Полемике | |||
Танасићево мутно „југословенство“ као великосрпски пројекат |
среда, 05. децембар 2018. | |
„Ја нисам југоносталгичар. Ја сам Југословен. Допало се то неком или не“ (Љубиша Ристић) Како је Никола Танасић покушао да оправда и одбрани Југославију у свом тексту поводом стогодишњице њеног оснивања, боље да није. Унутрашња конзистентност излагања и аргументације, и њена утемељеност (смисленост, плаузибилност, итд.), требало би да су базични принципи који се у једном интелектуалном подухвату поштују. Нажалост, код Танасића их налазимо грубо погажене. Пођимо од принципа (не)противречности. Танасићев основни циљ је да покаже извесну вредност Југославије и њене историјске прошлости, пре свега за српски народ и његове националне интересе. У том смислу се он дистанцира од мрзитеља Југославије и југословенства међу српским националистима[1], представљајући се као исправнији и одмеренији заступник српског родољубља, што је свакако за похвалу. Не улазећи за сада у њихову оправданост, кључни аргументи који се наводе у прилог Југославије као за Србе вредног пројекта, могу се сажети у следећој његовој реченици: „Југославија ујединила све Србе у једну државу, ујединила Српску православну цркву обновивши Пећку патријаршију, и за њено време српска књижевност, култура и уметност произвеле су нека од својих највећих и национално и међународно најзначајних дела“ (тачка 2). Међутим, у тачки 6, он каже следеће: „Резигнација српског народа Југославијом је сасвим природна ствар...Срби данас имају пуно право да подвуку црту и одбаце Југославију као историјски промашај и као експеримент који је дао негативне резултате“, и очигледно сугеришући негативан смисао ових идеја, наводи „залагање бројних српских великана двадесетог века за Југославију“, те да су они „свој језик називали српскохрватским“ и „гајили илузије о братству и јединству 'троименог југословенског народа'“. А затим се у тачки 8 Танасић поново враћа на позитивно тумачење југословенства, на нивоу формулације експлицитно противречећи ономе што је претходно рекао у тачки 6: „Још један разлог због кога Срби треба да негују сећање на властиту традицију Југославије и да негују њене симболе као део своје историје, укључујући ту и достојанствено, али презрено гесло 'братства и јединства'...“. Како повезати све ове исказе у једну логичну целину, остаје нејасно... Следећа контрадикција која нападно штрчи у Танасићевом тексту последица је његових изричитих идеолошких уверења. На почетку смо обавештени да се његов текст „неће бавити историјским и политичким догађајима и личностима, и њиховим различитим идеолошким интерпретацијама“, да бисмо онда кроз читав текст добили континуиране идеолошке дисквалификације комунизма, Тита, политике СКЈ, и целокупног система ФНРЈ/СФРЈ које нису утемељене никаквом аргументацијом, већ су пуки излив властите идеолошке страсти и мржње. „Не дај боже“ да Југославија и њена идеја остану „контаминирани“ комунизмом, и још горе титоизмом, упорно подсећа Танасић. Да би се то „загађење“ спречило, овај „идеолошко-културни деконтаминатор“ одмах на почетку прве тачке императивно износи водећи принцип који треба да нормира и регулише читаву дискусију о југословенству: „Основна препрека сваком иоле смисленом дискурсу о Југославији представља дубинска контаминација овог појма идеолошком сликом ФНРЈ/СФРЈ“ која „искарикирана, фалсификована, и фрагментарна -једноставно нема никакве везе са појмом Југославије“ . Даље следи: „један превазиђени и увелико упокојени политички систем“, „дубока контаминираност идеолошким мантрама из памфлета Савеза комуниста“, „Брозова диктатура“, „полураспала партијска идеологија СКЈ“ итд. итд. Ако ово није бављење одређеним историјским периодима и њиховим водећим личностима, у облику једне искарикиране, фалсификоване и фрагментарне идеолошке (мис)интерпретације, онда не знамо шта јесте... Поврх свега, да би додатно озлогласио, и управо контаминирао читаво идеолошко наслеђе Титове Југославије (под кринком наводне „деконтаминације“), и посебно „југоносталгију“ као „оперативну манифестацију аутошовинизма“, Танасић га доводи у нужну везу са тзв. другом Србијом, и „евроатлантским интеграцијама“ и владајућим политичким елитама на постјугословенском простору, што је иначе омиљена операција српских националиста и антикомуниста, од којих Танасић покушава неуспешно да се диференцира: „У основи је реч о једној малигној идеологији која из већ поменутог сплета југословенства, комунизма, и титоизма, по правилу извлачи све оно најтоксичније, пумпајући на тај начин отров социополитичких односа који су уништили Југославију... Поред трагикомичног настављања Брозовог култа личности, што би у једном грађанском и демократском друштву требало да буде незамисливо, ова регионална социјална група (и центар политичке моћи)...претвара се на плану унутрашње политика у данас већ добро познати и озлоглашени аутошовинизам“; То су ликови...којима је потребан неки нови Тито и неки нови Голи оток да већину становништва 'утерају у ред' и приведу памети'. А у недостатку Тита и КПЈ, послужиће и бриселска бирократија и НАТО“; „какистократске политичке псеудоелите владају својим народима са једнаким безобразлуком, похлепом, и осионошћу које су наследили од недодирљивих комунистичких апаратчика“. Да би се ове групације сузбиле и ућуткале, Танасић изгледа предлаже забрану јавног говора, наравно оног похвалног, о Титу, јер то није у складу са „грађанским“ и „демократским“ друштвом. У јавности треба да има места само за (де)контаминацију Титовог лика и дела. Да не буде забуне, слажем се са Танасићевим негативним оценама „другосрбијанске“ дружине (о њима и њиховој идеологији врло јасно и оштро сам писао у више својих текстова), и профила и карактера данашњих властодржаца диљем некадашње Југославије. Али у Србији и читавој екс-Југославији има оних који цене и бране Титове идеје и политику, а да немају никакве везе нити са овом идеолошком групацијом, нити са политикантима на власти који се ту и тамо позивају на Тита. Штавише, њихово слеђење „Титовог пута“ је кудикамо искреније, доследније и потпуније од наведених клика које ту идеју експлоатишу и злоупотребљавају. Како год било, са прљавом водом, не ваља избацити дете. А да је то „дете“ прљаво, независно од неких који желе да га усвоје и присвоје, Танасић није образложио никаквом аргументацијом. Уместо тога, добили смо само децидне и афектиране дифамације о Титовој и комунистичкој Југославији које не приличе једном интелектуалцу... Када са ових најкрупнијих недоследности унутар Танасићевог текста пређемо на начин на који он представља и (донекле) брани идеју Југославије, искрсавају не мање озбиљни проблеми. Уочљиво је да је један од кључних „аргумената“ који се у том погледу кроз текст провлачи - де факто великосрпски, ма колико се његов аутор представљао као просвећени и еманциповани родољуб, а не „екстремни“ националиста. Ова неразрешена подвојеност Танасићеве позиције, која његово „југословенство“ чини мутним и спорним, огледа се у следећем. С једне стране, Југославија је, по Танасићу, била држава, и још више, симболички поредак, под којим су Срби остварили своје виталне националне интересе и исказали своје узвишене националне вредности. У складу са његовим наведеним идеолошким уверењима, то је демонстрирано кроз прву Југославију, Други светски рат (тамо где се српски партизани не прожимају „превише“ са комунистима), и другу и трећу Југославију у мери у којој су Срби чували свој национални идентитет и слободарски дух, пружајућу у последњој фази отпор новим агресорима и окупаторима. „Доследни, категорични, и бескомпромисни“ антиколонијализам и антиимперијализам су оне прогресивне основе које повезују српску прејугословенску и југословенску фазу развоја, али чине окосницу и саме југословенске идеје и историје као такве; када су они напуштене, Југославија је почела да губи свој смисао и урушава се. Зато Срби треба да чувају позитивно сећање на овај период своје историјске прошлости. Ако изузмемо поједине аспекте и епизоде везане за српски национални корпус које испадају из овог прогресивног историјског тока (однос према Македонцима, Муслиманима и Албанцима после балканских ратова и у првој Југославији, Недић, Љотић, Дража), оваквом ставу се, као идеји, мање-више нема шта замерити, и до ове тачке ваља га заступати и бранити. Он јесте брана помахниталом антијугословенском национализму којим су, нажалост, многи Срби данас, и уназад три деценије, задојени. Међутим, с друге стране, када се пређе на нека конкретнија Танасићева одређења смисла и корисности Југославије за Србе, видимо да је у суштини реч о идеји Велике Србије која се само номинално представља као „Југославија“. Подробније смо упознати само с тим да је Југославија омогућила уједињење (готово) свих Срба у једну државу, уједињење Српске православне цркве, односно њених манастира, успехе српске књижевности, културе и уметности итд., те је зато „као таква била најпотребнија Србима“. Али, зашто је Југославија била и јесте потребна, и шта је значила и значи другим народима с ових простора, али и Србима неправославцима или неклерикалцима (не само атеистима), јер једино тако има смисла говорити о Југославији, а не овој или оној варијанти Велике (православне) Србије, то Танасић не образлаже. Напротив, он изричито каже да „као што су само Срби могли да изграде Југославију, само Срби су могли и да је очувају, јер је то био њихов национални интерес“. Другим речима, остали народи нису могли ни да изграде, ни да сачувају Југославију, већ само да је користе као пролазну „станицу“ и да је руше првом погодном приликом, јер је то тобоже њихов „природни“, неискорењиви национални интерес. Стога се кроз текст упорно провлачи сумњичење несрпских народа у погледу њиховог односа према Југославији, тако уобичајено за „тврде“ српске националисте. Иако Танасић на једном месту исправно примећује да је „Југославија за Хрвате и Словенце...била инструмент која њиховим грађанима гарантовао суверенитет и контролу над сопственим животима“ (што је ваљда нешто шире од политичке сфере), он истиче да су Срби њоме решавали „највиталније националне интересе“, а други народи „само политичке“. Тачно је да „Словенце ништа није емотивно нити културолошки везивало за Ниш, Скопље или Призрен, нити Хрвате за Чачак, Мораву, или Грачаницу“. Али, Словенци су се могли „емотивно и културолошки“ везати за Србију преко свог уточишта током Другог светског рата (што није никакав специфично Недићев допринос), и „збратимљених“ градова Словеније и Србије после рата. Такође, ништа мање од Срба, и Хрвати, а поготово Муслимани, сакупили су свој национални корпус унутар Југославије. О бројним мешовитим браковима припадника југословенских народа (и народности) да не говорим. Уосталом, ако несрпске народе ништа интринсично није везивало за Југославију, и никакве трајне користи од њеног очувања нису имали , одакле онда међу њима, након стицања „независности“, прилично раширена југоносталгија? Југославија је за Србе, али и сама по себи, имала смисла само докле сеже српско национално и културно повезивање, то је оно што нам Танасић заправо поручује. Штавише, он иде дотле да препоручује „вијорење југословенске тробојке и пуштања 'Хеј Словени' на сав глас сваком приликом, ако ни због чег другог, из ината према бившој браћи“. Какве везе има ово незрело терање ината и демонстрирање илузорног реваншизма према припадницима других народа (не чак ни њиховим националистима, што има више смисла) са истинским југословенством? Што је одлучујућа и најтежа примедба оваквим Танасићевим псеудојугословенским, а уистину великосрпским, фантазмагоријама, оне подривају сам антиимперијалистички потенцијал југословенског пројекта на који се декларативно позива, чиме упада у нову самопротивречност. Јер, узмимо само један пример, какву корист католички Хрвати и Словенци имају од танасићевски замишљене „Југославије“ као Велике Православне Србије, и зашто би се пре окренули очувању такве државе, а не суседним католичким државама и силама (Италији, Ватикану, Аустрији, Мађарској итд.) у случају њеног империјалистичког разбијања (којег су ове државе и спроводиле почетком 90-их)? „Завади па владај“, стара је девиза империјалиста, доследно и сурово примењивана на овим просторима, са свим њеним мрачним и катастрофалним резултатима. Њој се сигурно не може супротставити Танасићев пројекат Југославије о којој се, ограничено етноцентрички, мисли само из перспективе „српског идентитета и националне свести“... На крају, Танасић почиње и завршава текст речима да је „Југославија мртва и сахрањена“, и да се ради само о томе „да се дефинитивно стави тачка на једну епоху“, тј. да „једно поглавље националне историје затворимо достојанствено“. За разлику од њега, ми не остајемо само на (половично) позитивном вредновању нечега што се сматра „мртвим и сахрањеним“, и од чега остаје носталгично и неодређено сећање на симболе (застава, химна „Хеј Словени“ итд.) који, штавише, треба да се окрећу против несрпских народа. И не задржавамо се на расправи и „достојанственој“ одбрани некаквог мутног југословенства од српских националиста, као да нам је (тобожње) диференцирање од њих крајњи идејни и политички хоризонт, те немамо паметнија посла. У том смислу, Танасић има проблем не само са „југоносталгичарима“, већ и са самосвесним и још увек постојећим и активним Југословенима. За које је, чак и кад се осећају, декларишу и ангажују као српски родољуби, Југославија нешто више од остварења само српских и само националних интереса (они у томе, за разлику од српских националиста, не виде колизију). Штавише, чак и ако се само српски национални интереси узму у обзир, а они се заиста базично сажимају у принципу „сви Срби у једној држави“, све више видимо, услед растућег остајања значајних делова српског народа ван Србије (Република Српска, Црна Гора, Косово итд.), да нека нова Југославија представља неопходно решење српског националног проблема (да се он може решити у облику Велике Србије сматрамо илузорним и неприхватљивим). Стога, за разлику од Танасића, они ни на југословенско поглавље не стављају тачку, и не желе да га затворе (макар „достојанствено“), већ сасвим супротно - да га храбро и борбено поново отворе. Управо на „ползу“ српског и других јужнословенских и балканских народа на овом простору.
[1] Ми правимо појмовну и практичку разлику између патриотизма, национализма и шовинизма. Укратко речено, патриота примарно заступа и брани државу (отаџбину) у којој је рођен, пре свега од спољашњих агресора и окупатора, и њихових унутрашњих помагача; националиста примарно заступа и брани свој етнос (нацију), а шовиниста примарно мрзи и напада друге нације, тј. њене припаднике. Ова појмовно-практичка диференцијација омогућава да се у један патриотски корпус укључе и припадници других нација, уколико су грађани те државе и имају довољно основаних интереса да је бране, што са националистичком позицијом није могуће. Конкретно речено, један Мађар или Муслиман из Србије може бити српски патриота, и бранити Србију од њених спољашњих или унутрашњих нападача, али не може бити српски националиста. Таквих примера, уосталом, има и у прошлости и у садашњости. За једну вишенационалну државу каква је Србија, то је од великог значаја. Видети још: Никола Танасић: Десет непријатних истина о Југославији – и зашто Срби немају разлога да је се стиде |