господарима, од којих је најутицајнији био кнез Лазар Хребељановић, биле су пред Косовски бој у неравноправном положају према Турцима и у војном и у економском смислу. Оружани и политички отпор надолазећем, несразмерно снажнијем страном освајачу, у таквим околностима био је унапред осуђен на неуспех, а вероватно од стране савременика већ и тада препознат као узалудан подухват. Разлог рационалности у поступању, политичке целисходности и властодржачког опортунизма тада је налагао избор, који епски песник одређује као „царство земаљско“, дакле договор о ступању и преосталих српских области у вазални однос према освајачу. Међутим, то се није догодило, већ је, упркос свим шансама, пружен одлучан отпор, без обзира на очекиване последице. Пружање отпора у том тренутку било је узроковано и претходним искуством оних српских, али и других хришћанских феудалних области на Балкану и њихових господара, који се се примили вазалства и потчињености турском освајачу. Њихова, са Турцима првобитно договорена аутономија, у таквом односу временом је сужавана од стране турског сизерена до непрепознатљивости, да би убрзо након тога била потпуно укинута, а те области постале интегрални део Отоманске империје. 

Косовски завет је завет на враћање и одбрану слободе Српства и остваривање живота достојног Срба као слободних људи усправне кичме са погледом усмереним ка небу. Завет будућем животу у слободи.

И управо је у том отпору упркос околностима, а који је заснован на негативном искуству прављења узалудних компромиса са тлачитељима, клица настанка косовског завета. Народно сећање тај отпор није запамтило као узалудан отпор, као отпор ради отпора самог, ради славне погибије и јунаштва. То би онда остало заустављено на нивоу средњовековне западноевропске представе витештва. Управо супротно томе, испоставиће се да је Српство тај отпор схватило као отпор пружен ради опстанка, живота и будућности народа, као свесно ступање у борбу ради живота будућих поколења. Али не било каквог живота, него живота нових покољења као Срба, живота достојног Срба. Такво виђење отпора на Косову је оно што наш еп препознаје као Лазарево опредељење за „царство небеско“.

У том смислу, косовски завет није култ смрти, нити је позив на умирање. Косовски завет је завет на враћање и одбрану слободе Српства и остваривање живота достојног Срба као слободних људи усправне кичме са погледом усмереним ка небу. Завет будућем животу у слободи. Такво схватање пруженог отпора генерисало је јачање српске националне свести у условима губитка слободе и државе. Начела косовског завета су, наравно, укорењена и у православном учењу и у предачком предању претхришћанског доба, који су код Срба достигли примерену сразмеру у поштовању и примени и створили особен вид рецепције православног вероисповедања, који је, заправо, најбоље изражен у речима „За крст часни и слободу златну.“ Таквим се вероисповедањем преносила мисао о слободи народа и појединца као врхунској вредности.

Неретко се може чути да се о овој идеји говори као о косовском миту. То се може прихватити само под једним условом и у једном смислу. Наиме, о косовском миту се може говорити само уколико се мит појмовно одреди као кондензована, кристалисана свест једног народа о томе шта је његова историјска истина, као темељни камен националне мисли са кога је тоцило вишековног народног искуства у туђинском ропству и патњи, а нади и чежњи за слободом и васпостављањем сопствене државе, одбрусило и уклонило све прљаве и крхке наслаге непотребних и небитних садржаја. Тако одређена историјска истина може се у фактографском смислу разликовати од историографских налаза у погледу личности, организације, места и времена историјских догађаја. Међутим, таква свест народа непогрешиво препознаје узроке и последице, изрециве и неизрециве силе и воље које стоје иза таквих догађаја, или, како је то одредио историчар Милорад Екмечић, „историјске процесе дугог трајања“. Сматрам да народ има способност да, на основу историјског искуства ужих колективитета и појединаца у оквиру свог организма, изгради свест о томе шта, заправо, представља историјску истину о узроцима његовог положаја. Полазећи од таквог одређења, потпуно је свеједно да ли ћемо косовску мисао одредити као завет или као мит, јер у оба случаја она једнако исправно утврђује битне узроке пада и нашу колективну и појединачну одговорност за њихово наступање, а на основу тога и путеве за уздизање из пада.

Полазећи од таквог одређења, потпуно је свеједно да ли ћемо косовску мисао одредити као завет или као мит, јер у оба случаја она једнако исправно утврђује битне узроке пада и нашу колективну и појединачну одговорност за њихово наступање, а на основу тога и путеве за уздизање из пада

 Таква мисао је у дугим вековима под влашћу туђина учила нова покољења о томе који су разлози губитка државе и слободе, потенцирајући одговорност самих српских главара за такав историјски прекид у развоју. Њен значај је у томе што признаје да се десио пораз и препознаје разлоге тог пораза. Она те разлоге налази у непоштовању писаних (књига староставних) и неписаних закона и моралних налога тога времена, противзаконитом и неморалном понашању тих главара, издаји и напуштању основних вредности на којима је српска држава настала и тешком муком стварана и развијана у средњем веку, а посебно под владарским родом Немањића, слабљењу централне власти средњовековне државе, узрокованом подривањем темеља те државе од стране међусобно супростављене властеле ради остваривања превласти на што већем њеном делу, њиховој неизлечивој неслози и беспоштедној међусобној борби ради остваривања таквих циљева, која је превладала упркос насушној потреби за јединством у одбрани од опасности потпадања под власт страног завојевача која се тада надвила над целим Српством, давању предности уским парцијалним материјалним и властодржачким интересима властеле у својим областима наспрам општих интереса целине, спремности на чињење компромиса са страним освајачима ради задржавања те власти у својим баштинама.

Иако би историографски био потпуно исправан налаз да су такве околности пред крај српског државног битисања у средњем веку, заправо, појава иманентна свим средњовековним државама и друштвима, па можда не само ограничено на средњи век, већ уопште и да, као такве, не представљају српску особеност, народна свест је, кроз дуготрајну филтрацију накупљеног историјског искуства, управо њих одредила као пресудне за трагичан вишевековни прекид српског државно-правног континуитета и потпадање под туђинску власт. У покушају да открије узроке, она, дакле, главни сноп светлости не усмерава на освајача, већ га окреће на српску страну, на побеђеног, покушавајући да осветли и разјасни српску кривицу за доживљени пад и губитак слободе и државе, на одговорност српских политичких вођа тога времена, њихову неслогу и спремност на служење страним завојевачима ради задржавања сопствене власти и привилегија.

Дакле, свест о сопственој кривици косовска мисао не опредељује као кривицу према другоме, него као кривицу према себи. Она је, притом, не сматра разлогом за кажњавање читавог народа трајним ропством, нити је то признање кривице признања ради. Насупрот томе, та кривица се дубоко и дуготрајно промишља и из таквог мисаоног поступка рађа се свест о одговорности, која се онда користи као средство за искупљење кроз будућу борбу за враћање слободе. Више него у признању пораза и одређивању његових разлога, значај косовске мисли огледа се у томе што она у разумевању тих разлога и одговорности за пораз препознаје искуством одређен морални налог и васпитни начин одгајања нараштаја без слободе ради задобијања будуће победе у борби за слободу. Кроз главни ток своје радње и главне актере, косовско предање прави јасну разлику између добра и зла, јунаштва и кукавичлука, доследности и превртљивости, трајних вредности и привремене користи, те препознаје њихове позитивне и негативне последице по колектив. Оно тако врши васпитну сврху, одгаја нове генерације Срба да, у условима живота под туђинском влашћу, у свом унутрашњем схватању смисла свог постојања себе изграде као достојне потомке косовских јунака и мученика. Њихова мисао није била мисао робова, у поразу понижене раје, већ је то била мисао побеђеног, али поносног Србина, који је, упркос томе што се нашао у положају побеђеног, наставио да мисли као Србин. Ти нараштаји су имали задатак да својим понашањем, придржавањем етичких начела и испуњавањем моралних налога из усмено пренетог предања, чувају и са колена на колено преносе никада неугаслу искру слободе, да би се, када се за то буду стекли услови, та искра разгорела у пламен из кога ће се, попут птице Феникс, издићи обновљена слобода и држава. Оно не тера Србе да узалуд гину кад то нема смисла спрам конкретних околности, већ да себе припремају за будуће изазове. То је идеја тихујућег, али упорног и трајног, неодступног унутрашњег отпора завојевачу, попут никада непрекинуте неме молитве, заснованог на етичким начелима у поступању главних протагониста косовског завета. Она је у временима без слободе и државе обликовала свест Срба о сопственој историји и култури, свом особеном националном сопству, које нас је разликовало од других народа и колективитета под влашћу Османлија и Хабзбурга, то српско „свесно колективно историјско лице“, које се спомиње у реченицама Владимира Дворниковића, наведеним на почетку овог текста.

Захваљујући тако осмишљеном концепту отпора, Срби су током вишевековног тамновања под отоманским и хабзбуршким властима успели да избегну судбину вечног објекта туђе историје и пуког средства за остваривање туђинских интереса

Захваљујући тако осмишљеном концепту отпора, Срби су током вишевековног тамновања под отоманским и хабзбуршким властима успели да избегну судбину вечног објекта туђе историје и пуког средства за остваривање туђинских интереса. Такво идејно васпитање омогућило је да српски народ у новом веку поново ступи на светску сцену као препознатљив историјски и политички субјект и поново избори своју слободу и формира своју државу.           

Положај Српства данас се, по својим суштинским особинама, не разликује пуно од положаја у коме је оно било након средњовековне катастрофе. Наиме, дужни смо да признамо да исход ратова за југословенско наслеђе поткрај 20. века по последицама, такође, представља савремену националну катастрофу, када се сагледа потенцијал са почетка истога века. Наравно да је пресудан утицај у наступању таквих последица одиграла воља и интерес западних чинилаца моћи. Међутим, том се чињеницом не може оправдати очигледно одсуство националне свести, воље и доследности, морала и начелности у поступању код политичких вођстава и доброг дела српског народа, како у време распада СФРЈ, тако и данас. Савремени положај српског народа може се, стога, такође одредити као положај побеђеног, коме је одузета слобода, како колективна или национална, тако и индивудуална. Одговорност за такав положај лежи и у нама, као народу и као појединцима.

Иако се у савременим условима не може говорити о класичној окупацији и физичкој репресији страних сила, очигледно је да се српски народ налази у условима меке и прикривене окупације од стране западних чинилаца на целом свом националном простору. Срби су једини народ чије национално питање након престанка постојања СФРЈ није решено њиховим окупљањем у једну државно-правну творевину. И не само да се то није десило, већ је, штавише, територија Косова и Метохије, дрским и неоправданим насиљем западних сила и одсуством национално одговорне и доследне политике српских власти, фактички одузета и предата на управљање албанским сепаратистима.

Српски народ и данас, у освит новог Видовдана, живи време косовске катастрофе и сведочи косовској срамоти у поступцима своје тренутне власти. На челу Србије се данас налази колонијална управа, окупационо намесништво, инсталирано и потпуно подржано од стране западних чинилаца. Задатак такве власти је тиха, али одлучна формализација западног наума о статусу Срба као заувек пораженог народа, трајно одузете слободе и права на национално уједињење. Такав задатак српске власти могу са успехом да изврше једино уколико начине потпуни раскид са начелима косовског завета. Одстрањивање српске државе са територије КиМ, спроведено од априла 2013. године до данас уз безусловну сагласност и саучесништво београдских власти у целости, а, што је најтрагичније и мени лично најпоразније, без енергичног и изричитог противљења врха Српске православне цркве, само је печат овере тог раскида. Поново живимо време у коме српска господа и истакнути, а надам се, ретки јереји тлачитељу на вољу уступају слободу народа и његову државу зарад свог владања и привилегија.

Непоштовање Устава и закона наше државе од стране тренутне власти логична су последица издаје косовског завета. Сва противуставна и незаконита непочинства, све финансијске и коруптивне малверзације, које се у јавности стављају на терет ове власти, почивају на њеној косовској издаји, она су таквом издајом условљена и тој издаји, као крајњем циљу, служе.

Непоштовање Устава и закона наше државе од стране тренутне власти логична су последица издаје косовског завета. Сва противуставна и незаконита непочинства, све финансијске и коруптивне малверзације, које се у јавности стављају на терет ове власти, почивају на њеној косовској издаји, она су таквом издајом условљена и тој издаји, као крајњем циљу, служе. Српска економија, ако се о економији уопште може и говорити у оваквим условима, потпуно је предата на управљање и контролу страних моћника. У области јавног општења су, услед смишљеног антиинтелектуалног и противдуховног деловања главних протагониста власти и њихових медијских харлекина, уз свесдрну подршку страних чинилаца, стандарди снижени до мере да се више тешко могу и препознати, што је урађено са циљем потпуне деинтелектуализације и одсуства продуховљености у политичком промишљању и одлучивању народа.

Српски писац из Боке Которске Никола Маловић је у првој реченици свог романа „Лутајући Бокељ“ написао: „Још увијек мислим на српском“. За мене је то највреднија реченица српске књижевности у 21. веку. Њена вредност и значај посебно долазе до изражаја у претходно изложеном контексту. Наиме, у разматрању и разумевању наше, претходно описане, трагичне политичке, али и свеукупне стварности, приликом одлучивања за или против, да или не, ми морамо да мислимо на српском, увек и у сваком тренутку, без обзира на спољне притиске, унутрашњу издају, лична искушења и корист. А мислити и политички промишљати на српском, то значи мисаони поступак и политичко деловање у оквирима координата задатих вишевековним искуством косовске мисли.

Те координате нам показују да и у садашњим условима спољне окупације и унутрашње издаје морамо да постанемо свесни одговорности и кривице свог политичког вођства за овакво стање, као и наше сопствене, колективне и индивидуалне, одговорности за извршени избор таквог вођства. Из такве свести о одговорности морамо да поново, попут наших предака, утемељимо нови програм идејног и политичког васпитања народа, које би, полазећи од те одговорности, било ослоњено на основна начела наше косовске мисли, косовског завета, као једном већ успелог програма националне и духовне обнове темеља на којима би се поново могла изградити чврста кућа за цело Српство.

На основама васпитног дејства свести о кривици и одговорности за напуштање и издају начела косовског завета у данашње време, чиме би изворна садржина завета била прилагођена и освежена искуствима савремености без промене њене суштине, мора се васпитати интелектуално опремљен и духовно припремљен нараштај политички мислећих Срба, свесних свог сопства и свог српства. Једино такви нараштаји могу у пуном и себи припадајућем смислу да постану народ и грађани, који се тек као такви могу сматрати носиоцима сувренитета. Ово је предуслов за постојање истинске демократије и прва линија њене одбране. Само такви носиоци суверенитета заслужују демократију као, упркос свим манама, за сада једини оптималан систем за изражавање њихове већинске воље. Таква демократија би требало да почива управо на постојању идејних, интелектуалних и духовних услова за одлучивање истински већинском вољом. Доношење одлука у таквим условима довело би до устројавања праведне државе и владавине права у свом пуном значењу и створило делотворне механизме њихове одбране у случају угрожености споља и изнутра. Напајани осавремењеним идејним узорима косовске мисли, тако васпитани народ и грађани треба да буду главна брана негативним спољним утицајима и притисцима, као и унутрашњим самозванцима и узурпаторима положаја моћи.

Сведено на актуелни политички тренутак, става сам да је тренутна власт у потпуности одступила од свих начела и моралних налога косовске мисли. И не само што је од њих одступила, него их је свесно, смишљено и темељно издала, чиме је нанела срамоту, која је тешко сперива са српског образа

Сваки поступак и ове тренутне и сваке будуће власти ми морамо да сагледавамо искључиво из перспективе његове користи и значаја за остваривање циљева очувања и одбране националне слободе и устројавања јединствене, демократски уређене и праведне српске државе. И да према томе опредељујемо своју подршку власти или јој исту ускратимо. Свака власт која свесно или несвесно, непосредно или посредно, отворено или прикривено угрози перспективу остваривања наведених циљева, поступајући супротно начелима и налозима косовске мисли, као што је то случај сада, мора одмах да буде смењена, наравно и по могућству на изборима, али не нужно само на тај начин. У таквим околностима, страни фактори више не би били у прилици да постављају и смењују режиме по свом нахођењу и спрам својих интереса. Као последица васпитног и корективног дејства косовске мисли у савременим условима, у таквом покушају они би неминовно наишли на зид отпора демократски утврђене већинске воље самосвесних Срба, народа и грађана као носилаца и чувара свог суверенитета и слободе, који ће поново и поново, ако треба и до у бескрај, својим демократским избором осујећивати такве покушаје.

Сведено на актуелни политички тренутак, става сам да је тренутна власт у потпуности одступила од свих начела и моралних налога косовске мисли. И не само што је од њих одступила, него их је свесно, смишљено и темељно издала, чиме је нанела срамоту, која је тешко сперива са српског образа. Међутим, колико год то било тешко, она се може спрати. Како би се то постигло, борба против власти мора се водити инсистирањем управо на примени и одбрани тих начела и налога. Овакву власт може да смени само онај покрет који је у потпуности утемељен у косовској идеји националне слободе и уједињења и доследан у њеном остваривању, неосетљив на стране, а посебно западне утицаје, одлучан у настојању да се овде коначно успостави суверена демократија без страних интервенција, национална и праведна држава и владавина права.

Волео бих да се заказани протест у Београду на Видовдан покаже као прилика за демонстрацију таквог опредељења. Мој је став да тог дана Београдом треба да одјекују искључиво две поруке: о косовској издаји власти и новом косовском завету побуњеног народа. На заступање таквог става обавезују следећи стихови:

"Марко сине, једини у мајке,

не била ти моја рана клета,

немој, сине, говорити криво:

ни по бабу ни по стричевима,

већ по правди бога истинога;

немој, сине, изгубити душе;

боље ти је изгубити главу

него своју огр´јешити душу."

(Аутор је адвокат из Новог Сада)