Политички живот | |||
Двоглави орлови, свињске главе и бурек солидарности, или ко ћути о албанском национализму, нека ћути и о српском |
уторак, 07. мај 2019. | |
Фотографија Флорина Гјураја, албанског младића који се пре две године сликао у центру Београда, са рукама укрштеним у знаку албанског двоглавог орла, изазвала је ових дана бурну реакцију на друштвеним мрежама и у широј јавности. Спорови и тензије пренели су се на саму пекару „Рома“ у Борчи, у којој је овај младић радио, а чији је власник његов брат Мон Гјурај. Неколико десетина грађана организовало је протест испред пекаре, и тражи њено затварање, сматрајући ову фотографију неприхватљивом националистичком провокацијом од стране Албанаца у Србији. На протесту су се могли чути и повици "Уби, закољи, да Шиптар не постоји", о паљењу џамија, а на аутомобил Гјураја и у саму радњу стављене су свињске главе, и налепнице „Косово је срце Србије“ и „Нема предаје“. Други су се томе супротставили, и стали у одбрану албанског пекара, оцењујући овај протест као „десничарски“, „ултранационалистички“, „екстремистички“, па и „фашистички“. У знак подршке Гјурају, они су организовали окупљање под називом „Бурек солидарности“. На друштвеним мрежама и у медијима између ове две групације у току је рат коментарима, изјавама и саопштењима, а ни дешавања на лицу места не јењавају. У недељу је одржан нови протест испред пекаре, овог пута у мирнијој атмосфери, са транспарентом „Где нема поштовања - ту нема пословања“. Да бисмо правилно разумели и оценили ова дешавања и реакције, морамо захватити шири контекст у коме се последњих година демонстрира гест показивања албанског националног симбола двоглавог орла. Најпознатији случај ове врсте десио се на утакмици Швајцарска - Србија на прошлогодишњем Светском првенству у фудбалу, када су два швајцарска фудбалера албанске националности, Гранит Џака и Ђердан Шаћири, након постигнутих голова гестикулирали у знаку двоглавог орла. Пошто су такве политичке поруке и провокације забрањене на фудбалским утакмицама, ФИФА је казнила ову двојицу фудбалера са по 10.000 франака. Наша јавност била је незадовољна овом казном, јер правило број 54 ФИФА кодекса налаже да свако ко провоцира јавност на утакмици мора, осим новчано, бити кажњен и суспензијом од два меча[1].Како год, ФИФА је правилно оценила овај чин као неприхватљив, и бар новчано казнила фудбалере Албанце. Такође, ни јавност у Швајварској није крила огорчење, због тога што су Шаћири и Џака показали мањак поштовања према земљи која им је све пружила. За нашу анализу значајне су реакције немачких и швајцарских медија, за које се зна да иначе нису посебно наклоњени Србији и Србима. Тако „Дојче веле“ преноси став немачког онлајн сервиса „tagesschau“ који каже да је у питању „политичка провокација за навијаче Србије, а ФИФА забрањује политичке поруке“. „Neue Zuercher Zeitung” наводи да су Џака и Шаћири “комуницирали уз културни код који су српски гледаоци на стадиону и на ТВ сигурно схватили као провокацију...То је националистички гест - и то на утакмици која је ионако била напета да је сматрана утакмицом високог ризика...Џака и Шаћири су у Калињинграду могли…да одговоре паметније, а не тако што су и сами провоцирали”. А “Spiegel Online” пише да је Џака “и посљедњем гледаоцу јасно ставио до знања да је ово више од игре, да се на овој утакмици ради о нечему другом, а не само о бодовима на свјетском првенству. Спознаја вечери: Све је политика...Нормално је да ФИФА не толерише политичке поруке на стадиону”[2]. На исти начин гол је прославио фудбалер Арсенала Шкодран Мустафи у једој утакмици енглеске Премијер лиге, и то показујући двоглавог орла управо Џаки који му је асистирао код поготка. Иако Фудбалски савез Енглеске, као и ФИФА, не толерише истицање политичких симбола на утакмицама, Мустафи није био кажњен због овог чина[3]. Такође, албански атлетичар Измир Смајљај извео је симулацију двоглавог орла на Европском атлетском првенству у Београду 2017. године[4]. Показивање албанског симбола није се, међутим, задржало само на области спорта. Дошло је чак дотле да су, уз овај знак, Албанци из редова швајцарске војске по друштвеним мрежама почели да каче слике у униформама “војске Косова”, и да позивају на прикључење овој “војсци”. Као у случају Џаке и Шаћирија, швајцарска јавност реаговала је великим бројем негативних коментара. Једна Албанка која се сликала на тај начин изјавила је да “маса негативних реакција” за њу била “изненађење”[5]. Истоветан инцидент десио се са Албанцима, припадницима грчке војске, који су се, показујући двоглавог орла, сликали у војном кампу у Мисолонгију. Грчки министар одбране Панос Каменос затражио је покретање дисциплинске и кривичне одговорности, рекавши да су за овај чин “одговорни албански националисти” и да ће то “наштетити њиховим односима са Грчком”. Како су пролазили дани, ствар се још више исполитизовала, а страсти разбуктале; у грчким медијима се постављало питање како је могуће да се у “грчкој униформи шаљу великоалбанске идеје и промовише иредентизам”[6]. Са албанским војницима из Грчке солидарисали су се њихови сународници из Македоније који су у касарни у Велесу направили фотографију како укрштају шаке у облику крила орла[7]. Недавно је на аеродрому у Подгорици, један Албанац по слетању у главни град Црне Горе показао двоглавог орла, на шта је бурно реаговао радник обезбеђења. Он му је показао руком ка излазу, и рекао “Нема тога овде, ајде, па ћеш то тамо!", а Албанац је узвратио "Има, има!" и "Ово је моја земља"[8]. На крају, овај симбол почели су да користе и они који нису Албанци, али се представљају као њихови пријатељи. Тако су се у јавности појавиле фотографије бившег председника Хрватске Стјепана Месића и хрватског генерала Анте Готовина како, у албанском друштву, показују двоглавог орла[9]. Да се овај симбол не везује само за Албанију, већ и за пројекат Велике Албаније, показују бројне изјаве Едија Раме, Рамуша Харадинаја и других албанских политичара, као и прошлогодишња заједничка седница владе Албаније и “Косова” у Пећи. Тада је потписано девет споразума који на разне начине укидају границу између Албаније и “Косова”, након чега су се присутни сликали с рукама у знаку двоглавог орла. Фотографију је на свој Фејсбук профил поставио “косовски премијер” Рамуш Харадинај. Еди Рама је критиковао Србију уз коришћење непримерених речи, попут "What the f*uck", и изјавио: "Метохију нека задрже за себе, ово је Република Косово и о томе се више не преговара". “Косовски” и албански министри затим су обишли гроб оснивача такозване Ослободилачке војске Косова Адема Јашарија у Преказу. Харадинај је рекао да ово место „уједињује Албанце”, а Рама да су ту „у част славе и историје породице Јашари”: „Делимо славну историју ове породице и верујем да нема бољег места са којег свим Албанцима, где год да су, да честитам празник заставе са двоглавим орлом, симболом који треба да нас инспирише сваки дан”[10]. Појављивање фотографије Флорина Гјураја са двоглавим орлом, и негативна реакција већег дела наше јавности на њу, мора се разумети у овом контексту. Како видимо, она је само последња у низу истоветних слика и догађаја који показују све јачи тренд коришћења овог албанског националног симбола. Њеном откривању у широј јавности непосредно претходи идентичан случај који се месец дана раније десио у селу Долово код Панчева. Браћа Халит и Гранит Османкај, такође власници пекаре, сликали су се с двоглавим орлом, али и са пушкама у рукама. За разлику од случаја “Рома”, овај је прошао много мање запажено и бурно. Мештани Долова су се окупили самоиницијативно и прикупили 250 потписа у оквиру петиције, коју су предали власнику локала који је након тога отказан Албанцима[11]. Дакле, шта све овде имамо? Албанци у спортским дресовима, војним униформама и цивилним оделима, који славе победу над Србијом, сликају се у униформама војске која спроводи насиље над Србима, или говоре за земље ван Албаније да је њихова; хрватски политичари и генерали који су разбијали Југославију, и били високи званичници државе и војске која је убијала и прогонила Србе; данашњи “косовски” политичари, а некадашњи и данашњи терористи над Србима, и њихови саборци из матичне државе, који на отетој и окупираној територији Србије стварају Велику Албанију, и посећују гроб оснивача “ОВК” као свето место, све успут псујући по Србији; на крају, албански пекари који се надомак Београда сликају са пушкама у рукама…Шта повезује ове нападне и све учесталије инциденте који обједињују Албанце, без обзира на професију и земљу у којима живе и раде? Управо симбол двоглавог орла који, како рече Рама, “треба да нас инспирише сваки дан”. Тај симбол показује се, стога, као ништа друго до израз чежњи и страсти (велико)албанског национализма и експанзионизма. Може ли се очекивати од Срба да на показивање тог симбола укрштеним рукама, седе скрштених руку, и то онда када се он не гестикулира више само ван Србије, или на окупираном Космету и оним деловима јужне Србије где су Албанци већинско становништво, већ и у главном граду Србије, Београду? Да никако не реагују на симбол државе и снага које деценијама, на све могуће начине, показују да су непријатељске према Србији и српском народу на Космету? Наравно да не може. Бурна реакција већег дела наше јавности поручује да за ту симболику неће бити места и да она неће проћи, онолико колико је до Срба и свих других који себе или своје сународнике сматрају угроженим од агресивног и милитантног (велико)албанског пројекта. Да су ствари са тим национализмом и експанзионизмом предалеко отишле, и да се бар у Београду и Србији неће толерисати. Такође, ако ФИФА кажњава показивање такве симболике на спортским утакмицама, ако је немачки и швајцарски медији оцењују као “политичку провокацију” и “националистички гест”, ако Швајцарцима смета њена употреба, ако грчки министар сматра да су за њу “одговорни албански националисти”, а грчки медији да се њоме “шаљу великоалбанске идеје и промовише иредентизам”, и ако је не подноси ни један радник у Подгорици, може ли се очекивати од већине Срба да је не третирају као националистичку (велико)албанску провокацију, и то онда када се демонстрира у самом центру Београда? Наравно да ни то не може. Стога је нпр. текст “Данаса” у којем албански новинари са Косова покушавају да објасне и “просвете” нас како руке у облику двоглавог орла “нису симбол ‘велике Албаније’, нити провокација” него, ето тако, безазлен “популарни симбол”, “једноставно национални симбол са албанске заставе“ којим “људи показују да су Албанци, ништа више”, провидно притворан и манипулативан[12]. Ствари нимало нису тако безазлене и једноставне. Јер, чак и да је тако из угла свести Албанаца који га користе, а сви наведени случајеви показују супротно, већина Срба га тако дефинитивно не доживљава, и о томе треба водити рачуна, бар у Београду и Србији. Сугестија албанских новинара је, спрам Срба који су страдали од (велико)албанског тероризма и погрома, и оних који са њима саосећају и солидаришу се, као да Јеврејима кажете да је нацистичка свастика само “популаран симбол” међу тадашњим Немцима, никакав симбол немачког експанзионизма нити провокација, нешто чиме су тадашњи Немци просто показивали да су Немци, и ништа више од тога. “Нико не треба да се боји тог симбола, јер ‘велика Албанија’ се не означава ручним симболима”, поручују нам албански новинари. Реците то Србима који су преживели или преживљавају холокауст “ОВК” и “НДК” (“Независна Држава Косово”), који врло добро знају да се иза тих “ручних симбола” крију ручне бомбе, ручне пушке и ручни ножеви. Како на Косову, тако у Долову. “Грађански”, либерално-демократски део опозиције у Србији се понаша као да не примећује овај милитантни албански национализам који се све јаче шири регионом. За њу је он практично непроблематичан, она га континуирано игнорише и толерише. Она о албанском десничарском ултранационализму, екстремизму и фашизму ћути. Зато је њена критика српског национализма једнострана, јер не диференцира узрок и мотив у реакцијама овог национализма, с једне, од неких његових појавних облика у којима прелази у шовинизам, с друге стране. Као одбрамбен, српски национализам је разумљив и оправдан. У том аспекту он се преклапа с патриотизмом. Конкретно речено, ако се усред или надомак Београда, или било где у Србији, показује албански двоглави орао, сасвим је легитимно томе се супротставити, и бранити базичне интересе свог народа и државе. Нема ничег спорног у налепницама “Косово је срце Србије” и “Нема предаје” на протесту испред пекаре у Борчи. Начелно је прихватљива и порука “Нема поштовања - Нема пословања”. У свему томе се не нападају Албанци као Албанци и грађани Србије, већ албански национализам и његова промоција. Уосталом, сам Мон Гјурај признаје да никада пре овог инцидента није имао проблема у животу и раду, и да осећа Србију као своју земљу. Да је српски национализам дубок и малиган као што га представљају његови “грађански” критичари, ово не би било могуће. Међутим, оно што се у српском национализму свакако може и мора критиковати су они његови појавни аспекти у којима он постаје агресиван према другим нацијама као таквим, и њиховим припадницима, тј. у којима прераста у шовинизам. Сваки национализам, па и српски, бива неразуман и неоправдан када почне да напада друге као друге. Зато су узвици "Уби, закољи, да Шиптар не постоји“ и позиви на паљење џамија апсолутно неприхватљиви, а претеће свињске главе на аутомобилима и у радњама Албанаца не само неприхватљиве, већ и сасвим морбидне. Такве појаве се морају оштро и бескомпромисно критиковати и одбацити. Као и позиви на прогон Албанаца на националној основи. За задовољење правде у случају Флорина Гјураја је, по мом мишљењу, довољно да он добије отказ у дотичној пекари, што је његов брат и учинио. Тиме сазрева свест о одговорности за показивање симбола који су највећем броју Срба и другим жртвама албанског тероризма непријатељски. Све више од тога је дискутабилно или неприхватљиво. Мон Гјурај има право на живот и рад у Србији и после провокације свога брата, све док поштује земљу у којој живи и легитимна осећања већине њених грађана, што је он до сада и чинио. Споменимо неке случајеве који су слични дешавањима око пекаре “Рома”. Пре месец и по дан власник ланца пекара "Мања" Саша Тривић из Сарајева је, након пресуде Радовану Караџићу у Хашком трибуналу, написао на Твитеру: "Нећете ме натјерати да браним Караџића (имам личне разлоге) али да ми кажете да сам геноцидан или да живим у геноцидној творевини, а да вам не кажем мрш не иде бре". Корисници ове друштвене мреже су онда објавили раније ставове Тривића који је 9. јануара 2016. поделио статус друге кориснице Твитера која је, уз слику генерала Ратка Младића са војском, навела: "На свему вам хвала. Генерале, срећан ти Дан Републике!", уз шта је Тривић написао коментар "Један једини". Такође, Тривић је имао твит у коме каже: “Због ових ‘сарајевских Сребреница’ има да пређем из комуниста у четнике” (Тривић се иначе декларише као комуниста и на Твитеру има звезду петокраку као профилну слику). На овакве поруке, грађани Сарајева су масовно реаговали, позивајући на бојкот пекара “Мања”. Појавили су се плакати на којима је исписано: “Бојкот пекаре - власник пекаре ‘Мања’ Саша Тривић сљедбеник ратног злочинца Ратка Младића“, а испред продавнице у једном сарајевском насељу неко је написао и реч “четник”. На друштвеним мрежама стотине људи не само да су позивали на бојкот, већ и на прогон и убиство Тривића, уз најострашћеније и највулгарније увреде, псовке и претње. Због свега тога раднике у пекарама “Мања” морала је да осигурава полиција. Након уласка купаца, они би закључавали радњу, а примљено је и неколико претећих позива путем телефона[13]. Други случај везан је за Гњилане и десио се 2017. године на хришћански празник Сретење Господње, који је уједно Дан државности Републике Србије, када су на ћевабџиници, коју држе Србин Ранђел Бушатовић и његов братанац Милован непознати починиоци под окриљем ноћи исписали поруке “Уби Србина”, “Побиј све Србе”, “УЧК”, као и знак кукастог крста. И на зиду школе “Вук Караџић” и амбуланте који се налази у суседној згради, поред цркве, написана је порука на албанском “закољи Србина”, као и “Мртве вам ј...” која је исписана на једној тезги у истој улици[14]. На крају, наведимо инцидент који се десио на сам дан када је у Борчи организован “Бурек солидарности” код Мона Гјураја. Припадници специјалне јединице “косовске полиције” РОСУ употребили су палице и сузавац против мештана општине Штрпце, који су покушали да зауставе багер за изградњу мини-хидроелектране у њиховом месту. У сукобима је повређено двадесеторо Срба. Ово су само неки од многобројних примера антисрпског национализма и шовинизма, и напада којима су Срби изложени на Космету, у БиХ, о Хрватској је излишно говорити. Како на њих реагује “грађанска” опција у Србији? Она о њима ћути, они за њу не постоје. Да ли то значи да су за “грађанску” Србију - Срби мање грађани од Албанаца, Муслимана, Мађара, уопште оних који су не-Срби? Да су ови други једнакији? Када Муслимани у Сарајеву, у страховитој мржњи, позивају на бојкот, прогон и убиство Србина који пружа подршку Младићу, и не пристаје на то да се Република Српска сматра геноцидном творевином, или да је у Сарајеву извршен геноцид, нити “грађанска” Србија нити “грађанска” БиХ не осуђују такву реакцију. Обе подразумевају да су Младић и Караџић ратни злочинци, и да је у Сребреници извршен геноцид, а друга и да је Република Српска геноцидна творевина, те да се геноцид десио не само у Сребреници, већ и у Сарајеву. И да се ови ставови не смеју доводити у питање. Не улазимо у тумачење њихове истинитости. Само констатујемо чињеницу да су “грађанска” и националистичка опција у БиХ прилично усклађене када је реч о односу према рату и послератној БиХ, и да се са њима, уз мање нијансе, слаже “грађанска” опција Србије. Тако нпр. Александар Оленик из политичке организације Грађански демократски форум каже: “Да су владајући политичари, али и део удружене опозиције, искористили пресуду Караџићу за помирење и суочавање са прошлошћу, полиција сада не би морала да чува обичну пекару“. Дакле, српски национализам подстакнут је и одржава се, између осталог, непристајањем на доживотну казну за Караџића, и неприхватањем истине и правде коју је утврдио Хашки трибунал. То је, по овом “грађанско-демократском” мишљењу, срж проблема са националистичком реакцијом у случају пекаре “Рома”. Провокација с албанским двоглавим орлом, и албански национализам као такав, немају с тим никакве везе, те о њима Оленик логично ништа не каже. Острашћена и негативна реакција на подршку Караџићу није спорна, острашћена и негативна реакција на албанског двоглавог орла јесте. Јер српски национализам је проблематичнији и малигнији од муслиманског или албанског, и са њим се ваља, пре свега, разрачунати. Када, даље у Гњилану освану екстремистичке и фашистичке антисрпске поруке коју исписује албански национализам и шовинизам, или се у Штрпцу пребијају и гуше сузавцем Срби, “грађанска” Србија опет не диже главу и глас. За њу има “бурека солидарности” са Албанцем у Београду, али не и “ћевапа солидарности” са Србима у Гњилану или протеста солидарности са Србима у Штрпцу. Протест испред пекаре “Рома” је “зло које мора најгласније да се осуди...Није то ‘инцидент’ него застрашивање и охрабривање линча. Ово ће бити земља за све наше људе када неодговорни хушкачи умукну, надлежни органи најхитније реагују а насилни следбеници одговарају” (ДС); “Србија мора да буде држава у којој сви грађани, без обзира на националну и верску припадност, имају једнака права која се морају поштовати без изузетка” (ПСГ); “Забранити некоме слободу кретања, уништавати му приватну имовину и претити му само због тога што је друге националности не може бити прећутано. Клима која се ствара погодна је за све видове екстремизма, и они који воде ову државу и њене институције морају реаговати” (ЛДП); “Нажалост, Борча јуче није била предграђе метрополе, него место у којем се спроводи инквизиција. Шовинистичке песме, ужасно увредљиве поруке, као и игроказ са свињским главама подсећају нас да је зло шовинизма веома живо. Још је тужније што нема информација да је неко од екстремиста приведен, а јасно је да је дошло до вишеструког кршења Устава и закона. Порука већинске Србије не сме изостати. Ово мора бити држава свих њених грађана, без обзира на име и презиме. Век је 21. а не доба тамне инквизиције” (Александар Мартон, ЛСВ)[15]. Међутим, све ово што важи за Албанце у Београду и Србији, волшебно не важи за Србе у Сарајеву, Гњилану, Штрпцу (и другде). Или се о томе, у најмању руку, нападно ћути. Ту, по досадашњем правилу, увек изостану грађанска храброст и борбеност. Понеки редак изузетак то правило само потврђује. Као да права и правда за Србе престају да важе на границама (уже) Србије. О Србима ван тих граница “грађанска” Србија углавном не говори, а унутар њих говори најчешће само о не-Србима. “Зло шовинизма”, “застрашивање и охрабривање линча”, “неодговорни хушкачи”, “насилни следбеници”, “забрана слободе кретања”, “уништавање привате имовине”, “претње само због тога што је друге националности”, “сви видови екстремизма”, “вишеструко кршења Устава и закона”, “држава свих њених грађана, без обзира на име и презиме”, “тамна инквизиција”, “надлежни органи најхитније да реагују” итд. - сви ови принципи и (дис)квалификације, који начелно нису спорни - у оптици “грађанске” Србије изостају када је реч о насиљу и неправди према Србима. Срби кроз ове грађанистичке наочари једноставно нису довољно “транспарентни”. Такве непринципијелности и селективности, које фаворизују не-Србе у односу на Србе, постају разумљиве када се схвати да су за “грађанску” Србију не-Срби практично једнакији од Срба, а српски екстремизам, ултранационализам и фашизам, стваран, преувеличан или измишљен, једнакији од антисрпског. Ако и није свесно, то је свакако њено несвесно, видљиво онима који је посматрају са стране. Истину и вредност неке позиције пре ћемо открити по ономе што она прећуткује, него о чему говори. Оваква позиција не само да је у основи проблематична, већ је аутодеструктивна када је реч о протестима против Вучићевог режима. Помало је разочаравајуће видети да је неке групице које су се посвађале и разјединиле у контекту опозиционих протеста и одбране Србије од овог режима (две фракције ПСГ-а, Маркс 21 и Ђиласева странка итд.), ујединила борба против српског национализма, као да је ово друго примарније од првог. Неки од њих стоје изван протеста јер га оцењују као „сувише националистички“. Чак и да јесте тако, они треба да схвате да је већинска Србија данас, свиђало се то нама или не, претежно национална и значајним делом националистичка, што због објективног историјског контекста нерешеног државног питања Србије и угроженог националног положаја Срба у региону (Косово, Црна Гора, БиХ, па и делови уже Србије), што због режимске квазипатриотске пропаганде. И да све док њихова опција буде посвађана са националним, и не разликујући га од национализма, завршаваће у анационалном, па и антинационалном и аутошовинистичком, што не даје никакву перспективу политичког успеха у овим и предстојећим временима. Самим тим, укида и перспективу протеста ако се у њему наметне као доминантна. Протест и није имао неопходну снагу док је грађанистичка прича водила главну реч, да би зенит у досадашњем току достигао у дешавањима око РТС-а и Председништва у марту, и на митингу 13. априла. У том периоду преовладала је енергичнија национална прича која је ближа обичном човеку и данашњем просечном Србину. Зато ова оријентација и њени представници имају највећи опозициони потенцијал, а чини се да се интензитет протеста опет губи јер су грађанисти у иницијативи. За то време, режим стратешки одржава и подгрејава национализам у својим блатоидима и ријалити телевизијама, док гура Србију у признање независног Косова, ЕУ и све тешњу сарадњу с НАТО. Нажалост, за сада му та перфидна манипулација успева због готово апсолутне контроле над медијима. Режимска пропаганда непрестано спинује да је опозиција „издајничка“ и „шиптарска“. А како на то реагују „грађански“ опозиционари? Очекивало би се да што више разобличавају ту пропаганду, да режиму одузимају монопол на патриотизам, макар глумећи да су родољуби ако већ имају неки проблем са тим. Али не, они, уместо да бар прећуте доживотну казну Радовану Караџићу у Хашком трибуналу (нико не тражи да је критикују, за то се већ брину националисти), они је гласно поздрављају. Затим, уместо да некако смогну снаге па изговоре „Космет је Србија“ (чак и ако лично не верују у то), и доследно се тога држе у јавним наступима и саопштењима, они износе неку мутну, амбивалентну причу која имплиците значи пристајање на независно Косово, дакле, исто оно што и Вучић ради. На крају, уместо да, прво, јасно и гласно осуде албанског двоглавог орла, и све оне који се у Србији и ван ње њиме размећу, а онда у другом кораку, што да не, устану у одбрану албанског пекара тамо где српски национализам прераста у шовинизам, они потпуно прелазе преко првог, а надахнуто и борбено истичу друго, при томе водећи бескрајне полемике на друштвеним мрежама са националистима, међу којима су многи против Вучића, чиме одбијају те људе од себе, или у сваком случају, од протеста тамо где би они требало да их предводе, што само иде у прилог Вучићу. Јер, ако „грађанска“ Србија не хаје много за угроженог српског грађанина ван Србије, и за српског грађанина у Србији који се солидарише са својим сународницима који пате и страдају на окупираним деловима Србије или ван ње, зашто би се тај српски грађанин занимао за такву опозицију, сем да је критикује и одбацује? Како не видети ово као серију погрешних политичких ставова и акција? Нека извини „грађанска“ опозиција, али како таквом политиком аутоголова да увери већину гласача, који су иначе под страховитим режимским испирањем мозга, и нису способни за диференцирања и нијансирања, да није „издајничка“ и „шиптарска“? Више политичких поена се губи на подршци пресуди Караџићу, показивању спремности да се прихвати и призна независно Косово, и једностраној подршци албанском пекару која потпуно игнорише узрок и мотив националистичке реакције, него што се добија на свим говорима, изјавама, саопштењима који указују на несумњиве недемократске, коруптивне и деструктивне аспекте и потезе режима и његовог вође. Било то нама прихватљиво или не, таква је тренутна реалност у Србији која се мора узети у обзир у политичкој борби која претендује на опипљивији политички успех. Срљање у другосрбијанштину може опозиционим протестима нанети само штету јер се режимским блатоидима, који измишљају и подмећу све и свашта, овог пута даје реално покриће за квазипатриотску пљувачину. Одлична, репрезентативна илустрација другосрбијанског аутошовинизма је Твитер коментар Весне Пешић поводом дешавања око пекаре: „Срби су неизлечиви националисти, хоће још и Косово а мрзе Албанце“. Ова кратка реченица садржи чак три лажне или спорне тврдње: национализам = шовинизам; национализам = неизлечива болест; Срби хоће „још и“ Косово. Пошто последњих месеци Пешићка у јавности подржава протесте против Вучићевог режима, опозиција мора јасно да се огради од оваквих екстремних и тенденциозних ставова, и да води рачуна да их не заступа и промовише онда када они иду на руку искључиво режиму. Наравно, то поготово треба да буде брига за „грађанску“ струју опозиције која учествује у протестима.
Исто важи за тзв. левицу у Србији. Има ту свега и свачега, од левих либерала и НВО кружока и активиста/активисткиња, до назови марксиста и комуниста, са често нејасном границом између тих групица у идејном, практичном и персоналном погледу. Али, оно што је јасно је да су сви они и даље опседнути громогласном критиком српског национализма, и свега онога што у то трпају, укључујући моју маленкост. То им је било и остало далеко важније од критике евроатлантског империјализма који у прошлости и садашњости разбија или напада социјалистичке државе широм света (ових месеци Венецуелу). Такође, они као и грађанисти, показују знатно већу толеранцију према антисрпском национализму него према српском, а неки од њих чак отворено заговарају независност Косова. Толико о принципијелности њихове критике национализма, поготово кад се он одвија под очигледном империјалистичком режијом и палицом. Један од таквих ми рече да немам право да говорим о прећуткивању злочина над Србима јер сам „ћутао када је Милошевићев режим убијао жене и децу по Косову“. Када сам и њему поставио питање одакле му право да говори о злочинима над Албанцима ако ћути о злочинима над Србима, и да ми докаже да је у то време критиковао НАТО агресију, наравно, није имао ништа да приложи. Уместо одбране, етикетирао ме као „српског националисту“. Што се тога тиче, да ли сам националиста или патриота, у погледу чега правим јасним разлику, о којој сам експлицитније говорио у претходна два текста на НСПМ, нека процени јавност на основу мог досадашњег ангажмана, текстова и полемика. Мени је лично савест сасвим мирна јер знам да, оштро критикујући косовски сепаратизам и великоалбански експанзионизам, стојим на становишту не само српског, него и југословенског патриотизма из доба СФРЈ. Познато је колико је Хоџина Албанија нападала Тита, СФРЈ и подржавала иреденту на Косову. У два наврата, 1968. и 1981., када се тражила „Косово република“, југословенске власти морале су директно да се обрачунају са овим сепаратистичким тежњама, експлицитно их означавајући као контрареволуционарне. Ал' ето, неки данашњи за(б)лудели „марксисти“ и „комунисти“ подржавају независно Косово и империјалистичку Си-Ен-Ен пропаганду која је бесомучна лагала о „масовним злочинима над албанским женама и децом“ (иста матрица као у Босни, Ираку, Сирију итд.), трагикомично сматрајући таква своја уверења и оријентацију као „револуционарну“ и „интернационалистичку“. Као и за грађанисте, и за ове „интернационалисте“ су све остале нације на овом простору једнакије од српске. Ту њихов „интернационализам“ незгодно заказује, и разоткрива се као скривена или отворена подршка антисрпским национализмима. У прошлом тексту сам стављао нагласак на критику српског национализма, показујући појмовну и политичку разлику од патриотизма. Рекао сам да левичарска опција не сме бити само (про)српска. У овом је нагласак, наспрам оних који прећуткују размере и злочине антисрпских национализама и шовинизама, да левичарска опција мора бити и (про)српска. Онима који у томе виде „национализам“, могу само да поручим да су у дубоком неспоразуму са српском нацијом, и да док не проговоре већ једном о вишедеценијском насиљу и неправди према Србији и Србима, остаће само мизерни аутошовинисти и аутоколонијалисти, ма колико живели у делузијама да су „интернационалисти“ и „антиимперијалисти“.
[1] Срамота за ФИФА: Казна за провокације Џаке и Шаћирија - симболична [2] Косовари тима "Швајцарске" показали двоглавог орла [3] МУСТАФИ У ПРОБЛЕМУ ЗБОГ ДВОГЛАВОГ ОРЛА Арсеналовом дефанзивцу ПРЕТИ КАЗНА због скандалозне прославе гола /ФОТО/ НЕВЕРОВАТНО - НЕМА КАЗНЕ ЗА МУСТАФИЈА! Изгледа да ПРОВОКАЦИЈА ДВОГЛАВИМ ОРЛОМ није довољна енглеском Савезу /ФОТО/ Скандал у Премијер лиги: Фудбалер Арсенала показао албанског двоглавог орла (видео) [4] "Двоглави орао" Албанца за београдску публику [5] Шиптари дезертирају, желе у војску Косова! [6] Скандал тресе Грчку: Албанци у грчким војним униформама правили двоглавог орла (ФОТО) Албанци раширили "крила" у грчкој војсци [7] АЛБАНСКА ПРОВОКАЦИЈА Фотографија која је разбеснела Грке [8] АЛБАНАЦ ПОКАЗАО ДВОГЛАВОГ ОРЛА У ПОДГОРИЦИ, РАДНИК ОБЕЗБЕЂЕЊА АЕРОДРОМА ГА ИЗБАЦИО! Нема тога овде, то ћеш тамо! (ВИДЕО) [9] Провокација Месића и Готовине: Укрстили руке у симбол албанског орла (ФОТО) [10] Поздрав из Пећи и "двоглави орао" Маске су пале: Рама и Харадинај на гробу Адема Јашарија [11] "Не можете тако да се шалите, то су провокације и претње" [12] Руке у облику двоглавог орла нису симбол „велике Албаније“, нити провокација [13] Огласили се из компаније: Озбиљно угрожена сигурност породице Тривић БОЈКОТУЈМО ЧЕТНИКА: Власник ланца пекара “Мања” у Сарајеву изразио подршку Караџићу и Младићу Грађани Сарајева о случају пекара "Мања" у Сарајеву (ВИДЕО) Раднице пекаре Мања закључавају врата, у случај укључена и полиција (ВИДЕО) Бојкот пекара МАЊА у Сарајеву, Тривић каже да је све извучено из контекста и да је изјава била иронична [14] РОСУ палицама и сузавцем на мештане Штрпца, 20 повређених [15] СВЕДОЧЕЊЕ ПЕКАРА ИЗ БОРЧЕ КОМЕ ПРЕТЕ ЕКСТРЕМИСТИ "Овде плаћам порез, овде ми деца иду у вртић и у школу. Ово је моја земља и мој дом. НЕМАМ ГДЕ ДА ОДЕМ" Руке у облику двоглавог орла нису симбол „велике Албаније“, нити провокација |