Представа „Књига о Милутину“ – катарза и излазак из мрака аутошовинизма

Књига о Милутину Данка Поповића у којој је главни јунак и приповедач српски сељак из Шумадије који се нашао у вихору Првог светског рата прича је о човеку који изговара потресну и катарзичну исповест о свом виђењу страдалне судбине српског народа у току стварања југословенске државе.

Ово сада већ култно дело српске књижевности је по њеном изласку из штампе, имала је касније тираж од 40 издања и продата је у више од 500.000 примерака, одмах је идеолошки жигосана као „израз великосрпског национализма“ и самим тим била је „управљена против главне тековине социјалистичке Југославије и Народно –ослободилачке борбе- братства и јединства наших народа и народности као главне залоге опстанка југословенске државе“. И данас се често дешава да се у расправама грађанистички оријентисаних идеолога Друге Србије о „малигном утицају великосрпског национализма“ ова књига, поред незаобилазног спомињања Меморандума САНУ, наводи као један од „главних изворишта српског ексклузивизма, митоманије и само- виктимизације“. Наравно , посебно се наглашава да се „српски народ и његови политички представници никада нису одрекли тежње да остваре своју велико-српску хегемонију“ показујући на тај начин да немају елементарну способност и спремност да прихвате и разумеју интересе других народа и да нису способни да прихвате другост и различитост.

Егон Савин: Једноставним и емотивним реченицама Милутин доноси страшне слике рата, мери догађаје својим мерилима и указује на бесмисленост рата у којем је победа остварена десетковањем војске и народа, жртвовањем омладине већ и о лаковерности народа који поведени идејом велике државе Јужних Словена

Монодрама Књига о Милутину имала је своју премијеру на Дан примирја у Првом светском рату 2021. године и до сада је играна више од 150 пута и постала је својеврсни феномен на нашој културној сцени, јер је за њено извођене веома тешко доћи до улазнице. У чему је тајна успеха и привлачности ове изузетне монодраме у којој је глумац Ненад Јездић играјући Милутина Остојића постигао апсолутни врхунац свог глумачког али и људског умећа. Душан Ковачевић директор Звездара театра описује досег ове представе као „невероватно узбудљиву, опомињућу, трагичну, потресну и катарзичну причу о догађајима који не смеју да се понове. Ненад Јездић је један од најбољих глумаца и тај текст је изузетан, када се поклопе те две ствари, онда се деси чудо“.

Управо је катарзичност ове преставе њена посебна вредност чему доприноси узвишена и посвећена улога коју остварује Ненад Јездић, дочаравајући нам на чудесан начин сву трагику, недоумице и животну мудрост Милутина Остојића у коме се преплиће судбина српског народа у драматичној и болној Голготи Првог светског рата.

Он покушава да нађе одговоре на питања која су мучила српског сељака и домаћина. Овом необразованом али мудром и праведном сељаку је најважније у животу бринути о мајци, жени, имању, отхранити волове, напунити амбар и сачувати образ

Сам термин катарза употребио је Аристотел у делу „О песничкој уметности“ да означи идентификовање гледалаца са личностима глумаца у драми и морално прочишћавање које из тога произлази. Ова монодрама заиста и постиже толико потребно катарзично морално и људско прочишћење у сусрету са  горком и често само-раздирућом исповешћу Милутина Остојића о коме режисер ове представе Егон Савин каже: „Он покушава да нађе одговоре на питања која су мучила српског сељака и домаћина. Овом необразованом али мудром и праведном сељаку је најважније у животу бринути о мајци, жени, имању, отхранити волове, напунити амбар и сачувати образ. Једноставним и емотивним реченицама Милутин доноси страшне слике рата, мери догађаје својим мерилима и указује на бесмисленост рата у којем је победа остварена десетковањем војске и народа, жртвовањем омладине већ и о лаковерности народа који поведени идејом велике државе Јужних Словена остављајући вољене борећи се и гинући за ‘више циљеве’, које ни сами себи не могу објаснити. Његов глас је глас разума-он се очито супротставља ‘хероизму’ који је плаћен хиљадама живота и славом стеченој нестанком половине становништва. Књига о Милутину је антиратна представа“.

Прво издање књиге Данка Поповића

И поред тога што је ова представа изведена више од 150 пута и представља пре свега истински и катарзични уметнички догађај у нашем позоришном животу, она је у позоришним круговима једноставно прећутана и маргинализована, јер се вероватно не уклапа се у владајући концепт обликовања културе сећања, која je преовлађујуће (нарочито у нашим уметничким редовима и културној политици) везана за оживљавање идеје о стварању и ревитализацији југословенске културне сфере, у којој нема места за српског сељака Милутина, који у својој причи на болан и потресан начин говори о страдању српског народа у Првом светском рату и његовом упитаношћу према формирању прве југословенске државе за чије стварање је српски народ платио најскупљу цену.

Ненад Јездић: Та представа и јесте лековита. Потискивали смо у депоима свести да је Милутин наш реални предак, који је у изазовима свог времена успео да се сачува и као човек и као домаћин. Тај Милутин је истинска парадигма чојства и свега оног што ми у тренуцима слабости повлачимо из своје историје

Зато је ова представа пре свега прави израз и пример освешћене културе , оног приступа историјској истини какав нам је данас потребан. Ненад Јездић са пуним правом каже: “Та представа и јесте лековита. Потискивали смо у депоима свести да је Милутин наш реални предак, који је у изазовима свог времена успео да се сачува и као човек и као домаћин. Тај Милутин је истинска парадигма чојства и свега оног што ми у тренуцима слабости повлачимо из своје историје. Мени је заправо узбудљиво што осећам да је то величанствени тренутак путовања кроз време, потврда да јесмо народ са добром генезом, са часним и добрим пореклом, само је вештина у овим свим временима наћи путеве до тога. А Милутин је нашао свој пут. Велико је питање да ли смо ми успели да нађемо свој пут или смо још увек остали заробљеници никада остварене идеологије југословенства”.

И управо ове речи Ненада Јездића могу бити очигледно објашњење зашто је ова представа готово апсолутно прећутана у нашој тзв. „културној јавности“, јер се она очигледно не уклапа у владајући концепт грађанистичког и анационалног приступа грађењу културе сећања, у коме је Србима намењена улога вечитог парије и народа склоног да преувеличава своје жртве , гаји култ само-виктимизације и који је безнадежно уроњен у „велико-српски национализам из кога не може ни данас да изађе“.

О томе најбоље сведоче речи изнете Синана Гуџевића изнете у тексту „Намеран пут Србије у научно беспуће“ објављеног у Новостима , органу српске заједнице у Хрватској: „А средином осамдесетих доћи ће нови прилог за ревизију памћења и сећања, кратки роман ‘Књига о Милутину’ Данка Поповића. Та је књига починила русвај у српском јавном животу. Судбина српског сељака из Шумадије произведена је у доказ да су српске жртве биле узалудне и да је Југославија била српска грешка. Сумануту тежњу српске елите да прогласи поразом оно за шта нема никаква доказа, наиме победу у Првом светском рату, књига „Прошлост долази“ открива као подлачки увод у ревизију свега постојећег, а циљу јој је да победу партизана у Другом светском рату покаже као несретан, незаслужен исход четничке борбе. Та елита узима за свој слоган поруку из ‘Књиге о Милутину’: Србија се градила на ‘нећу’”.

Дизање у небеса српског пркоса, израженог највише турцизмом-инат Дубравка Стојановић препознаје као “блискост са осветничким страстима“. Не могу да верујем да су већ десетине хиљада гледалаца представе “Књига о Милутину” подлегли подлачком уводу у ревизију партизанске победе у Другом светском рату и незаслуженом уздизању исхода четничке борбе, или да су били обузети “осветничком страшћу” након потресне исповести српског сељака Милутина, у којој нема ни трага од било какве злобе или жеље за осветом.

Ова монодрама не спада ни у једног од зачетника “модерне српске само-виктимизације” о чему се данас све више говори у нашим грађанистичким и анационалним политичким круговима. Напротив, пре свега уметничка снага и досег ове представе је у њеном изворном и непатвореном катарзичном дејству, али и суочавању гледалаца са исконским односом једног српског сељака према вредности самог људског живота који је настојао да пре свега објасни који је смисао толике победе за магловите циљеве јужно-словенског уједињења за које су искрено били, како се касније показало у Другом светском рату, али и у СФРЈ, само представници српске политичке елите, а касније и српски народ.

Ненад Јездић: У току представе васкрсавају племенита простодушност, част ,поштење, мудрост, реална храброст, чојство и дословце све врлине које генерације после солунаца бојажљиво и са сетом само спомињу уз жал што их више нема

Ноторна је чињеница да су се само Срби тек након коначног разбијања СФРЈ обрели у својој независној држави пред којом се данас налази највећи историјски задатак да одбрани своју државност и територијални интегритет не пристајући на признавање тзв. “косовске државе”.

На питање да ли је свестан да се прича о Милутину прати у готово побожној тишини Ненад Јездић је дао следећи одговор: “У току представе васкрсавају племенита простодушност, част ,поштење, мудрост, реална храброст, чојство и дословце све врлине које генерације после солунаца бојажљиво и са сетом само спомињу уз жал што их више нема. Милутин је сведочанство да су једино херојство и реалан мит оно што се рађа у истрајности појединца за добро најближих и свог народа. Такође осећам и једну меру колективног стида и понижења што нам је толико дуго требало да се Милутин огласи из позоришног мрака и мрака нашег аутошовинизма. Интимно, осећам напор и одговорност пре сваког извођења, али и понос због заједничке катарзе после овакве истинске исповести. Побожна тишина и неверица сузе у публици када се говори о судбинама, бројности и величини српске жртве и сваке друге жртве Великог рата, нешто је што ову представу лишава било каквог ограничења на локално и „наше“. Милутин у сваком тренутку свог војевања (ратног, животног и духовног) испред себе, иза себе и поред себе има човека и гледа у њега. И не верује да је човек толики нечовек и душманин. Милутин и његово житије у мојој али и у редитељској концепцији је једноставно речено-антиратна драма“.

И поред опште прећутаности у нашем позоришном свету, што и није велико изненађење знајући какве су владајуће тенденције у њему, ова изузетно вредна, потресна и катарзична представа у којој је Ненад Јездић (то треба изнова посебно нагласити) показује свој раскошни глумачки таленат и уметничку зрелост, налази свој пут до публике и остаће свакако посебно забележена у нашим позоришним аналима као драгоцено и врхунско пре свега уметничко и глумачко достигнуће.

Али она ће бити и речито сведочанство о аутентичном  изласку из мрака аутошовинизма и настојања да се наметне наратив о “српској само-виктимизацији”, у овом нашем времену када се и сам појам националног идентитета и очувању историјске традиције и свести доводи све више у питање. Ова представа је израз пре свега уметнички обликовање тежње да се оживи исповест српског сељака Милутина Остојића јунака романа Данка Поповића и његово виђење историјске и људске судбине српског народа који је платио највећу могућу цену за остварење идеала југословенског уједињења, а када се погледа време у коме ми данас живимо плаћа је и данас.