O ustavnom referendumu, venecijanskom cenzoru i „maču narodnom“

Davno (Zapadu) obećana promena Ustava, sadržana u strategijama i drugim pisanijama, došla je do pred poslednji korak. Narodna skupština je onomad (30.11.2021) usvojila izmene Ustava i samo je ostalo da ih građani na skorašnjem referendumu (16.1.2022) potvrde ili odbiju, zaokružujući „da“ ili „ne“. Iza prostog referendumskom pitanja: „Da li ste za potvrđivanje akta o promeni Ustava“, za prosečnog građanina krije se velika nepoznanica. Prvo, šta se to u Ustavu menja i drugo, još teže, da razume pravničkim jezikom napisane amandmane, ne bi li uopšte mogao valjano odlučiti hoće li „da“ ili „ne“.

Prva nepoznanica uveliko izaziva strepnju pre svega u pitanju – menja li se ustavna Preambula u kojoj je Kosmet „sastavni deo Srbije“ i druge odredbe koje čuvaju našu južnu pokrajinu? Odgovor je negativan, ne menjaju se ustavne norme o Kosmetu. Ustavne promene tiču se sudstva i javnog tužilaštva, a da li su one na bolje ili na gore teže je odgovoriti jer je za to potrebno bar elementarno pravničko znanje. Kako je tek izrazita manjina građana pravnički obrazovana (a i pravnici su suprotstavljenih mišljenja) treba pokušati građanima približiti suštinu ustavnih izmena o kojima se izjašnjavaju i tako im bar malo sa ramena skinuti breme nerazumevanja.

„Izbacivanje“ Skupštine se kudi kao otuđenje pravosuđa od građana i njihove kontrole jer ostaje da pravosuđe samo sebe bira, samo sebi odgovara, a poseduje ogromnu vlast poput države u državi

U najkraćem, najviše borbe je bilo oko toga da li da za izbor sudija i tužilaca narodno predstavništvo, Skupština, uopšte više bude nadležna. Predlaže se da narodni predstavnici više ne biraju sudije, mada će se i dalje suditi „u ime naroda“. Sudije i tužioce ubuduće bi odabirali sudijski (11 članova) i tužilački (11 članova) saveti, čije sastave čine sudije (7),  tužioci (6) i „istaknuti pravnici“ koje bira Narodna skupština (po 4). U Tužilačkom savetu član je još i ministar pravde. Ovi modeli se hvale kao otklon od politike (Skupštine i vladajuće partije), kao da je reč svetom pismu sudske nezavisnosti. „Izbacivanje“ Skupštine se, s druge strane, kudi kao otuđenje pravosuđa od građana i njihove kontrole jer ostaje da pravosuđe samo sebe bira, samo sebi odgovara, a poseduje ogromnu vlast poput države u državi. Takođe, navodi se činjenica da u brojnim državama upravo parlament i izvršna vlast biraju sudije. Ako pak Skupština ne uspe da izabere naše „istaknute pravnike“, to će učiniti petorica odabranih funkcionera (predsednici Vrhovnog suda, Ustavnog suda, Skupštine, Vrhovni tužilac i Zaštitnik građana), što takođe trpi kritiku kao nedemokratsko rešenje koje iz potaje vreba da postane pravilo (u slučaju blokade parlamenta).

Nema više ni probnog izbora na tri godine, već se sudija i tužilac odmah biraju za stalno (doživotno), što se hvali kao doprinos njihovoj nezavisnosti i samostalnosti, ali i kritikuje jer bi tako i loše, nestručne i nepravedne, sudije i tužioci bili teško smenjivi.

Neizostavna Venecijska komisija je, na mala vrata, postala apsolutni ustavni cenzor koji aminuje ustavne odredbe

Posebno se uzdiže javno tužilaštvo, nazvano „jedinstvenim“ (sic!) koje se praktično jednači sa nezavisnim sudstvom i tako stavlja u ravan ostalih grana vlasti - zakonodavne, izvršne i sudske. Doduše, reč je o pravno i stvarno nemogućem kalemu jer unutar takvog, projektovano nezavisnog, tužilaštva javni tužioci ostaju podređeni glavnom tužiocu. Kao da je moguće zamisliti nezavisno sudstvo bez nezavisnog sudije pa tim pre nema ni „jedinstvenog i samostalnog“ tužilaštva bez takvog, slobodnog, tužioca pojedinca.

I niz drugih rešenja i odredbi podložno je razumnoj kritici - zašto se nešto uopšte nalazi u Ustavu, zašto se i dalje kvari srpski jezik rogobatnim pravnim izražavanjem, koji su razlozi amandmanskog detaljisanja (prenormiranosti) i dr. Treba posebno obratiti pažnju i na neke formalne, proceduralne neprihvatljivosti. Neizostavna Venecijska komisija je, na mala vrata, postala apsolutni ustavni cenzor koji aminuje ustavne odredbe, a pre toga ih, koliko god je potrebno puta, vraća državnom organu na doradu. Na osnovu čega je ustavotvorni postupak otišao u takvu neustavnost, s obzirom na to da ni Ustav, niti ikoji zakon prepoznaje tu komisiju kao ustavnog činioca. Odgovor da su „Veničani“ tu zbog evropskih integracija, ne može biti ni ustavnopravno, niti politički prihvatljiv.

Nema nužde koja bi iziskivala promenu Ustava jer već postoje ustavne garancije nezavisnosti i samostalnosti pravosuđa

Na ove se nadovezuju i političke primedbe da praktično jednostranački parlament (u višestranačkom sistemu!) nije kadar ni legitiman da donosi i menja prvi simbol države, njen ustav kao najviše pravno i političko štivo. Tim pre što se to radi tik uoči izbora koji uvek mogu doneti političke promene, čak i ako ovaj referendum uspe (većina zaokruži „da“). Uz to, podvlačimo, nema nužde koja bi iziskivala promenu Ustava jer već postoje ustavne garancije nezavisnosti i samostalnosti pravosuđa.

Prilikom odlučivanja o tome da li će i kako glasati na refrendumu građani treba da imaju na umu još dve činjenice. Treba da znaju da je neizlazak na referendum isto što i glasanje za ustavne promene jer će vladajuće stranke svoje glasače organizovati put referenduma. Ne sme se prenebregnuti ni da je naš ustavni referendum – poput bilo kojeg, bilo gde – suštinski izjašnjavanje o poverenju vladi. U tom smislu, ako bi pobedio odgovor „ne“, Vlada bi, kao predlagač i promoter ustavnih promena, automatski izgubila legitimitet (podršku građana) i morala da se povuče. I to po zakonu demokratije koju štiti, ako niko drugi, a ono mač u rukama naroda. Neka mača u koricama, a narod neka se laća referendumskog listića.

(Autor je redovni profesor Pravnog fakulteta Univerziteta u Novom Sadu)