уторак, 22. август 2017.
 Ћирилица | Latinica

Нови број

Тема: Светска економска криза и Србија (II)
Банер

Претходни бројеви

Банер

Пронађите НСПМ на

&

Нове књиге

Банер

Едиција "Политички живот"

Ђорђе Вукадиновић: Од немила до недрага

Банер
Банер
Банер

Часопис НСПМ или појединачне текстове можете купити и у електронској форми na Central and Eastern European Online Library

Банер
Банер
Почетна страна > Полемике > Никола Самарџић на бранику НАТО пакта
Полемике

Никола Самарџић на бранику НАТО пакта

PDF Штампа Ел. пошта
Маринко Вучинић   
петак, 05. мај 2017.

Ако нешто обележава колумне Николе Самарџића које он истрајно објављује у листу Данас онда је то тежња да се Србима непрестано деле „историјске и политичке лекције“ и при томе изражава отворени презир према недораслом и заосталом српском народу.

Овога пута у тексту -Милова порука Србији- овај колумниста се не по први пут јавља као загрижени и отворени порт-парол Мила Ђукановића кога проглашава за оличење суште политичке „мудрости“ док је Црна Гора била под окупацијом ЈНА и паравојних банди. Мило Ђукановић је у тумачењу овог хагиографа и апологете сачувао Црну Гору од непотребног излагања НАТО агресији а штитећи Зорана Ђинђића помогао му је да изведе 5. октобар.

Никола Самарџић свако довођење у питање ових његових тврдњи и епохалних заслуга Мила Ђукановића за развој демократије у Србији резолутно сврстава у „ хронику наше неспособности да Србију приближимо либералној демократији која поново односи бриљантне победе на европским изборима“. Овај колумниста и идеолог тријумфалистичког либерализма је само пропустио да каже како се у тај низ „бриљантних“ победа либералних идеја уклапа одсуство спровођења Референдума- народног изјашњавања о уласку Црне Форе У НАТО Пакт.

Председник Републике Црне Горе Филип Вујановић је недавно изјавио да народ Црне Горе нема довољно демократског капацитета и политичке пунолетности да доноси референдумски овако значајне историјске политичке одлуке о његовој будућности. Зато се и догодило да се овако значајна одлука донесе , без присуства готово свих опозиционих партија , у Народној Скупштини у којој владајућа партија и њени политички сателити имају довољну већину. И то вероватно по Николи Самарџићу морамо прогласити као изузетно велико достигнуће либералне демократије , оне демократије коју је Морис Диверже означио са пуно права као демократију без народа. Он при томе егзалтирано проглашава да је“ у питању Ђукановићева способност да ставове и одлуке смешта у визије будућности за коју је српска политика невољна и неспособна“. Али зато није пропустио да нам без икаквог зазора и обзира каже да “закукавање над „НАТО агресијом“ најодвратнија је јавна појава након 5 Октобра“.

Никола Самарџић НАТО агресију ставља под знаке наводника а спомињање наших жртава бесрамно и бескрупулозно релативизује тако што тврди да је „ само у Србији пало небројено више жртава Милошевићевих криминалних авантура, самовоље , тираније укључујући економске жртве којима је комунизам широм света уништавао људску супстанцу“. Пошто је утврдио да је колективно одсуство осећања за жртве сопствених политичких одлука наша мизерија која је и сада предмет политичке и изборне трговине Никола Самарџић нам препоручује рецепт његовог политичког и идеолошког узора и идола званог Мило Бритва који је управо бритвом пресекао будућност од прошлости.

Не спомињу се ни једном речју жртве које су пале у самој Црној Гори приликом одбране људских права на Косову и Метохији од стране НАТО Пакта у који сада на широка врата улази Црна Гора чија власт то проглашава за своје епохално политичко и визионарско достигнуће. Он горко при томе жали што нико није поносан у Србији на Црну Гору која се дефинитивно одвојила од српске анахроне и националистичке прошлости. Никола Самарџић нам је „подарио“ још једно велико „историјско и политичко“ откриће да је „НАТО дуго толерисао дивљање београдске политике и ЈНА и успео да заустави први хладноратовски сукоб на европском тлу“. Вероватно је зато брутална и нелегална агресија НАТО Пакта на Србију и Црну Гору носила назив Милосрдни Анђео(изворно- Племенити наковањ). Та агресија је била и остала врхунац хипокризије, лицемерства и најгрубље примене дуплих стандарда у деловању тзв. међународне заједнице чија је ударна песница био НАТО Пакт.

Не треба никада заборавити да је управо овај војни савез омогућио својим деловањем да дође до насилног и нелегалног одвајања Косова и Метохије од Србије и проглашења ове псеудо државе чији су покровитељи и даље најзначајније државе које и чине главнину војних снага НАТО Пакта.

Али то не може да уздрма оданост и адорацију коју Никола Самарџић испољава према господару Црне Горе. Он у својој тзв. анализи дешавања у Црној Гори поводом доношење октроисане одлуке о њеном уласку у НАТО Пакт не пропушта да још једном изрази своје неподељено дивљење према политичком реализму Мила Ђукановића који као бритвом решава проблеме . На тај начин је мимо непосредног народног одлучивања донета и ова одлука о уласку у НАТО Пакт.

Никола Самарџић не само што се не устручава да говори о нашем закукавању над НАТО агресијом као о најодвратнијој појави, везаности за истрошене политичке моделе и националистичку прошлост, већ отворено доводи у питање нашу памет и способност да разумемо високе домете либералне демократије у којој нема места за референдумско изјашњавање народа у Црној Гори о одлуци која има толико далекосежан историјски и шири не само регионални значај. Међутим, важно је као бритвом пресећи везу са прошлошћу и ући у сигурну луку НАТО Пакта јер“ Сви јавни непријатељи НАТО интеграције Црне Горе и Србије позивају на обнову злочиначке политике , изолационализма, национализма и ратног комунизма. Уколико је и то важно, свака одлука Мила Ђукановића коју је Србија одбијала да разуме и спроведе била је потврда нашег заостајања за партнером који је неупоредиво мањи, штавише историјски сиромашнији, али бржи и паметнији“.

 Сва истраживања нашег јавног мњења не двосмислено показују да је више од 7о посто становништва против уласка у НАТО пакт , али Никола Самарџић се не обазире на ову опште познату чињеницу, њему је једино важно да испуни свој пропагандистички задатак и да нама мање паметним и брзим припадницима српског народа „објасни“ Милову поруку Србији. Ма колико се трудио, то је ипак узалудан посао јер агресија НАТО Пакта на Србију и Црну Гору је довела у питање и опстанак овог Пакта али остала је у сећању као неправедно кажњавање нашег народа чије убилачке последице и даље трају. Зато у Србији нико и не помишља да у скорије време покреће питање уласка у овај војно политички савез . Међутим одлука о уласку у НАТО Пакт може бити донета путем организовања непосредног народног изјашњавања о овом изузетно важном и за нас веома осетљивом и болном питању.. То је прва и права лекција коју треба научити и памтити.

 

Остали чланци у рубрици

Од истог аутора

Анкета

Да ли подржавате избор Ане Брнабић за премијера Србије?
 

Република Српска: Стање и перспективе

Банер
Банер
Банер
Банер
Банер
Банер