Početna strana > Polemike > Nikola Samardžić na braniku NATO pakta
Polemike

Nikola Samardžić na braniku NATO pakta

PDF Štampa El. pošta
Marinko Vučinić   
petak, 05. maj 2017.

Ako nešto obeležava kolumne Nikole Samardžića koje on istrajno objavljuje u listu Danas onda je to težnja da se Srbima neprestano dele „istorijske i političke lekcije“ i pri tome izražava otvoreni prezir prema nedoraslom i zaostalom srpskom narodu.

Ovoga puta u tekstu -Milova poruka Srbiji- ovaj kolumnista se ne po prvi put javlja kao zagriženi i otvoreni port-parol Mila Đukanovića koga proglašava za oličenje sušte političke „mudrosti“ dok je Crna Gora bila pod okupacijom JNA i paravojnih bandi. Milo Đukanović je u tumačenju ovog hagiografa i apologete sačuvao Crnu Goru od nepotrebnog izlaganja NATO agresiji a štiteći Zorana Đinđića pomogao mu je da izvede 5. oktobar.

Nikola Samardžić svako dovođenje u pitanje ovih njegovih tvrdnji i epohalnih zasluga Mila Đukanovića za razvoj demokratije u Srbiji rezolutno svrstava u „ hroniku naše nesposobnosti da Srbiju približimo liberalnoj demokratiji koja ponovo odnosi briljantne pobede na evropskim izborima“. Ovaj kolumnista i ideolog trijumfalističkog liberalizma je samo propustio da kaže kako se u taj niz „briljantnih“ pobeda liberalnih ideja uklapa odsustvo sprovođenja Referenduma- narodnog izjašnjavanja o ulasku Crne Fore U NATO Pakt.

Predsednik Republike Crne Gore Filip Vujanović je nedavno izjavio da narod Crne Gore nema dovoljno demokratskog kapaciteta i političke punoletnosti da donosi referendumski ovako značajne istorijske političke odluke o njegovoj budućnosti. Zato se i dogodilo da se ovako značajna odluka donese , bez prisustva gotovo svih opozicionih partija , u Narodnoj Skupštini u kojoj vladajuća partija i njeni politički sateliti imaju dovoljnu većinu. I to verovatno po Nikoli Samardžiću moramo proglasiti kao izuzetno veliko dostignuće liberalne demokratije , one demokratije koju je Moris Diverže označio sa puno prava kao demokratiju bez naroda. On pri tome egzaltirano proglašava da je“ u pitanju Đukanovićeva sposobnost da stavove i odluke smešta u vizije budućnosti za koju je srpska politika nevoljna i nesposobna“. Ali zato nije propustio da nam bez ikakvog zazora i obzira kaže da “zakukavanje nad „NATO agresijom“ najodvratnija je javna pojava nakon 5 Oktobra“.

Nikola Samardžić NATO agresiju stavlja pod znake navodnika a spominjanje naših žrtava besramno i beskrupulozno relativizuje tako što tvrdi da je „ samo u Srbiji palo nebrojeno više žrtava Miloševićevih kriminalnih avantura, samovolje , tiranije uključujući ekonomske žrtve kojima je komunizam širom sveta uništavao ljudsku supstancu“. Pošto je utvrdio da je kolektivno odsustvo osećanja za žrtve sopstvenih političkih odluka naša mizerija koja je i sada predmet političke i izborne trgovine Nikola Samardžić nam preporučuje recept njegovog političkog i ideološkog uzora i idola zvanog Milo Britva koji je upravo britvom presekao budućnost od prošlosti.

Ne spominju se ni jednom rečju žrtve koje su pale u samoj Crnoj Gori prilikom odbrane ljudskih prava na Kosovu i Metohiji od strane NATO Pakta u koji sada na široka vrata ulazi Crna Gora čija vlast to proglašava za svoje epohalno političko i vizionarsko dostignuće. On gorko pri tome žali što niko nije ponosan u Srbiji na Crnu Goru koja se definitivno odvojila od srpske anahrone i nacionalističke prošlosti. Nikola Samardžić nam je „podario“ još jedno veliko „istorijsko i političko“ otkriće da je „NATO dugo tolerisao divljanje beogradske politike i JNA i uspeo da zaustavi prvi hladnoratovski sukob na evropskom tlu“. Verovatno je zato brutalna i nelegalna agresija NATO Pakta na Srbiju i Crnu Goru nosila naziv Milosrdni Anđeo(izvorno- Plemeniti nakovanj). Ta agresija je bila i ostala vrhunac hipokrizije, licemerstva i najgrublje primene duplih standarda u delovanju tzv. međunarodne zajednice čija je udarna pesnica bio NATO Pakt.

Ne treba nikada zaboraviti da je upravo ovaj vojni savez omogućio svojim delovanjem da dođe do nasilnog i nelegalnog odvajanja Kosova i Metohije od Srbije i proglašenja ove pseudo države čiji su pokrovitelji i dalje najznačajnije države koje i čine glavninu vojnih snaga NATO Pakta.

Ali to ne može da uzdrma odanost i adoraciju koju Nikola Samardžić ispoljava prema gospodaru Crne Gore. On u svojoj tzv. analizi dešavanja u Crnoj Gori povodom donošenje oktroisane odluke o njenom ulasku u NATO Pakt ne propušta da još jednom izrazi svoje nepodeljeno divljenje prema političkom realizmu Mila Đukanovića koji kao britvom rešava probleme . Na taj način je mimo neposrednog narodnog odlučivanja doneta i ova odluka o ulasku u NATO Pakt.

Nikola Samardžić ne samo što se ne ustručava da govori o našem zakukavanju nad NATO agresijom kao o najodvratnijoj pojavi, vezanosti za istrošene političke modele i nacionalističku prošlost, već otvoreno dovodi u pitanje našu pamet i sposobnost da razumemo visoke domete liberalne demokratije u kojoj nema mesta za referendumsko izjašnjavanje naroda u Crnoj Gori o odluci koja ima toliko dalekosežan istorijski i širi ne samo regionalni značaj. Međutim, važno je kao britvom preseći vezu sa prošlošću i ući u sigurnu luku NATO Pakta jer“ Svi javni neprijatelji NATO integracije Crne Gore i Srbije pozivaju na obnovu zločinačke politike , izolacionalizma, nacionalizma i ratnog komunizma. Ukoliko je i to važno, svaka odluka Mila Đukanovića koju je Srbija odbijala da razume i sprovede bila je potvrda našeg zaostajanja za partnerom koji je neuporedivo manji, štaviše istorijski siromašniji, ali brži i pametniji“.

 Sva istraživanja našeg javnog mnjenja ne dvosmisleno pokazuju da je više od 7o posto stanovništva protiv ulaska u NATO pakt , ali Nikola Samardžić se ne obazire na ovu opšte poznatu činjenicu, njemu je jedino važno da ispuni svoj propagandistički zadatak i da nama manje pametnim i brzim pripadnicima srpskog naroda „objasni“ Milovu poruku Srbiji. Ma koliko se trudio, to je ipak uzaludan posao jer agresija NATO Pakta na Srbiju i Crnu Goru je dovela u pitanje i opstanak ovog Pakta ali ostala je u sećanju kao nepravedno kažnjavanje našeg naroda čije ubilačke posledice i dalje traju. Zato u Srbiji niko i ne pomišlja da u skorije vreme pokreće pitanje ulaska u ovaj vojno politički savez . Međutim odluka o ulasku u NATO Pakt može biti doneta putem organizovanja neposrednog narodnog izjašnjavanja o ovom izuzetno važnom i za nas veoma osetljivom i bolnom pitanju.. To je prva i prava lekcija koju treba naučiti i pamtiti.

 

Ostali članci u rubrici

Anketa

Da li će, po vašem mišljenju, Rio Tinto otvoriti rudnik litijuma u dolini Jadra?
 

Republika Srpska: Stanje i perspektive

Baner
Baner
Baner
Baner
Baner
Baner