Kako upokojiti „Srpski arhiv za celokupno lekarstvo“?

"... a deda nije imao snage, pa kolji, kolji, kolji, pa ne može da ga zakolje. Pa, deri, deri, deri. Ne može da ga odere... Pa stavi jarca da ga peče, a jarac kad je osetio vruće, bež' u šumu!...“

Od dve poslednje sednice Predsedništva Srpskog lekarskog društva, jedna je odložena zbog nedostatka kvoruma, dok se naredna, 9.11. 2012. godine, u pogledu tačke „kako upokojiti Srpski arhiv“ pretvorila bezmalo u – cirkus. Jasno je da je prva morala biti odložena („zbog nedostatka kvoruma“), jer se digla kuka i motika u odbranu najstarijeg medicinskog časopisa na srpskom jeziku (čemu je doprineo i sada već arhiviran tekst dr Jovana Kačakija: Eutanazija najstarijeg medicinskog časopisa na srpskom jeziku? objavljen na ovom sajtu.)[1] Pa se u međuvremenu pohitalo da se „lobiranjem“ – što će reći telefoniranjima i zivkanjima – nekako prikrpi potrebna većina kako bi se izglasala odluka o prelasku Srpskog arhiva, sa već poprilično upropašćenog srpskog jezika na – engleski!?

Ali, kao što i narodna priča o Jarcu Živodercu, čijim je odlomkom počet ovaj članak, kaže: „deda nije imao snage... “, jarac je, za sada – utekao.

Pisac ovih redova nije član Predsedništva Srpskog lekarskog društva, ali jeste predsednik jedne od sekcija, koje listom nisu bile obaveštene o tome “šta to deda sprema“. Samo... “zaklela se Zemlja Raju...“, i – puče bruka! Malo ko je očekivao toliku slovesnost srpskih lekara, da će s toliko snažnom i logičnom argumentacijom ustati u odbranu jedne od najvećih kulturnih tekovina srpskog naroda, koja stoji rame uz rame s časopisom “Matica srpska“, mada je to uglavnom slovesnost onih koji nisu u Predsedništvu, niti (osim časnih izuzetaka) u uredništvu Srpskog arhiva.

Što se same sednice tiče, kada je na red došla rasprava o Srpskom arhivu, uneta je – hrana! Da se malo okrepimo i prezalogajimo. (Vidi Gustav Flober: Salamba. Isti slučaj.) Ali se zato nisu pročitala po redu poslata pisma onih pojedinaca i sekcija, koji su se zalagali za opstanak “Srpskog arhiva“ i srpski jezik, nego je u pomoć prizivan uvaženi profesor dr Rajko Igić, pristalica i „branitelj“ latinice, kao jednog “od dva ravnopravna srpska pisma“ (ravnopravna po sili dosadašnjeg Pravopisa Matice srpske, iako je samo jedno od njih – srpsko) – to jest njegov okruglo pa na ćoše napisan tekst u “Politici“ u rubrici „Među nama“ („Živ mi Todor da se čini govor“ – vidi komentare i o tome povodom već pomenutog arhiviranog članka). Rečju, latiničari koji se ovom prilikom prave još i Englezi – a za “dobrobit srpske nauke“!?! – nisu mogli da iznesu nijedan (slovestan) argument u prilog svoje namere, stoga se prešlo na – grubu silu. Tako jedan od članova Predsedništva izreče i ovo: „Ama, ko je taj Kačaki!? Da li je on uopšte član Srpskog lekarskog društva.“ A, iz „publike“: „Nije, nije... on je – holandski lekar!“ Ali je odmah posle toga dopušteno da svoje mnjenje izrekne gđa Suzana Bjelogrlić, koja nije lekar već pravnik, a šef je stručne službe Srpskog lekarskog društva!?! No, daj šta daš! ('Ajd, Alija, nek' je više vojske!“ Dozvaćemo, ako ustreba i vratara.) Na galamu, pa „...kolji, kolji, kolji... ali nikako da ga zakolješ. “ Ni traga od akademske, kolegijalne rasprave. Ipak je u sve opuštenijoj atmosferi, dok se žvakalo, gutalo, okrepljivalo, “odlučeno“, da se ne glasa, već da „sve ostaje po starom, u narednih šest meseci, a posle, da se vidi...“ Što će reći: „a dotle ćemo mi koji svojski o glavi radimo Srpskom arhivu, nekako skrpiti potrebnu većinu! Ako ne to, nanovo ćemo odložiti“ (U pustoj nadi da će u međuvremenu srpska medicinska nauka - dospeti u svetski vrh(!?): pa bi baš bila šteta, velika šteta da to u svetu ostane nezapaženo, a sasvim sigurno može ostati, ako se obavezno ne pređe na engleski jezik!

Zanimljivo je da je glavni i odgovorni urednik Srpskog arhiva, a inače i predsednik Akademije medicinskih nauka Srpskog lekarskog društva, tokom diskusije, sve vreme – ćutao. I – ćutao.

I šta sad?

Naizgled – pata karte?

To jest – ćeraćemo se još!

I Srpsko lekarsko društvo i prvi medicinski časopis štampan ćirilicom nastali su u trenu pobede Pasterove nauke, najvećeg prevrata u istoriji medicine, kad su se dojučerašnja znanja i umenja pretvarala u zablude preko noći. Rečima jednog od savremenika: „Medicina se okretala tumbe!“ Nastao je do tad neviđen polet, u svim njenim oblastima. A zajedno s tim poletom javljale su se i nove reči, novi i novi usko stručni izrazi. Pa se istovremeno postavilo ključno pitanje pred sve evropske jezike: može li dotični jezik da s tim novim i novim rečima iziđe na kraj, stvaranjem sopstvene medicinske terminologije; a pogotovu “govedarski“ srpski jezik. Danas znamo da je taj nimalo lak ispit srpski jezik položio i s uspehom, i s lakoćom. Znamo i to da je Srpski arhiv za celokupno lekarstvo osnovan i sa tim (važnim) jezičkim zadatkom. Da su za njega pisali gorostasi poput dr Laze Lazarevića, dr Vladana Đorđevića, dr Mihaila Mike Petrovića...

U doba pre ratova (Balkanskih oslobodilačkih i Prvog svetskog) ni pred jednom jedinom lekarskom ordinacijom nije se mogla naći oglasna tabla s natpisom: doktor taj i taj, specijalista otorinolaringologije, oftalmologije, ginekologije i akušerstva, već: doktor taj i taj, specijalista za bolesti uva, grla i nosa, za očne bolesti, za ženske bolesti i porodiljstvo, i tako dalje... U to doba Srpski arhiv štampao je i radove stranih autora, ali prevedene, na sve uspešniji i uspešniji srpski (“govedarski“) jezik.

Stoga je ružno i pomisliti da bi ikome od tadašnjih lekara – listom obrazovanih na stranim univerzitetima, budući da je Medicinski fakultet u Beogradu osnovan tek posle Prvog svetskog rata – i na um palo da “zarad većeg ugleda srpske medicinske misli“ zalegne da se Srpski arhiv štampa na tada dominantnom – nemačkom jeziku!?! Dr Laza Lazarević, lekar i književnik, objavljivao je svoje radove i u Srpskom arhivu, i u nemačkim časopisima. U Srpskom arhivu na srpskom, a u nemačkim časopisima na nemačkom jeziku, jer je takav i red, a i nemačkim je vladao kao srpskim.

Ali, ostavimo se istorijskih činjenica, od kojih se danas beži glavom bez obzira, i pokušajmo da statističkom analizom ustanovimo kako sada u Srpskom arhivu stvari stoje, šta je to “kao i do sada“ što navodno – ostaje.

Od 2010. godine (uključujući) pa do sada, štampano je 17 (sedamnaest) dvobroja. Objavljeno je ukupno 210 (po mišljenju recenzenata, i po važećem razvrstavanju) originalnih radova, u kojima je učestvovalo 1.032 autora!?! Što će reći u proseku pet autora po svakom radu (4,91). Prikaza bolesnika objavljeno je 97, od strane 533 autora, u proseku više od 5 (5,49) po svakom radu. Već ove brojke nagoveštavaju da “tu nešto baš i nije kako treba“. Ima “originalnih“ radova i sa po 16 (i slovima: šesnaest) pa i 17 autora (!?), dok se oko prikaza (jednog!) bolesnika tiska ponekad 8 ili 10 uvaženih “članova tima“. Ali to nije sve. Cifra od 1.565 autora, koji su kreirali ukupno 307 radova, u stvari je manja, jer se često pojavljuju ista imena. Uz to se, kao autori svih tih radova, mogu prepoznati bračni parovi, roditelji deca (otac – kći, majka – kći, otac – sin), ali ne uvek. (Ko ne veruje, neka proveri na sajtu Srpskog lekarskog društva pod Srpski arhiv.)

Ali zato možete svećom tražiti IN MEMORIAM, bilo kom preminulom zaslužniku. Jer ko je umro, taj nikad ni za šta zaslužan nije ni bio. Sve, ama baš sve počinje od nas (trenutno) živih, i preko potrebnih nam – bodova.

Vapije li, onda, svetska medicinska javnost, kojoj treba “olakšati bolje poznavanje srpske medicinske naučno - stručne misli“ prelaskom na jedan strani jezik, za ovakvim časopisom? Ko bi da u to poveruje?

Kako god, živ klan, nedoklan, živ dran neodran, živ pečen nedopečen, uteče – jarac. Radujmo se, makar tome.

A, sva je prilika da ni više “kao i do sada“ neće moći.